Januarska zaseda

Možda iza toga ne stoji jasna namera, ali neko očigledno pokušava da dođe glave onima koji u zemlji Srbiji objavljuju knjige. Izjednačavajući ovaj produkt duhovnosti sa drugom robom, bilo da je reč o uljnoj repici, ogrevnom drvetu, semenu za reprodukciju, sadnom materijalu ili priplodnoj stoci, uz dužno poštovanje prema navedenim proizvodima i njihovim proizvođačima, novi zakon o porezu na dodatu vrednost obrušio se na izdavačke kuće. Prema njegovom slovu, državi se ima platiti osamnaest procenata ukupne vrednosti prometa dobara i usluga, dok se osam odsto izdvaja po posebnoj stopi poreza i to, između ostalog, na udžbenike i nastavna sredstva, monografske i serijske publikacije i dnevne novine, a država će, kao što je i red, sve što se slije u budžetsku kasu raspodeliti kako najbolje zna i ume, vojsci, policiji, školstvu, zdravstvu… i ostalima koji se finansiraju na ovaj način. Od posledica naplaćivanja poreza na dodatu vrednost, koji se skriva pod bezazlenom skraćenicom PDV, izuzeti su jedino mali obveznici i poljoprivrednici, što na svoj način pokazuje koji su prioriteti sadašnje vlasti.

GLOBA: Tako je pre nekoliko dana istekao krajnji rok za prijavljivanje poreskih obveznika koji godišnje ostvaruju promet veći od dva miliona dinara, u šta spada velik broj izdavačkih kuća, kojima nije preostalo ništa drugo nego da nabave poreske prijave, pažljivo ih popune i pošalju na adresu Poreske uprave Srbije, pod pretnjom da će u suprotnom biti kažnjeni globom od sto hiljada do milion dinara. Ako u svemu tome postoji neka mala uteha, onda se ona može jedino iščeprkati među psihološkim razlozima, jer će se porez naplaćivati tek od 1. januara sledeće godine, ukoliko nekome uopšte može da znači nešto jedna ovakva olakšica. No, u izdavačkom svetu odlaganje teških neminovnosti često izgleda kao spasonosno rešenje, jer se kroz gustu zavesu dnevnih problema često i ne naziru obrisi sutrašnjih nevolja. Daleko je januar, pa valjda zbog toga izdavači uglavnom ćute i gledaju kako da preguraju dan koji je pred njima.

Ne bi se baš moglo reći da su oni povijenih leđa dočekali šibu Zakona o porezu na dodatu vrednost, koji je bez nekih većih protivljenja usvojen u republičkom parlamentu tokom leta, jer je pre toga Udruženje izdavača i knjižara izrazilo javni protest u kome se upozoravalo da je „PDV udar na opstanak izdavaštva“ pošto porez na dodatu vrednost ne bi bio samo „neproduktivan nego i krajnje restriktivan i poguban“, „istovremeno i ograničavajaći i negativan faktor u daljem opstanku“ proizvodnje knjiga. Tu se biranim rečim objašnjava da usmerenost na medij sopstvenog jezika ograničava robni karakter knjige, da ona nije proizvod koji isključivo ostvaruje ekonomski kapital, kako ciklus njene prodaje traje u proseku tri godine, što se ne bi moglo reći za druge stvari koje se nalaze na tržištu, i da je tokom poslednjih petnaestak godina doslovno prepolovljen broj novih izdanja. Tokom razgovora sa onima koji vode izdavačke kuće, uglavnom se ponavljaju sumorne strepnje od onoga šta će se dogoditi početkom naredne godine.

SILINA UDARA: No, one koji su odlučili da oporezuju izdavače očito da ne dodiruje previše činjenica što je knjiga ipak nešto više od stotinak grama papira, par tabaka kartona, malo lepka, konca i štamparske boje, na osnovu čega bi se ona zaista mogla naći na istoj kamari sa voćem, povrćem, mesom, ribom, jajima i ostalim potrepštinama na kojima proizvođači zarađuju zbog nasušne potrebe da se jede i pije, a zbog čega ih i treba oporezovati. Nisu pomogla ni upadljivo loša iskustva suseda, koji hitaju ka Evropi mnogo brže nego što se Srbija tetura uz pomoć onih koji je vuku, kao da je uvek potrebno vlastitom glavom osetiti silinu udara u zid. U Republici Hrvatskoj su, na primer, nakon donošenja Zakona o porezu na dodatu vrednost izdavači bili dovedeni na rub propasti, pošto je najveći broj ovih kuća podigao cene knjiga za dvadeset odsto, zbog čega je preko noći pao promet. Ukoliko neki to nisu učinili plašeći se da neće prodati knjige koje su imali na zalihama, izdavači su poslovali na vlastitu štetu, dovodeći u pitanje sopstveni opstanak. Drugi su se dovijali pokušavajući da količinu novca koji su nameravali da utroše za izdavanje novih knjiga umanje za tih dvadeset procenata koje će dati državi, što znači da su štampali četvrtinu manje naslova nego što su to planirali. Posle razornih posledica poreza na promet, Međunarodni sajam knjiga Interliber, koji se tradicionalno održava u Zagrebu, mogao se protrčati tokom jednog prepodneva. Izgleda da ni bosanskohercegovačke vlasti nije dozvalo pameti ono što se dešavalo nadomak njihovih granica, pa je uz saradnju eksperata iz Evrope, koji su pri tom zaboravili svoja evropska iskustva, oporezovali knjige za dvadest procenata, ali kada se to dogodilo, sve najvažnije kulturne institucije i hiljade građana potpisali su peticiju protiv ovog nameta, jer je sličan pritisak javnosti u Hrvatskoj na kraju doveo do oslobađanja knjiga od poreza na dodatu vrednost. No, čini se da izdavači u Srbiji još uvek ne uzimaju u obzir delotvornost akcija kolega iz susedstva, pošto su i dalje skloni jedino da zapomažu nad vlasititom sudbinom. Te „moraće da zatvore vrata, jer neće biti moguće da izdaju knjige pod tim uslovima“, te „porez je kapitalna mera ispražnjivanja uma u društvu“ koja će „ugroziti ionako težak položaj izdavača“.

ZNAKOVITA PORUKA: Zbog tih jadikovki porez niko neće ukinuti. To se jasno moglo videti nakon generalnog štrajka zaposlenih u ustanovama kulture koji je okončan početkom nedelje. Najpre su oni koji rade u Narodnoj biblioteci Srbije, Narodnom muzeju, Narodnom pozorištu i drugim kućama, potpomognuti sa dvadesetak umetničkih udruženja, tražili da im se plate povećaju za osam procenata, preteći obustavom rada. Naravno, dobili su odgovor da od toga nema ništa. Onda su pozorišta prestala da rade na uobičajen način, biblioteke zatvorile vrata za svoje redovne delatnosti, a zaposleni u ovim institucijama izašli na ulicu i počeli da galame ispred Skupštine Srbije. Čak su baletski igrači tresnuli rukom o sto pa je, videći da je vrag odneo šalu, republički ministar finansija Mlađan Dinkić na kraju prihvatio otvoreno cenkanje oko povećanja zarada. Štrajkači nisu dobili sve što su tražili, ali je i ministar dao više od onoga što je prvobitno nudio.

Time su i ostali dobili znakovitu poruku. Valja se izboriti za neke stvari, što podrazumeva nešto više od unjkavih saopštenja, čupanja za kosu i bespomoćnog busanja u grudi. Sasvim sigurno da postoje dobri razlozi zbog kojih, na primer, neko sedi za stolom izdavačke kuće i bdi nad novim rukopisima, a ne psuje majku neopreznim pešacima kroz prozor svog taksija, ali povremeno nije na odmet posegnuti za tuđim stilom i upotrebiti kola za nešto više nego što je prebacivanje knjiga iz štamparija ka knjižarama. I tako, zbog drastičnog smanjenja broja novih naslova kao posledice oporezivanja izdavača, ta vozila neće ni imati puno posla.