Novembra tekuće godine u Njujorku su otvorena vrata tri velike izložbe: u muzeju „Solomon R. Gugenhajm“ postavljena je izložba italijanskog umetnika Mauricija Katelana, MoMa je sredinom meseca ugostila murale Dijega Rivere, dok je, nekoliko dana kasnije, u Bruklinski muzej stigla postavka „HIDE/SEEK: Difference and Desire in American Portraiture“ – prva veća izložba koja se fokusira na teme roda i homoseksualnosti u modernoj američkoj umetnosti. Iako na prvi pogled ove izložbe nemaju ništa zajedničko, snažan politički kontekst u kom su dela koja ih čine nastajala, kao i sociopolitička situacija širom planete u trenutku dok se izložbe odvijaju, predstavlja i te kako snažnu vezu između njih. U svakom slučaju, „Gugenhajm“ je retrospektivom „Maurizio Cattelan: All“ privukao najviše pažnje ne samo lokalne već i svetske umetničke javnosti time što je prvi put na jednom mestu izložio sva dela koja je Katelan iznedrio od 1989. godine do danas. Najava umetnika da se povlači iz sveta umetnosti po završetku restrospektive u „Gugenhajmu“, 22. januara 2012. godine, izazvala je još veće interesovanje.
POČECI: Rođen u Padovi 1960. godine, Katelan nikada nije stekao formalno umetničko obrazovanje. Njegov put do umetnosti vodio je preko niza poslova sa kojih je uglavnom bio otpuštan zbog korišćenja svojevrsnog humora kojim je pristupao radu i šala koje njegovim saradnicima i poslodavcima nisu bile razumljive. Poštar, donator sperme, čistač podova, radnik u mrtvačnici i u crkvenoj prodavnici suvenira bila su neka od zanimanja kojima se ovaj umetnik bavio pre nego što je osamdesetih počeo da dizajnira nameštaj. Kada je nekoliko galerija primetilo rezultate njegovog rada, Katelanu se učinilo da nazire početak nove epizode u svom životu. Ipak, dizajn ga nije privukao u tolikoj meri da bi u njemu ostao. Do tog trenutka je radio da bi preživeo, ali je njegov istinski cilj bio traganje za slobodom. Radovi nastali krajem osamdesetih i tokom devedesetih o tome najviše i svedoče, pri čemu je delo „Charlie don’t surf“, koje prikazuje voštanog dečaka kako sedi u školskoj klupi sa šakama na stolu probijenim drvenim olovkama, najbolji primer. Detinjstvo ophrvano bedom i školovanje ispunjeno fizičkim kažnjavanjem mogu se prepoznati u njegovim prvim, nesigurnim koracima kroz život umetnika.
Nakon selidbe u Njujork 1993. godine, Katelan je paralelno radio u ovom gradu, kao i u Milanu, a zanimljivo je to što nikada nije imao svoj studio. Radovi koje je potpisivao zasnivali su se na njegovim idejama, mada su ih realizovali drugi, uglavnom profesionalne zanatlije. Njegova dela nastajala su gotovo uvek po narudžbini kustosa koji su želeli da prostoru koji uređuju daju novo značenje, isprovociraju reakciju, kontekstualizuju ga.
GENEZA RELACIONE UMETNOSTI: Katelan je sredinom devedesetih privukao pažnju francuskog likovnog kritičara Nikole Burioa (Nicolas Bourriaud), osnivača i direktora art magazina Documents sur l’art i tadašnjeg dopisnika iz Pariza za časopis Flesh Art. Burio je prepoznao izvesne sličnosti u radu grupe evropskih umetnika među kojima su se, pored Katelana, nalazili i Karstene Heler (Carsten Höller), Vanesa Bikroft (Vanessa Beecroft), Rirkrit Tiravanija i Filip Pareno (Philippe Parreno), grupa umetnika koja je 1996. godine izlagala na zajedničkoj izložbi „Traffic“ u Bordou, uređenoj od strane Burioa. Burio je u radu ovih umetnika prepoznao potpuno novi oblik estetike koji je nazvao relacionom estetikom, a njihovu umetnost – relacionom umetnošću. Prema njegovoj definiciji, relaciona umetnost je skup umetničkih praksi koje u svojoj osnovi imaju međuljudske odnose i kontekst u kojem se oni razvijaju, dok privatni i individualni prostor u svemu tome ne igra značajnu ulogu. Delo je to koje kreira društveno okruženje u kojem publika postaje saučesnik, dajući svojom interpretacijom značenje delu. Vremenom se ispostavilo da se Katelan u svojoj sklonosti ka provokativnoj i hiperrealističnoj skulplturi, kojoj u potpunosti nedostaje baza zasnovana na međuljudskim odnosima, ne uklapa u ovaj novi estetski izražaj. Čak i kada ih uvodi u svoje delo, ti odnosi su često antisocijalni i imaju notu kriminalnog i ironičnog.
HUMOR, HOROR, IRONIJA: Hiperrealizam radova koje je Katelan u poslednjih desetak godina izlagao u pažljivo odabranim galerijskim ili javnim prostorima nailazio je na oprečne reakcije. Sve je u početku delovalo kao šala šarmantnog Italijana. Njegovu prvu samostalnu izložbu, priređenu 1989. godine, činila su zatvorena vrata prazne galerije na kojima je stajao znak „Odmah se vraćam“. Na Bijenalu u Veneciji, 1993. godine, svoj izložbeni prostor iznajmio je marketinškoj agenciji koja je ispred paviljona podigla bilbord i reklamirala novi parfem. Dve godine kasnije u Parizu je ubedio svog galeristu Emanuela Perotena da na otvaranju izložbe nosi kostim u obliku penisa sa zečijim ušima i u njemu pozdravlja goste. Another Fucking Readymade je njegov rad iz 1996. godine, za amsterdamski „De Appel Arts Center“. Katelan je tom prilikom ukrao radove drugog umetnika izložene u obližnjoj galeriji i predstavio ih kao svoje, vrativši ih tek pod pretnjom da će biti uhapšen. U Milanu je 1999. godine njegov rad činio galerista Masimo De Karlo, koji je tokom otvaranja izložbe visio na zidu oblepljen lepljivom trakom.
Iste, 1999. godine, došlo je do primetne radikalizacije u Katelanovom radu. Za izložbu u Londonu Apocalypse: Beauty and Horror in Contemporary Art, spremio je jedno od najprovokativnijih dela koje je moderna umetnost videla: La nona ora. Ovo delo, koje predstavlja papu Jovana Pavla Drugog kojeg je oborio meteor, svojom realističnošću uznemirilo je mnoge duhove izazvavši oštre kritike konzervativne javnosti. Nakon Londona, isti rad je prikazan u Varšavi, gde je delo izazvalo toliko burne reakcije da su dvojica političara naložila da se meteor ukloni, a papa podigne na noge. U intervjuu za Artnet News, Katelan je prokomentarisao da mu se sviđa ova paradoksalna situacija gde spas papi ne dolazi sa neba, već sa zemlje, zaključujući da je to ipak samo komad voska.
PENZIJA: Prkosan, kritički nastrojen, uvredljiv, duhovit, nepredvidljiv, Katelan je u svom radu u poslednjih deset godina pomno pratio društveno-ekonomska dešavanja širom planete. U kombinaciji sa motivima iz istorije, organizovane religije i popularne kulture, nudio je svoju kritiku, postavljao pitanja i izazivao publiku da sama protumači njegovo delo. Među najkontroverznijim radovima nakon pape svakako su prvi u redu HIM – dečak sa licem Hitlera usred molitve i Bez naslova, iz 2004. godine.
Ovaj poslednji bio je rad za Fondaciju „Nikola Trusardi“ predviđen za Piazzu XXIV Maggio u Milanu. Katelan je okačio na drvo tri o vrat obešena voštana dečaka sa široko otvorenim očima aludirajući da je u trenutnim političkim okolnostima došao kraj igri. Izazvavši paranoju u javnosti, delo je uklonio jedan prolaznik koji se popeo na drvo i skinuo skulpture, za šta je kasnije platio novčanu kaznu u visini od 390 evra zbog uništavanja umetničkog dela. Poslednji Katelanov rad jeste L.O.V.E, mermerna skulptura visoka deset metara, postavljena ispred zgrade milanske berze, a koja predstavlja šaku na kojoj su svi prsti osim srednjeg odsečeni.
Imajući u vidu njegovu karijeru ispunjenu provokacijama za koje mnogi smatraju da često prevazilaze granice dobrog ukusa, Katelanova najava odlaska u penziju nakon završetka retrospektive u „Gugenhajmu“ automatski je interpretirana kao još jedna u nizu njegovih šala koje će se pretočiti u novo umetničko delo. Iz tog razloga nije čudno to što je pitanje svih novinara koji su se probili do Katelana – ili nekog od njegovih dvojnika koje ovaj neretko šalje da daju intervjue umesto njega – bilo vezano upravo za njegovu penziju. U svom maniru, umetnik je neodređeno rekao da je u pitanju privremeni odmor od umetničkog sveta koji preti da ga proguta i želja da se posveti novoosnovanom art časopisu Toalet Papir. Jedno je ipak sigurno: sa čak četiri hiljade posetilaca dnevno, retrospektiva Mauricija Katelana donela je „Gugenhajmu“ neverovatan uspeh, i svrstala se u jedan od najposećenijih događaja koje je muzej priredio tokom više od pet decenija svog postojanja. I bez obzira na to da li ste poštovalac lika i dela ovog kontroverznog umetnika, ukoliko se zateknete u Njujorku pre kraja januara, retrospektiva Mauricija Katelana je apsolutni must see.
