Festival Slobodna zona, kao što je poznato, promoviše angažovane dokumentarne i igrane filmove koji nisu deo uobičajenog bioskopskog repertoara. Najnovija, 13. Slobodna zona počela je juče dokumentarnim mjuziklom Dan oslobođenja (Letonija/Norveška/Slovenija, režija Morten Travik i Ugis Olte) paralelno u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Do 6. novembra biće prikazano više od 45 naslova koji se bave aktuelnim, velikim i večitim temama. Posebna pažnja posvećena je pratećim programima tako da „Noćne razgovore“ vodi i uređuje Ivan Milenković, „Kafu sa autorom“ moderira rediteljka Jelena Gavrilović, a masterklas na temu „Montaža filmova o ljudskim pravima“ održaće ugledni američki dokumentarista Piter Kinoj.
O neiscrpnoj temi – šta je angažovani film, i o kriterijumima koje film treba da ispuni da bi se našao na festivalu Slobodna zona, za „Vreme“ govore selektorka međunarodne selekcije montažerka Branka Pavlović i koselektor regionalne selekcije (zajedno sa montažerkom Jelenom Maksimović) reditelj Ivan Bakrač. Gost selektor Teofil Pančić obrazlaže tri filma koja je izabrao za ovogodišnju Slobodnu zonu.
BRANKA PAVLOVIĆ: Za mene je angažovani film onaj koji uspeva da uhvati duh vremena i da ga pretoči u filmski jezik. Trudimo se da to ne bude samo festival filmova o ljudskim pravima nego da ti filmovi budu inovativni, drugačiji, dragoceni, koji i formom i sadržajem pomeraju granice. Kad gledam neki film, on mora na neki način da me pomeri, da ima emotivnu komponentu. Da publika posle gledanja filma počne da razmišlja o nečemu o čemu nikada nije do tada. Ne mislim da filmovi direktno pokreću na akciju: „Aha, ja sam gledao neki film, idem sada da promenim svet.“ Sve što ikada pogledaš, od detinjstva pa nadalje, negde te formira. Mi imamo i programe u kojima prikazujemo angažovane filmove u srednjim školama. To su filmovi koji odlično komuniciraju sa mladom publikom, a opet se bave temama kao što su dečja prava, LGBT, suočavanje s prošlošću, što kod nas, što širom sveta. Mislim da angažovane teme nisu lake. Otkad je Slobodna zona osnovana, mi nikako nismo želeli da ga zovemo festival filmova o ljudskim pravima. Čim pomenete ljudska prava, to onda niko neće da gleda. Ali kad teme postavite na individualni nivo – „šta ja mogu da učinim, kako ja mogu nešto da promenim u svom životu“ – to onda dobija neke razmere koje su lakše za poimanje.
Zanimljiv je pristup temi kada autor dolazi iz nekog drugog bekgraunda u odnosu na nekoga ko je od početka obrazovan kao reditelj, montažer… Razlika se vidi, ali ta razlika je u stvari novi kvalitet. Radila sam sa decom od sedam do deset godina. Oni su apsolutno filmski pismeni, ne odvajaju se od telefona ili tableta. Upoznala sam dvanaestogodišnje dete koje pravi filmove, i to uopšte nisu loši filmovi.
Publika veoma dobro proceni da li je nešto fejk ili je proživljeno i doživljeno iskreno. Meni je iskrenost u filmu najvažnija. To publika prozre „ovako“.
Mislim da je suština u tome da se u filmovima prepozna šta je tu iskreno. Jer samo to što je iskreno može na nekog da deluje, pa i da proizvede neku reakciju u smislu provokacije ili u smislu angažovanja.
IVAN BAKRAČ: Rekao bih da je provokacija odgovor na pitanje šta je angažovani film. To mogu biti filmovi koji su minimalno angažovani, na primjer crnogorski film Soa, u kojem imamo pojedinca suočenog sa ličnim problemom, ali u tom filmu imamo sve vrijeme i te kako prisutan uticaj sredine i potpuno nam je jasno da nije samo on u pitanju. Ukoliko ja stvarno emotivno ne odreagujem na film, čini mi se da ni publika neće. Nije to stvar ukusa, već kapaciteta – šta taj film sa sobom nosi. Sviđale se vama neke stvari u filmu ili ne, on na vas mora da djeluje. Samim tim film je angažovan jer prosto provocira nešto što se tiče svih nas. Ne ostaje na nivou art filma, koji se bavi nekim tamo ratom jer, nažalost, u Evropi festivali A liste traže od nas i naših država filmove koji se bave ratom, a koje mi i te kako želimo da prevaziđemo.
Kad bi publika mogla da pogleda cjelokupnu našu selekciju, dobila bi utisak da, iako su svi ti filmovi veoma različiti, oni ipak teže nekom pomirenju. Ili, u krajnjem slučaju, ukoliko ne teže pomirenju – kako bi to moglo izgledati. To nam je bilo veoma inspirativno i u tom smislu smo tražili filmove – neki se bave incestom, neki politikom, neki LGBT temom, ali na kraju svi oni imaju neki divan, katarzičan kraj. Nismo kalkulisali u našem izboru. Desilo se samo od sebe da su u međunarodnoj selekciji 80 odsto filmova režirale žene. Nije to Branka kalkulisala. Ali se i desilo da se za regionalnu selekciju prijavilo nekoliko filmova sa temom izbjeglica u kojima se zaista vidjelo da je to tražena manipulacija. Prosto, tim filmovima je to bio način da dođu do festivala a da nam ne ostave utisak katarze i empatije. Tema izbjeglica kod njih je puka informacija.
TEOFIL PANČIĆ: Poštujući specifičan fokus Slobodne zone kao kriterijum prilikom biranja filmova, gost selektor Teofil Pančić je, kako kaže, uvažio i „kriterijum koji svaka relevantna kritička selekcija mora da zadovolji: film koji nije zanatski dobar, te još važnije: koji nije uzbudljivo i pomerajuće gledalačko iskustvo, u osnovi je ‘reakcionaran’ čak i ako promoviše ne znam koliko ‘progresivne’ ciljeve i stavove – ili možda pogotovo baš tada“. Odlučio se za ova tri filma:
Dokumentarni film Ada za gradonačelnicu španskog reditelja Paua Fausa o usponu Ade Kolau, građanske aktivistkinje bez ikakvog relevantnog političkog iskustva i bez partijskog i uopšte institucionalnog zaleđa, sve do pozicije gradonačelnice Barselone, fascinira ali je i poučno, i nužno nam nameće izvesne paralele, upravo „filmska“ ličnost i nehinjeni šarm Ade Kolau: njena savršena „običnost“ i istovremeno jak magnetizam, harizma u kojoj nema ničega autoritativnog, nego je bazirana na kredibilitetu, na uverenju potencijalnog birača, baš kao i gledaoca ovog filma, da je Ada „jedna od nas“, mada u isto vreme i posebna. Zatim, američki film Čavela Ketrin Gand i Dareše Kaj uspeva da zadovolji sve važne i smislene standarde muzičko-biografskog dokumentarca, međutim, i da u svom najvažnijem sloju bude film o pravu jedinke na različitost i na slobodan život, bez nametnutog straha i krivice zbog onoga što jeste. I, film Ja nisam tvoj crnja scenariste i reditelja Raula Peka o rasnom pitanju u SAD, kako objašnjava Teofil Pančić, ostavlja nas pomalo zatečenim: eksplicitnost rasističkog jezika, divljina mržnje, dubina predrasuda, težina okova koje je valjalo raskinuti, gorak ukus uzaludnosti borbe za elementarnu građansku ravnopravnost, istovremeno i svest da se tim putem mora proći, podnoseći svaku žrtvu koju nije moguće izbeći, čine ovaj film izuzetnim i uzbudljivim ostvarenjem, udaljenim od bilo kakvog „politički korektnog“ rutinerstva.
