Iskežena maska sveta

Novi roman Vladimira Pištala Tesla, portret među maskama, nedavno objavljen u izdanju Agore, neobična je lirska biografija slavnog izumitelja. Prvi deo romana pre par godina je bio objavljen kao zasebna knjiga pod naslovom Tesla, mladost. Pištalo u Portretu među maskama prati život Nikole Tesle, njegove evropske i američke godine, uspon, slavu, poraz i kraj, ali i rekonstruiše njegovu epohu i ideje koje su iz temelja preoblikovale ljudsku svakodnevicu i postavile osnove globalnom svetu današnjice. Francuski prevod Pištalovog prethodnog romana, Milenijum u Beogradu, bio je u najužem izboru za tamošnju prestižnu godišnju nagradu Femina za najbolji prevedeni roman na francuski jezik. Vladimir Pištalo je profesor američke i svetske istorije na američkom univerzitetu u Vusteru, Masačusets, i redovni je saradnik „Vremena“.

„VREME„: Francuski prevod Milenijuma u Beogradu ušao je u najuži izbor za nagradu Femina i naišao na izvrsne kritike u francuskoj štampi. Da li vas je nešto iznenadilo u tamošnjim reakcijama na roman?

VLADIMIR PIŠTALO: Prvo, bio sam iznenađen činjenicom da je u Francuskoj i Švajcarskoj za dva meseca izašlo tri puta više kritika nego u Srbiji za sedam godina. Drugo, te kritike su sve bile dobre. Možda ima nešto u ličnom uglu romana što je razoružalo čitaoce. U osvrtima skoro uopšte nije bilo uobičajenih frazetina sa kojima su šamarani balkanski ratovi. Milenijum je doživljen kao bolna priča o gradu. Treće, mnogi čitaoci su osetili vedrinu uprkos veoma sumornoj temi. Četvrto, roman je u Francuskoj univerzalno doživljen kao nadrealistički, a u Srbiji kao realistički. U čemu je razlika? Znam da Srbi ponekad vole da naglase da imaju paralelnu logiku, da ih niko ne razume, ono što je nama sasvim realno, drugima je nadrealno itd. Verujem da predstava realnosti sa najvećom inflacijom na svetu, Šešeljom i odjecima i reagovanjima postaje rekalibrirana. A u paralelnu logiku ne verujem. To je jedno od naših omiljenih foliranja koje me tera da se češem od nervoze otkad znam za sebe. U Beogradu sam rastao između unjkave neizrecivosti primitivaca i otegnute neizrecivosti snobova. A uvek sam verovao da je najviše neizrecivog za onoga ko ne zna da se izražava. Jedan posustali beogradski kritičar je sedeći na… nekakvom olimpijskom visu (zagrljen sa Koštunicom) napisao da to o čemu govore stranice Milenijuma „nije pravi očaj“. I nije. Pravi očaj je rezervisan za one koji se zamršeno i dosadno izražavaju.

U vašem opusu postoji i nekoliko knjiga koje bi se mogle nazvati imaginarnim ili lirskim biografijama. To su Aleksandrida, Korto Malteze i Tesla, portret među maskama. Odakle izbor baš ovih junaka, šta je to u njima što vas privlači?

Aleksandar Makedonski je bio najveći vojskovođa u istoriji. Možda najuspešniji čovek koji je ikada živeo. Onaj koji je venčao Zapad i Istok i tako stvorio sve helenističke države, uključujući i Rim, koji se može smatrati helenističkom državom. Aleksandar se smatrao usvojenikom boga Amona. Kleos, njegova slava, nastavio je da živi na usnama ljudi.

Kortova biografija je odisejska. Nekad mi se čini da su Morgana ili Zlatousta neka vrsta Kirke ili Kalipso. Taj sin mornara i Ciganke, koji je sebi na dlanu brijačem urezao liniju sreće, približava se polubogu, koliko bilo koja ličnost iz popularne kulture može prići. Prijatelj ludaka i poznanik đavola on se kreće u opasnom svetu velike lepote. On na kraju ne umire. Nestaje u španskom građanskom ratu, preteći da se negde opet pojavi. Ne mogu da zatajim da se Korto Malteze pomoli i u romanu o Tesli.

Kao i za dvojicu prethodnih junaka, i za Teslu se možete upitati da li je bio čovek i ako nije – šta je bio? Njegova rana iskustva ličila su na iskustva iščaurenja i ekstaze opisane u Elijadeovoj knjizi o šamanizmu. Kao da se u Teslinoj ličnosti nešto naučno i najnovije stopilo sa harizmatskom drevnošću. Zaista mnogo toga se uklapa: polusveto stanje povećanog intenziteta ličnosti, sposobnost magnetskog delovanja na ljude i menjanja zakona. Odbijanje regularnog rada – šaman je ili kralj ili prosi. On nije nužno vezan za religiju. On je religija. Uklapa se i bolešljivost pred inicijaciju, epilepsiji slična stanja, iskustvo traumatske ekstaze. Duboki snovi. Dvostruka dobra-zla priroda tog dara, koji se ne bira. Konstantna preosetljivost. Otkrića u bljeskovima.

Zašto se roman zove Tesla, portret među maskama?

Od mladosti sam razmišljao o stepenu realnosti drugih ljudi i stepenu moje realnosti za njih. Tema se u raznim oblicima provlači kroz roman. Tako nešto sam možda prvi put zapazio kad sam gledao Felinijev film Đulijeta i duhovi. Očito je da je Đulijeta Masina jedino ljudsko biće u tom filmu. Ostali likovi su – prikaze. Drugi primer istog tog osećaja predstavlja slika Džemsa Ensora Autoportret među maskama. Slikom dominira jedini ljudski lik, okružen drečavim licima od kartona.

U romanu o Tesli pitanje je isto. Naslov može sugerisati da je Teslina viša ljudskost celog života bila okružena pukim prikazama, duhovima, raskeženim maskama. S druge strane, moguće je da su porodični i zdravorazumski ljudi samog Teslu videli kao masku. Tesla je pet puta gledao film Frankenštajnova nevesta. Tako pametnom čoveku nije moglo promaći dvostruko značenje imena Frankenštajn. Monstrum je, u knjizi Meri Šeli, bio neka vrsta natčoveka. U filmu ga je zamenila usamljena zver. Ime Frankenštajn je u popularnom govoru korišćeno i za čudovište i za njegovog tvorca. Genije je tako postao monstrum. I obrnuto.

Teslin život nalazi se na razmeđi epoha. Šta sve sažima njegovo doba, kako je on video tu „menu vremena„, čiji je bio i svedok i učesnik, da bi na kraju završio izopšten, prezren i napušten?

Oko Tesline kolevke napeti glasovi su pevali epske pesme na kojima je Milman Peri izučavao homerovski postupak. Nepismena majka mu je pričala priče o bogovima starijim od boga. Učila ga je da „retko koja biljka stoji sama, nego je obično kakva duša vezana uz nju“ i da „kad nema crkve čovek se može pomoliti pod jelom ili lipom“.

Zajedno sa epohom Progresa, Tesla je poverovao da su u njegovo vreme ostvarene bajke. Ikar je naučio da leti. Izmišljen je telefon – mašina za pričanje sa odsutnima. Pojavio se automobil – kočija bez konja. Nastao je film – teatar duhova. Iz gramofona i radija su pevali nepostojeći ljudi. Sijalice su osvetlile gradove i učinile, što bi rekla Šekspirova Julija, da se čovečanstvo zaljubi u noć. Poput ptica ili anđela, ljudi su živeli u neboderima.

Zatim je Tesla doživeo Prvi svetski rat u kome su metodi industrijske revolucije primenjeni na masovno ubijanje i usavršeni u sledećem ratu, koji je takođe doživeo. Tesline oči su se sklopile čas pre nego što ih je mogla zaslepiti eksplozija atomske bombe.

Zaista, svet se manje promenio od Platona do njegovog rođenja, nego od njegovog rođenja do njegove smrti.

Teslina samoća je posebna tema. Nekad mi se čini da je bio izolovan kao Kaspar Hauzer, da je dolazio iz crne rupe, adske jame, bezvazdušne samoće ostarelog Ničea. On je, kao Dedal, sam sagradio lavirint u kome su ga zatočili. O tome govori mala glava koja na kraju nije ušla u roman (videti okvir).

Kao što se vremenski nalazi između epoha, Tesla i geografski potiče sa prostora „između svetova„. U romanu ste napisali: „Balkan, gde je on rođen, bio je šav. Bio je antena. Bio je mačji brk. Roditi se na lošem mestu znači roditi se na dobrom mestu. Čovek sa granice je znao prenatalnu tamu srpskih crkava. Znao je islamski kult svetla i vode, znao je latinski kult satova i zvona. Turska i ruska kultura za njega su bile po sebi razumljive. Kakav zapad? Kakav istok?“ Šta je za vas Balkan?

Za vreme balkanskih ratova 1912, 1913. svet se nad ovim prostorom superiorno iščuđavao, a onda je sa Prvim svetskim ratom upao u goru klanicu od balkanske. U vreme bosanskog rata nikom ništa nije bilo jasno, a onda je počeo „rat protiv terorizma“ u kom su, nažalost, ponovljeni mnogi stereotipi prvi put čuveni na Balkanu. Balkan je najbolja osnovna škola na svetu. To je Mediteran sa pripadajućim potkontinentom. To je jedno osetljivo mesto.

Sveti Sava je odavno rekao da je ovo „zapad istoka“ i „istok zapada“. Problem je šta znači „zapad“. Ta reč predstavlja neku vrstu prikrivenog vrednovanja. Nikad nisam imao previše poštovanja za tu magijsku geografiju. U početku to je značilo Grci protiv Persijanaca, „Evropa“ protiv Azije, iako je grčka civilizacija nastala u Aziji – odatle im je došlo pismo, filozofija, arhitektura. Posle je „zapad“ značio (zapadno) hrišćanstvo u odnosu prema islamu. Zapad se kasnije definiše kao „judeohrišćanska civilizacija“. I taj narod i ta religija su došli sa istoka. Bliski istok se naime zove „bliski istok“ a ne „bliski zapad“. Ideja zapada negde od osamnaestog veka postaje konstrukcija koja opravdava kolonijalizam. Najposle, znači kapitalizam u odnosu prema komunizmu i, mada se to retko kaže, kontrastira bogate zemlje prema siromašnima. Pritom sve vreme ima neke mistično-hvalisave podtonove.

Granice se menjaju. Grčka je sada politički Zapad, a Hrvatska, Bosna, Srbija i Makedonija nisu, pa od zapada morate da idete preko Istoka da biste stigli do Zapada.

Nadrealisti su ubrajali Nemačku u one sile Istoka koje će obnoviti zapadnu civilizaciju. Tomas Man se začuđeno pitao ko se uopšte ubraja u Zapad sem uvaženih članova londonske Istočnoindijske kompanije?

Otišli ste iz Beograda u Ameriku pre petnaestak godina. U pravilnim vremenskim razmacima dolazite u Srbiju. Kako se, iz ugla vaših godišnjih vizita, Srbija menja? Sa kakvim osećajem dolazite, a sa kakvim odlazite iz nje?

Da, ja odlazim i vraćam se. Pratim u nastavcima TV romansu između Olje Bećković i Aleksandra Vučića i pomalo se brinem kako će se sve to završiti. Odlazeći i vraćajući se godinama opisujem Beograd. Kad skupim „razglednice“ objavljene u „Vremenu“, postaće mi jasne promene mojih emocija i perspektiva. I ono što možete izmisliti o gradu – pripada gradu. To nije uvek stvarni grad. U mom Beogradu ponekad se sirene protežu na krovovima, padaju sneg i konfete itd.

Moj problem je što ja sa žalošću polećem iz Beograda a sa radošću slećem u Boston. I obrnuto. Moje reakcije na ovu sredinu nisu konstantne. One se kreću u rasponu od iritiranosti, velikog mira, ispunjenosti. Za pravo opisivanje jednog mesta, verovatno je poželjan „orguljaški“ raspon emocija.

A nečija duša je metropola ili provincija nezavisno od mesta gde živi.