Kako bismo ponovo ostvarili kontakt sa publikom, izabrali smo da ispričamo jednu retku priču koja tematizuje sam fenomen življenja i smrtnosti. Naš grad Tortona Vajldera je redak dramski tekst koji se bavi jednostavnošću svakodnevnog, predvidivog života. On nema za cilj da ispituje velika ljudska previranja, već suptilno ispituje građanski moral, perfidnost ljudske zajednice, dovodi u pitanje uhodane tradicije i pita se gde nam promiče smisao.
Glumica / Rebeka: Volela bih da zajašem kometu u nepoznatom pravcu i da više nikad ne zavisim od tuđeg mišljenja.
(Torton Vajlder, Naš grad
Mia Knežević)
U drami Naš grad Tortona Vajldera, u sceni venčanja, stoji da se u dnu scene oslikava vitraž. Mia Knežević tu postavlja špalir od svetiljki koje su kao vojnici poređane jedna do druge. U toj sceni, koja nosi u sebi nešto gotovo sakralno, rediteljka nam otvara onostrani prostor i podseća da je on imanentan ne samo sceni nego i životu.
Naš grad je prvi put izveden 1938. godine, neposredno pred rat, i Vajlder je za njega dobio Pulicerovu nagradu. To je drama pisana u tri čina, smeštena u izmišljeni američki gradić Grovers Korners. O ovoj Vajlderovoj drami gotovo uvek se ističe da je metateatatska, što se u trenutku i kontekstu kada je pisana smatralo senzacionalnim. Osim toga, Vajlder govori da je piše jer opaža da se teatar nalazi u krizi i želi da ga iz te krize pokrene. Naš grad je vrsta američko-čehovljevske sage o životu, prolaznosti, svrsi i smrti. Vajlder u prvoj sceni uvodi pozorište u pozorištu, inspicijent je glavni narator (u predstavi tu scenu kao narator otvara glumac Jovan Torački), iako su naratori i glumci koji neprestano prelaze iz privatnog u lik.
Razmak između prvog i drugog čina iznosi tri godine, a između drugog i trećeg devet. Vešto baratajući ciklusima vremena, Vajlder nas u prvom činu uvodi u završetke, često prerane, života naših junaka. Grad i sudbine njegovih junaka govore o životu koji nameće malograđansko društvo, a ono vas, ako mu se predate, drži u jednoj vrsti polusna u kojem se odviju i prođu ljudski životi. Jedini problematičan u Grovers Kornersu jeste vođa hora Sajmon Stipson koji pije, a gradski lekar Gibs u jednom trenutku napominje da on pije zato što nije svako rođen za život u malograđanskoj sredini.
Američka književnost je sklona transcendenciji a ne metafizici, u maniru njihovih transcendentista Emersona i Toroa. Na tom tragu Vajlder u dramu uvodi transcendentnu dimenziju, i to sa smrću naše junakinje Emili Veb u trećem činu. Emili umire na porođaju, mlada, a kroz dramu pratimo njenu vezu sa Džordžom Gibsom – njihovo zaljubljivanje i venčanje, da bi se priča zaokružila u njenoj smrti. Emili se sa druge strane vraća tako što izabere trenutak iz detinjstva – svoj dvanaesti rođendan – u koji se vraća. Povratak u detinjstvo koje obećava bezbrižnost završava se njenom gotovo nepodnošljivom teskobom. Ona se brzo vraća u svet mrtvih sa uvidom da život prođe a da ga ne cenimo niti dovoljno uživamo u njemu.
Mia Knežević spretno uvodi transcendentno na scenu, dobro baratajući prostorom. Zaumno se kod nje događa dekonstrukcijom scene. Hor, čiju probu pratimo, peva u dubini scene. Muziku za predstavu radio je izvrsni Branko Džinović, koji je i izvodi uživo. Muzika je ključna za razumevanje i osećanje višeg smisla postojanja. Asocirala me je na tezu da su Bahove Pasije jevanđelja. Rediteljka transcedentno uvodi odlučno i tačno, i prateći Vajlderov komad briše granicu između scene i publike.
Stolice su kod Vajldera, kako sam navodi, simbol smrti, a ona ih u jednom trenutku spretno obara u neku vrstu spirale. Spirala nas povezuje sa oba sveta. Scena venčanja najupečatljivije donosi teskobu malograđanskog života i najavljuje mladinu preranu smrt, najpre kostimom (Selena Mladenović): svi su u crnom osim mlade, tako da na toj ceremoniji sve vreme stojite negde između svadbe i sahrane.
Scenografija Daniele Dimitrovske, sva u drvetu, jasno otvara plan za zaumno, jednako kao i pokret koji je radio iskusni Deneš Debrei.
Dramaturg Đorđe Petrović u dramu interpolira delove koji povezuju Vajlderovo vreme sa našim, dajući mu neku vrstu ekstenzije, šireći kontekst: gospođa Gibs, naša junakinja, mašta da ode u Pariz, ali nikad ne otputuje tamo. Proda antikvarnu komodu za trista pedeset dolara, sa planom da štedi za put u Pariz, ali taj novac da sinu i snahi, a komoda iz Bostona proputuje dobar deo sveta, da bi iz Nice stigla u Pariz kod jednog mladog bračnog para. Naredne godine će ta mlada žena, nedugo nakon porođaja, biti ubijena u terorističkom napadu u drugoj deceniji našeg dvadeset i prvog veka, a na restauriranoj ploči komode njen muž će napisati otvoreno pismo teroristima sa naslovom „Nećete dobiti moju mržnju“. Dramaturg tačno prati Vajlderov narativ i jednako tačno ga proširuje, podsećajući nas da je život na zemlji ujedno uvek i Šeherezadina priča.
Cikličnost vremena, prolaznost i potreba da se ljudskom životu i trajanju da smisao, ono je o čemu svedoči ova predstava. Glumci: Jovan Torački, Nataša Ilin, Milan Kolak, Nataša Luković, Mirko Pantelić, Mia Radovanović k.g., Miloš Vojnović k.g., Dejan Karlečik i Stefan Juanin vrlo koncentrisano deriviraju uloge koje igraju.
Transcendencija se, kako nam poručuju svi naratori ove predstave, moćno ogleda u granici između života i smrti, u mogućnosti da se čovek, iako dobro uzemljen, svesno otvori za postojanje onostranog, jer teško da se bez toga može uhvatiti smisao. Na kraju ostaje otvoreno pitanje koje u programskoj knjižici postavlja dramaturg Đorđe Petrović: da li nas je protekli vek naučio da postavimo nova pitanja ili da samo drugačije formulišemo stare odgovore?
