Jedna noć i dve želje

Francuski strip autor italijansko-bretonskog porekla Erve Barulea alias Baru rođen je 1947. godine u Tilu u oblasti Mert i Mozel, nedaleko od tromeđe sa Luksemburgom i Belgijom. Okruženje u kome je odrastao, a koje su činile emigrantske porodice italijanskog ili alžirskog porekla i radnička klasa egzistencijom vezana za dve postojeće fabrike u naselju, oblikovalo je njegovo celokupno potonje stvaralaštvo. Bežeći od bauka fabrike koji se nadnosio nad njim i njegovim vršnjacima, bauka koji je samleo njihove očeve, Baru je nastavio formalno školovanje. Podstaknut očevim stavom da crtanje nije pravi zanat, opredelio se najpre za studije fizičke kulture, da bi se tek 1970. godine konačno okrenuo svojoj istinskoj strasti. Gradeći najpre karijeru karikaturiste i objavljujući u prestižnom „Pilotu“, Baru je 1984. započeo rad na ostvarenju koje će mu doslovno promeniti život – stripu Kitaja bluz. Već sledeće godine, na festivalu u Angulemu, najprestižnijem evropskom festivalu stripa, Baru je za prvi deo svog autobiografskog stripa dobio nagradu za najbolje debitantsko delo, čime je i otpočela njegova internacionalna karijera.

Radnička klasa u imigrantskim, najčešće italijanskim sredinama, stalna je tema u većini njegovih dela. Nakon dovršetka Kitaja bluza Baru nastavlja u sličnom maniru delima La Piscine de Micheville (1985), La Communion du Mino (1985), Vive la classe (1987) i posebno Le chemin de l’Amérique, sa kojim je zabeležio drugi uspeh na festivalu u Angulemu, ovaj put ponevši nagradu za najbolji strip 1991. godine.

Od 1991. do 1994. godine, za japanskog izdavača Kodanšu, Baru neumorno radi na stvaranju Autoputa sunca (L’autoroute du soleil), koji je i publika u Srbiji imala priliku da upozna zahvaljujući izdanju „Besne kobile“ iz 2012. Reč je o obimnom, na preko 400 strana, svojevrsnom spoju mange i zapadne tradicije stripa, koji je već 1996. godine Baruu doneo još jedno priznanje za najbolji strip na festivalu u Angulemu, čime je on postao prvi autor koji je poneo dve ovakve nagrade.

Nakon još nekoliko uspešnih ostvarenja, poput Sur la route encore (1997), dvotomnog L’Enragé (2005/6) i Vrlih ništarija (Pauvres Zhéros 2008, Komiko 2013), Baru je ovenčan nagradom za životno delo u Angulemu 2010. godine, čime je potvrdio da je neprikosnoveni favorit ovog festivala.

Nakon najpoznatijeg ostvarenja (Autoput sunca) i jednog novijeg datuma (Vrle ništarije), domaća publika se sa izdanjem Kitaja bluza konačno upoznaje sa prvencem koji je Barua vinuo među zvezde svetskog stripa.

Najčešće se navodi da se Baru crtačkim stilom oslanja na radove Hozea Antonija Munjoza i Žan-Marka Rajzera, što je samo delimično tačno. Baru je crtač neobične živosti pokreta, skoro nervozne linije, karikaturnih lica prepunih ekspresije i gesta. Nasuprot žustrim likovima, okolina mu je često spokojna i detaljna. Brza radnja i prolaznost ljudskih likova, nasuprot naizgled večnoj i stabilnoj okolini, zapravo su stalno prisutni elementi kod Barua.

Kao kompletan autor, radeći po književnom predlošku ili u saradnji sa drugima, Baru se uvek bavi temom opstanka, odrastanja i života u radničkoj klasi iz koje je potekao. Od pubertetskog i seksualno-nestašnog elementa odrastanja Kitaja bluza pa do brutalnih Vrlih ništarija, Baru se kreće u miljeu koji najbolje poznaje i sa kojim najbolje barata.

Kitaja bluz nam pripoveda priču o dočeku nove 1966. godine kada je mladi Erve Barulea bio samo još jedan klinac imigrantskog porekla koji odrasta u radničkoj sredini. I ne samo to, već je bio i jedini u svom društvu – a reč je o omladincima na kraju puberteta – koji je u tom trenutku bio nevin, đana, kako prevodi Goran Kostrović koji u velikoj meri unosi duh u srpsko izdanje. U novogodišnjoj noći i danu koji sledi, Baru i njegova ekipa slikovito prikazuju šta je tačno najveća želja svakog osamnaestogodišnjaka prepunog hormona – seks i samo seks.

Međutim, Baru ne bi bio veliki autor kao što jeste da ne oslikava još jedan kanvas ispod žustre naracije koja nosi strip. Vešto umetnuta između pubertetskih navaljivanja protagoniste, utkana je još jedna, veća i prisutnija, želja ovih mladića, prikrivena ispod razbibrige koju nosi Nova godina – želja da se promeni sudbina i pobegne od budućnosti radnika u lokalnoj fabrici, koja je zacrtana većini njih. Dok se Baru izdvaja od sredine time što će nastaviti školovanje, svi njegovi prijatelji svoju budućnost vide na mestu koje je proždralo i sažvakalo njihove roditelje. Neki su rezignirani, drugi pak revoltirani, ali senka tog i takvog života nadvija se i u toj davnoj novogodišnjoj noći. Nadvija se i na naslovnici u vidu panorame iza junaka. A nadvija se i nad Barua, koji je pobegao od takvog života, ali ga nije zaboravio. Dvadeset godina nakon Nove 1966. nacrtao je Kitaja bluz.