Izvestan višak ravnodušnosti

U razumnih deset minuta nakon devet sati uveče, svetla u publici se gase i nova premijera Jugoslovenskog dramskog pozorišta počinje da se odigrava pred uzbuđenom premijernom publikom. Svi glumci koji će se pojaviti u ovih stotinak minuta izvođenja na sceni su, i gledamo nekovrsni uvodni performans, bez reči, koji će nam olakšati zaranjanje u svet komada Dejana Dukovskog. Ili možda neće? Reditelj Slobodan Unkovski, pokazaće se, uopšte ne mari da nam bilo šta prevodi: ko razume shvata, ko oseća, ima filing. Ne, ne mislim na prevođenje „sa makedonskog“, nego na stvaranje razgovetnih scenskih prizora po nekom koliko-toliko linearnom redu, na pomoć u odgonetanju po sredstvima i spoljnim svojstvima lakog i iskričavog, ali u dubljim slojevima teškog, tamnog, tmastog, jedva dokučivog komada Mamu mu jebem ko je prvi počeo, i u tom će stanju početnog, pa uznapredovalog zbuna, publika ostati do kraja, pa je naposletku svako i prošao u skladu sa stepenom (ne)uspešnosti strategije individualnog spasenja: ko je čekao da se dogodi nešto što će ovaj superiorno postavljeni i odigrani galimatijas „dovesti u red“ smorio se a da spasa dočekao nije i njemu je svaki sledeći minut bio za po desetak sekundi duži od prethodnog, a ko se prepustio uživanju u igri kojoj ne vidi nužno poentu, prošao je znatno bolje. Takav je, rekao bih, bio i aplauz na kraju, kao srednja vrednost publičinog proživljaja: iskreno srdačan, ama bez mnogo oduševljenja. Za nešto više od toga morao bi, osim intelekta, biti uposlen i gledaočev emotivni aparat, a ne bi se reklo da je Unkovski sa ekipom imao baš mnogo toga da ponudi tom polu gledalačke percepcije. Naposletku: izvestan neizvetrivi višak ravnodušnosti, što nije nešto što očekuješ kao ishod uprizorenja Dejana Dukovskog. Otprilike kao da – daleko bilo – ponovo gledamo Ajnštajnove snove (prethodna režija Unkovskog u JDP) i iznova se pitamo zašto smo uopšte tu, ali uz tekstualnu podlogu za koju slutimo da nas se daleko više tiče, to jest, mogla bi da nas se tiče kad bi se neko potrudio da nam je prepriča s razumevanjem…

Tako je to nekako bilo na kraju, ali nemojte bezrezervno verovati nepouzdanom pripovedaču, nego proverite sami. A šta je tome prethodilo? Dukovski i Unkovski morali su izgledati kao dobitna kombinacija za JDP; Bure baruta jedna je od onih predstava koje su definisale ne samo jedan – kreativno veoma uspešan – period u životu ovog pozorišta, nego su postale amblematski i katarzični momenat srpskog teatra u devedesetim uopšte. Ujedno, ova je predstava jedna od nekolikih koje su na nezaboravan način afirmisale naraštaj beogradskog glumišta koji odavno nosi repertoar i na kojem pozorišta danas stoje, nemajući čvršćeg uporišta od tog. Ovaj komad za Dukovskog – tada momka od 25-26 godina – znači snažnu afirmaciju izvan Makedonije i prerastanje u autora ozbiljnog jugoslovenskog i evropskog dometa. To je, megjutoa, ujedno i ona poslovična zamka za pisca: kuda i kako nakon preuspešnog komada, romana ili čega već? Odgovor Dukovskog upravo je komad Mamu mu jebem ko je prvi počeo, bazično zasnovan na vrlo srodnim motivskim i poetičkim premisama kao njegov prethodnik, ali zatvoreniji, samoreferentniji, u neku ruku otvoreniji postmodernističkim igrama i samodostatnom pozorišnom eruditstvu nego što bi bio istinski korespondentan s tzv. spoljnim svetom. U to vreme, ovaj komad ne „zaživljava“ na scenama u Srbiji, ali zato 1997. dolazi na Bitef u izvođenju skopskog MNT (Makedonski naroden teatar), i pobeđuje. Dobar glas o njoj pretrajava do danas. Skoro četvrt veka kasnije, kao da se poželelo da se nastavi onim pravcem kojim se tada nije nastavilo, a možda se moglo; samo, avaj, mnogo je od tada proteklo vode na Vardarot, a to kao da Slobodan Unkovski uopšte nije primetio, ili mu nije bilo važno. Možda i nije važno, ali onda nije mnogo važno ni ono što gledamo, i od čega se dosta lako rastajemo uplovivši u januarsku beogradsku noć i maglu.

Drugim rečima, ako ova predstava ima markantan problem, onda je to baš taj: zašto baš ovaj tekst, sada, ovde, nama? Ako ovaj problem apstrahujemo, to jest proglasimo ga nepostojećim (jer nam se uvek i to može), možda nikakvog drugog problema ni nema, jer sve drugo je od pretežno do sasvim u redu s ovom predstavom: od glume do režije, preko svega ostalog što mora da bude u redu da bismo gledali dobro pozorište.

Raspirujući, razigravajući, razmaštavajući ovo scensko zbitije, Slobodan se Unkovski ponajviše oslanja na triling glumačkih asova: Mirjanu Karanović, Mikija Manojlovića i Jasnu Đuričić. Njih troje su, naposletku, intrinsična vrednost ovog pozorišnog poduhvata, ono što mu (do)daje inokosnost, ono što mu podaruje opravdanost i smisao. Likovi – a cela ih je živopisna, uvrnuta i na momente zaista maestralno promišljena galerija, što je opet najveće piščevo postignuće kada je ovaj komad u pitanju – koje igraju u svim mogućim kombinacijama i odnosnim ukrštajima, na mahove avangardistički ludički, a češće s postmodernističkim odmakom, pri tome poštapani motivima šekspirovskim, čehovljevskim, vedekindovskim, de sadovskim i drugim, možda ne „oživljuju“ na sceni jer je to u ovakvom spisateljskom i rediteljskom konceptu nemoguće, a možda i suvišno, ali ipak ni ne skončavaju kao bledunjave monade posve izvan fokusa gotovo prenapregnute gledaočeve pažnje. Mirjana Karanović je pouzdana i ubedljiva u svakoj svojoj scenskoj sekundi, Miki Manojlović prilično uspešno stišava svoje poslovične manirizme ili ih produktivno ugrađuje u igru; zapravo, teško je zamisliti ko bi uopšte, ako ne on, mogao poneti i izneti ovaj karusel likova bombastičnih, sablasnih i zaumnih; Jasna Đuričić, konačno, dominira scenom posve bez upotrebe „jakih“ ekspresijskih sredstava, voljna i kadra da učini ama baš sve – bilo to u konačnici nekome dovoljno ili ne – što ovu predstavu izbavljuje iz dubokog bunara samodostatnosti i tome shodne zaboravljivosti. Jasna Đuričić, ako nisam bio dovoljno jasan, osobno prenosi ovu predstavu preko reke Stiks u onom pravcu kojim se tom rekom obično ne kreće, a koliko je to veliko i retko postignuće, valjda se i ne mora baš crtati. Mlađi glumački partneri neizraziti, ali uglavnom i bez prilike da pokažu nešto više osim da budu pouzdani partneri vodećem triju.

Tako je, dakle, prošao novi susret Dukovskog, Unkovskog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta… Ako nije bilo kao prvi put – a naravno da nije – nema nekog naročitog smisla tražiti „krivce“ što je tako bilo. Bilo to za nekoga paradoksalno ili ne, i aduti i slabosti ove predstave samo podvlače činjenicu koju smo danas neretko skloni da zaboravimo ili bar potcenimo: dramski je tekst i dalje centralna polazna, prolazna i uvirna tačka mogućeg dobrog pozorišta. Ako je on neodgovarajući, ili ako nije otvoren i protumačen na odgovarajući način, u središtu predstave otvori se ambisna crna rupetina koju je nemoguće zatrpati. Mada ume da bude poučno i zabavno (nad)gledati frenetičan rad na njenom zatrpavanju.