Glavni junak novog Velikićevog romana Vladan Todorović, nesuđeni kunsthistoričar i trajno još-malo-pa-ostvareni pisac, u civilu dokumentarista u Muzeju pošte, provlači se kroz život više po inerciji ili voljom drugih nego pogonjen sopstvenim nagonima, interesovanjima i strastima, i tako to traje sve do trenutka dok mu – bez osobito dramatičnog „spoljnog“ razloga, više kumulativnim efektom iritantne ništavnosti takve egzistencije – ne pukne film, pa se odseli od svoje žene i… Zapravo, šta još osim toga? Naizgled ništa osobito, ali je u toj promeni sadržano sve; makar kao mogućnost da se ostatak života, sagledan iz doba u kojem je „iza“ mnogo (mnogo, ali čega?), a „ispred“ malo, proživi s nekakvom, da prostite, poentom. Čekaj, dokumentarista u muzeju pošte?! Zvuči kao jedno od onih ultimativno dosadnih zanimanja od kojih su Montipajtonovci pravili urnebesnu sprdnju. Ali, Dragan Velikić ume da baš iz takvih „arhivarskih“, prašinarskih egzistencija izluči grumen osobite dragocenosti, onaj u kojem je pohranjeno jedno suštinski važno pamćenje, zbir naših intimnih istorija. To naposletku Vladana čini ravnopravnim stanovnikom panteona teško zaboravljivih velikićev(sk)ih likova.
Zatečen i zatočen na pogrešnoj strani pedesetih, na nizbrdnoj osi životne padine, Vladan na svojoj novoj, inokosnoj beogradskoj adresi susreće osobu koja bi, barem posredno, mogla biti ključem i odgonetkom koječega iz njegove vlastite i porodične prošlosti što je ostalo nejasno i nedorečeno, ušuškano u preobilju davno izvetrelih efemernosti; svodi račune sa vlastitim demonima, istražujući uzroke svog (čini mu se) životnog neuspeha, istovremeno ne odustajući od namere, tek sada možda ostvarive, da napiše knjigu o Beogradu koja će biti i nekom vrstom gotovo antropološkog razjašnjenja naših stranputica; stupa u vezu s ženom s kojom će možda po prvi put osetiti nešto nalik na ljubav bez svakovrsnih inhibicija. I ovo nije kraj: čitaocu se čini da je svedokom gotovo pa ponovnog Vladanovog rođenja, tako da su mogućnosti vrlo razgranate.
S druge strane, Vladan je, rekosmo, pasionirani beogradolog i beogradofil, a Velikić ga smešta u guravu sadašnjost Beograda, ovog koji kao da je talac mračne sile namerene da iz njega isisa i izbriše svaki trag dosadašnjeg identiteta, i da od njega napravi tipsku, konfekcijsku naseobinu ispunjenu uslužnim osobljem novih gospodara, domaćih i uvoznih. I to je, dakle priča o sistem(at)skoj devastaciji Beograda, podjednako važan, gdegde i dominantan narativni tok Adrese.
Ovo, pak, otvara neka pitanja, možda i probleme. Protivno vlastitim dosadašnjim, mnogo puta u esejima i intervjuima naglašavanim poetičkim načelima, Velikić kroz Adresu ispisuje eksplicitno angažovan roman, jednim svojim slojem čak blizak kolumnističko-feljtonističkom pismu. Velikić je isuviše dobar i isuviše iskusan pisac da bi mu se to moglo dogoditi slučajno i bez njegovog znanja: nema druge nego da je u taj rizični poduhvat ušao svesno. Kada kažem da je poduhvat rizičan, mislim to u strogo estetskom smislu: u ovoj je vrsti literature samo jedan polukorak do tezičnosti namesto jezičnosti, i do pretvaranja romanesknih likova, odnosa i situacija u puke ilustracije i manekene-trbuhozborce piščevih misli i namisli. Velikić, dakle, bira da balansira na samom rubu. Da li ga prelazi? Reklo bi se da koketira s tim prelaženjem, pa se brže-bolje vraća na početne, književn(ij)e pozicije. Konačan rezultat je vrlo pristojan, ali čitalac se ne može odupreti iskušenju da poželi da pročita nešto što ne postoji, to jest neku „alternativnu“ verziju Adrese, u kojoj bi obračun s avetinjama koje ruiniraju Beograd bio sveden na neophodnu meru, a Vladanu, Vidi i ostalim likovima priče dato više slobodnog prostora da se razmašu i prodišu, da svoje jedinstvene i neponovljive ljudske, makar i književne, egzistencije odžive pred čitaočevim očima u potpunosti. Ovako kako je, čitalac vapije za nastavkom: pa dobro, šta je bilo dalje s njima? Ili nas to pisac možda baš na tu stranu i navlači?
S druge strane, ne bi bilo mudro prevideti da je pisac ovoj knjizi dao podnaslov „beogradski roman“ i doveo je u bliske intertekstualne veze s nizom književnih prethodnika, a ponajviše s Terazijama Boška Tokina, jednim od sjajnih primera kako se „banalnosti svakodnevice“, gotovo reportažno-feljtonističke, transcendiraju u vanvremenski književni tekst. A sve to na fonu dubinske „beogradologije“. Uostalom, nisu li i Terazije podnaslovljene nekako slično, ako se dobro sećam kao „roman iz posleratnog Beograda“?
A svaki je Beograd koji smo ikada znali, dakako – posleratni Beograd. I predratni, naravno. Ovaj kojim putuje Vladan Todorović po tome se od prethodnih ne razlikuje: samo je, eto, naš, sadašnji, kao otvorena, živa rana. U snalaženju s ovom plovidbom i naratoru i Vladanu, među ostalima, svojim tekstovima pomaže i izvesni – Teofil Pančić. Eto izazova za kritičara: nije li pisanje o romanu u kojem se pojavljuje njegovo ime nekovrsni sukob interesa? Kritičar presuđuje ovako: ma, možeš misliti.
Adresa ne doseže rang najboljih Velikićevih romana, a rekao bih da sa takvim namerama i nije pisana. Ipak, i u njoj „radi“ ruka posve dozrelog književnog majstora, i to se i te kako oseća tamo gde Velikić pušta svoje likove da više žive, a manje rezonuju. A tamo gde rezonuju, makar dobro rezonuju, što nije tako malo u ovo bezrezonsko i bezvezonsko vreme.
