Ja svoju sreću stvaram sam

Istorija Korta Maltezea ponekad se čini kao blesak genijalnosti u relativno dugoj istoriji stripa, pa i višedecenijskoj karijeri njegovog autora Huga Prata. I pre nego što je osmislio lik Korta 1967. godine za Baladu o slanom moru, serijalizovanu u magazinu „Narednik Kirk“, Prat je imao bogatu karijeru u Italiji i Argentini. Istovremeno, bio je bonvivan sklon samougađanju, često težak za saradnju, ali prijatan kao veseli družbenik bez predrasuda. Dobar deo tog sentimenta preneo je na Korta, te dosta kasnije čak i ćerka Umberta Eka primećuje kako su Prat i Korto istovetnog držanja i unutrašnjeg mira, iako fizički ne nalikuju.

Korto nije bio instant uspeh. Prat se 1970. godine okrenuo francuskom komunističkom „Pifu“, i u očajničkom pokušaju da stvori prekretnicu u životu, udahnuo je novi život Kortu, koji je tada bio tek važniji epizodni lik iz Balade – džentlmen sreće, kako se romantizovano oslovljavaju gusari. Tokom sledeće tri godine, Prat je crtao i pisao kratke priče o Kortu za „Pif“, danas sakupljene u četiri albuma (U znaku Jarca, Uvek malo dalje, Kelti i Etiopljani). Upravo ovaj period doneo je autoru zasluženo priznanje: Prat je iznenada postao cenjen autor, finansijski stabilan i ugledan. Nepune dve decenije kasnije, u junu 1989. godine, Prat će objaviti poslednje table Mua, dvanaestog albuma o Maltežaninu. Šest godina kasnije, 20. avgusta 1995. preminuće od raka debelog creva.

Korto od prvog pojavljivanja u Baladi pa do poslednjih kadrova Mua odiše nestvarnim osećajem. Svako ponovno iščitavanje izaziva ushićenost i želju da se bude kao Korto, a time i kao Prat. Deluje neostvarivo lutati svetom neopterećen idealima, obavezama modernog sveta ili egzistencijalnim potrebama, već isključivo sledeći sopstvene snove. Ali to je život kakav je Prat iskusio, i to je preneo na svog fiktivnog junaka s početka 20. veka. Ujedno je, tokom avantura, mapirao umiranje nekadašnjeg romantičarskog sveta i njegovo pretakanje u modernu tvorevinu kakvu danas poznajemo. Korto je imao komociju da se susretne sa Džekom Londonom, Crvenim Baronom, južnoameričkim Indiosima i Kangasejrosima, Ernestom Hemingvejom, Hermanom Heseom, Staljinom, Enver-pašom, Romanom fon Unger-Šternbergom… Gusario je južnim morima u osvit Prvog svetskog rata, tražio blaga Južne Amerike, uplitao se u političke intrige Šin Fejna u Severnoj Irskoj, pio vino u rovovima na frontu sa britanskim vojnicima, služio kao marioneta drevnih keltskih bogova snevajući podno Stounhedža, posetio Samarkand… I živeo je život kakav se samo sanjati može.

Nakon Pratove smrti, priča o Kortu ostala je nedovršena – Mu nije pružao zadovoljavajući epilog. Patricija Canoti, Pratova naslednica i zaštitnica njegovog lika i dela, dve decenije je odbijala ponude da se nastave publikacije Korta Maltezea. Kako tvrdi, stotine autora ponudilo se da nastavi priče o Maltežaninu. Ona je smatrala da mora postojati izvesna vremenska distanca od Prata, trebalo je oceniti kako će Korto ostariti u odnosu na celokupnu produkciju stripa.

Pred dvadesetogodišnjicu Pratove smrti, Canotijeva je postavila osnovna načela koja mora da poštuje svako ko želi da nastavi storiju o Kortu Maltezeu. Na prvom mestu, nove avanture morale su grafički da budu primerene uzoru. Nikakva eksperimentisanja i odstupanja u crtežu nisu bila dozvoljena, pa bi novi crtač morao doslovno da emulira Pratovo umeće. Drugi uslov ticao se hronologije Kortovog životopisa. Naime, priče, osim što su po poetici morale da imitiraju Prata, nisu smele da izlaze van hronološkog okvira kanonskih 12 Pratovih knjiga, što ujedno znači da je svako nadovezivanje događaja na Mu i eventualni epilog Kortovog života van domašaja bilo kog pretendenta na mesto autora. Canotijeva je bila neumoljiva – mogu se raditi samo fileri za već uspostavljeni hronološki okvir.

Nakon duže potrage, Canotijeva je donela odluku da scenarista Huan Dijaz Kanales i crtač Ruben Peljehero budu autori novih avantura Korta Maltezea. Njihova prva epizoda, Pod ponoćnim suncem, objavljena je 30. septembra 2015. godine, i priča je hronološki smeštena između Balade o slanom moru i U znaku Jarca, odnosno u sam početak Prvog svetskog rata. Druga Kanalesova i Peljehereova epizoda, Ekvatorija, objavljena je dve godine kasnije, prethodi Baladi i uvodi u Kortov svet Vinstona Čerčila. Obe priče objavio je Darkwood u „Stripotekama“ (prva u brojevima 1156 i 1157, a druga u 1168 i 1169), a kao nosilac prava za Srbiju uporedo objavljuje kanonske Pratove albume u luksuznom formatu. S obzirom da se svako izdanje Korta u svetu nalazi pod strogom kontrolom vlasnika licence, odnosno Patricije Canoti i izdavačkih kuća Cong i Kasterman, Darkwood je morao da zadovolji niz zahteva da bi otkupio prava, pa i da se albumi štampaju u inostranstvu kako bi bili u rangu ostalih svetskih izdanja.

Mnoge zemlje reprintuju kanonske avanture Korta u luksuznim albumima. Knjižare u Italiji, Francuskoj i ostalim stripofilskim zemljama prepune su najrazličitijih izdanja Korta Maltezea, od albuma sličnih Darkwoodovim pa do posebnih crno-belih artist editiona u uvećanom formatu. Ponekad su čitave sekcije knjižara posvećene Hugu Pratu, uporedo sa književnim klasicima.

Pratova i Kortova slava ne jenjavaju pred naletom novih sadržaja, brzopoteznih akcija i ispraznih ideja. Formula koju je Prat stvorio pre više od pola veka i dalje je aktuelna, jer svako voli predah u sanjivom ritmu i romantičnom svetu u kome se mešaju mašta i java. A upravo to je svet u kome večno živi Korto Malteze, gusar, džentlmen sreće, avanturista, sin britanskog mornara iz Kornvola i andaluzijske gatare Nine sa Gibraltara, koji je očevim brijačem produžio liniju života na dlanu uz reči: „Ja svoju sreću stvaram sam.“