Industrija 007

„Džems Bond ljubi i ubija!“, glasila je neopevano idiotska reklama za jedan od tih filmova u beogradskim novinama pre mnogo godina. Pre neki dan odgledao sam Octopussy na televiziji: film je golo sranje, bez smisla i logike, sa ocvalim lepoticama i još ocvalijim Rodžerom Murom, pun šmirantskog glumatanja preko one stvari, a za pare. Jedina uteha bio je zlokobni Sik-ubica sa širokim dijapazonom zastrašujućih grimasa, a glumio ga je – ko bi drugi? – čuveni Kabir Bedi, poznatiji kao Sandokan („Ko se vere po bandere? Sandokan!“; dečja pesmica iz tog vremena). Kabir Bedi bio je, uostalom, jedini dobar glumac u toj sramoti od filma. Da se razumemo: ni ostali „007 ljubi i ubija“ filmovi nisu bili mnogo bolji; Thunderbolt i Dr. No donekle odudaraju, jer prvi barem ima neku logičnu radnju, a drugi ima Ursulu Anders.

Kako je i zašto, dakle, od treš-literature i kinematografije nastalo ono čemu se tepa da je „fenomen“? Počelo je od Ijana Fleminga, jevtinog pisca neuverljivih budalaština, čijim su proverenim putem kasnije krenuli podjednako jevtini Fredi Forsajt, Ladlam i cela bulumenta vaćaroša-pisaca „bestselera“. Kao i Flemingu, svaka naredna knjiga bila im je idiotskija od prethodne, što nije ometalo prodaju i kasnija pretvaranja u film. Čak se i jedan Sem Pekinpo prešao da po jednome od njih snimi loš film u kome je na smrt izmučio nekoliko dobrih glumaca (to se, valjda, zvalo Omega nešto…). Tek je Džon le Kare uz velike napore uspeo da špijunski roman vrati u književnost, uz pomoć Grejema Grina – naravno.

TEORIJE ZAVERA: Nego, idemo od početka. Ako se dobro sećam mog detinjstva, Ijan Fleming se po prvi put u Jugoslaviji pojavio na zadnjoj stranici dnevnih novina Borba (od svih listova!), u vidu feljtoniziranog romana, u nastavcima dakle, negde pedesetih godina. Radnja se odnosila na neke nemačke naučnike koji pokušavaju da krišom naprave atomsku bombu, pa ih Džems Bond u tome spreči. Borba je imala takav običaj: pre toga je u nastavcima išao kultni i sjajni špijunski triler „39 stepenica“, po kome je snimljen jedan dobar crno-beli film, nekada davno. Od detalja sećam se jedino da su u tom romanu ti naučnici svi bili obrijani do glave i imali brkove, jer je Fleming smatrao da se tako čovek najbolje prerušava, pa je to agentu 007 bilo sumnjivo.

Onda sam, boraveći početkom šezdesetih u Francuskoj, pročitao skoro sve što je Ijan Fleming uspeo da napiše; sve u obliku raskupusanih i nabubrelih džepnih knjiga, što na francuskom, što na engleskom, kako mi je padalo šaka. Nešto nisam bio impresioniran. U poređenju sa Simenonom, na primer, te su knjige bile čisti treš, baš kao što su i 007 filmovi treš u poređenju sa francuskim krimićima toga doba (Lino Ventura, Alen Delon itd.). Ali, u „fenomen“ 007 neko je odlučio da pljusne ogromne pare i da od tog ulaganja uredno zaradi još veće pare. U ljudsku glupost i površnost isplati se ulagati, kao što znamo: profit je ogroman.

Ima tu još razloga koji se možda graniče sa teorijom zavere, ali ih treba pomenuti. Naime, Ijan Fleming takođe je prošao tokom Drugog svetskog rata kroz Intelidžens servis, ako ne i kroz SOE; tu su se bili našli i Grejem Grin i Džon le Kare kasnije. U to herojsko i avanturističko doba, vukli su za rukav svakoga sa nešto škole i znanjem jezika; Le Kare će se kasnije okrutno sprdati sa kadrovskom politikom MI 6 („Panamski krojač“ je najokrutniji primer). Grejem Grin ostaviće ubedljiv opis Balkana gde je radio pred sam Drugi svetski rat: „Balkan je područje neograničenih mogućnosti… Uprkos svakom planiranju, sve traje sedam dana duže i košta 50 funti više“ (Ways of Escape). On će da nam kaže… Uzgred, Ijan Fleming u jednom romanu o Džejmsu Bondu dohvatio se i Beograda: služeći se nekim planom grada smestio je agenta SIS (MI 6) s kojim Bond treba da se nađe negde oko Starog Đerma, sve mi se nekako činilo čitajući iznova, oko Jagićeve ulice; opis grada uglavnom je uverljiv.

Dakle, Ijan Fleming pojavljuje se na tržištu baš nekako u najneprijatnijem trenutku za nekada moćnu staru obaveštajnu službu, Intelidžens servis to jest. Pomenuta kadrovska politika i čuvena britanska aljkavost doveli su do strašnih bruka za MI 6 pedesetih i šezdesetih: Bardžes, Meklin, odmah zatim Filbi, Blant itd, što se vuklo sve do polovine sedamdesetih u nizu kompromitantnih skandala za koje će Le Kare kasnije s pravom reći da su Intelidžens servis u očima saveznika, pre svega Amerike, sveli na nivo „jugoslovenske ili libanske“ službe, što se poverenja i saradnje tiče; ne bi ih bili pipnuli ni službenom palicom. Pojavila se, dakle, potreba da se imidž Intelidžens servisa donekle popravi; ipak su oni nekada bili ozbiljna služba od koje su se tresli i Staljin i Hitler… Nekako mi se čini da se to desilo ovako: ako neće Lengli, Virdžinija (gde je CIA), hoće Holivud, Kalifornija. Ili hoće i jedni i drugi, što je verovatnije.

NAORUŽANI MALOGRAĐANIN: Tako – ako nisam i ja pomahnitao – nastaje „fenomen“ 007. Trenutak je odličan: Hladni rat u punom zamahu, nuklearna pretnja opipljiva, paranoja na vrhuncu. Ijan Fleming javlja se kao jedini čiji opus svemu tome odgovara, jer su ozbiljni pisci, poput Grejema Grina, donekle nezgodni za dati cilj. Dakle – treš na veliko, u tehnikoloru i stereo zvuku, sa sisatim ribama, tehničkim budalaštinama i maštom neograničenom glupostima kakve su logika, tehnika i zdrav razum; o prirodi obaveštajnog rada i njegovim profesionalnim pravilima i da ne govorimo.

Džejms Bond je, dakle, potpuna veštačka konstrukcija, fikcija za mas-medije, fantastični, himerični i – prema tome – nepostojeći konstrukt. Ništa od svega toga sa obaveštajnim radom (špijunažom) blage veze nema; to je bajka za decu, da sad ne ulazimo u detalje. Osim toga, još sredinom šezdesetih, jedan iznervirani francuski publicista objavio je analizu Flemingovog opusa o Džejmsu Bondu pod naslovom Malograđanin pod oružjem, prevedenu i kod nas tada. Ukratko, čovek skreće pažnju na dosledni antisemitizam Ijana Fleminga: Bondovi neprijatelji redom su Jevreji u prvih nekoliko knjiga; što je sigurno – sigurno je. Neprijatelji su prvo bili bivši nacisti; pa onda Sovjeti u obliku čuvenog SMERŠ-a, vojne kontraobaveštajne službe iz Staljinovog doba; pa onda slobodni umetnici svih vrsta koji bi da ucenjuju nuklearnom bombom koju su ili sami pravili u garaži ili ukrali na ovaj ili onaj način (najčešći slučaj). Džejms Bond sprečio je najmanje nekoliko nuklearnih eksplozija među bezazlenim civilima i barem tri Treća svetska rata, kad sve saberemo.

Kako mu to uspeva? To nije baš jasno. Oslanjati se tu na logiku, tehniku i zdrav razum slabo pomaže. Na primer: Ijan Fleming snabdeo je Bonda pištoljem, što je – kao prvo – obaveštajcu nepotrebno (i zabranjeno); kao drugo, pištolj je Beretta 1915, kalibra 6,35 mm, što je idiotski. Niko normalan se na „damski pištolj“ ne bi oslonio u ozbiljnim stvarima, ali Fleming, kao i svi bezazleni Britanci, o vatrenom oružju pojma nema. Kasnije će preći na Walther PPK (7,65 mm), što je malo bolje, a još kasnije na Walther P-5 (9 mm), što je već nešto, ali veliko i smeta kroju smokinga; ne znam šta sada koristi, ako je sponzorski ugovor sa starom i pouzdanom firmom Carl Walther GMBH iz Ulma raskinut; Glock valjda, to svi danas (na žalost) koriste. Zatim, Bond se prvo vozio u Bentleyu, pa Aston Martinu DB 6, da bi prešao na BMW (propast Britanije…). O elektronskim spravicama (srpski: gedžetima) ne treba trošiti reči: sve je čisto foliranje, kao i svemirske letelice, aviončići i ostalo. To je meni – još kao klincu – već bilo malo preterano.

Što se životnog stila „malograđanina pod oružjem“ tiče, to je već zanimljivije. Taj pije samo votku-martini (dvaput promešanu, s maslinom!), ako se dobro sećam. Dok se pušiti još smelo, pušio je Player’s Navy Cut bez filtera, onu belu paklicu sa slikom bradatog mornara; ipak je g. Bond potekao iz Ratne mornarice Njenog veličanstva i za Kraljicu se žrtvovao obljubljujući sisate plavuše u službi neprijateljskih sila. Koristio je upaljače Dupont, one srebrne od pola kile (sa ugrađenom foto-kamerom, naravno), u čemu je bio nalik na Josipa Broza Tita i Boru Krivokapića. Oblačio se uvek kako treba: iz ronilačkih odela izlazio je u besprekornom smokingu. Ženske je kresao redom i bez mnogo priče, sve misleći na Britaniju i Kraljicu; kad čovek pogleda neke od partnerki – nije to bila mala žrtva.

Konačno, treba tu napraviti jednu razliku, istine radi. Jedini pravi, originalni i neponovljivi Džejms Bond, agent 007, bio je i ostao Šon Koneri; svi ostali su papci i šupci. Ne zbog Fleminga ili raznih reditelja, već zbog sebe, jer je veliki glumac i čovek od šarma. Kažu da je imao sreće, jer su mu upravo 007 filmovi otvorili prolaz u sjajnu i zasluženu karijeru. Eto neke koristi i od tih filmova…

Kad smo kod toga, da završim sa jednom jako privatnom uspomenom. Jednom, 1985, kupovao sam izvesnu olovku u Vestvudu, najboljem delu Los Anđelesa, od neke mlade i slatke cure u knjižari. Pitala me je odakle sam; na pitanje zašto je to zanima, rekla je da joj zvučim škotsko-velški zbog mog definitivno ne-američkog glasa „r“. Ne, rekao sam, ja sam nešto dalje, a ona će meni da joj se tako učinilo, jer da joj ličim na Šona Konerija (nije prva! a i dlakav sam!). Pitao sam šta radi posle posla, pa da je vodim na piće, a ona je jadna pocrvenela i rekla da joj dolazi dečko. Eto i Šona Konerija.