Ako ste pomislili da naziv izložbe „Život je truba“ u sebi nosi višeznačnost, potpuno ste u pravu. Ali je malo verovatno da ste pretpostavili da je u pitanju fotografski rad uobličen u umetničko delo. A upravo o tome je reč.
Život je truba predstavlja plod dvadesetogodišnjeg fotografskog bavljenja Aleksandra Kelića Dragačevskim saborom trubača u Guči uobličenim u umetničko delo.
Guču – kako se u svakodnevnom govoru najčešće naziva ovaj tradicionalni sabor narodne muzike – Kelić je počeo da snima 1990, kada je Sabor imao svoje trideseto izdanje, a na svečanoj pozornici su se već smenile stotine takozvanih belih i crnih, romskih, orkestara. Osetio je da ona po svom potencijalu nadilazi okvire tradicionalne manifestacije koja slavi vrhunsko umeće muziciranja na trubi i poprima odlike sveopšte tranzicije ka novom vremenu, poretku, stanju stvari.
Tih godina društvo je počelo radikalno da se menja, a dotadašnja jugoslovenska država se raspala u krvavom ratu, u kojem je najmanje bilo zvuka trube, ali su javni diskurs ispunili pokliči koji su doneli masovnu smrt, zlostavljanja, progone i raseljavanja, samodovoljnost i ksenofobiju, razaranja, bedu i sunovrat.
Na Saboru trubača je i dalje negovan i afirmisan nacionalni muzički zvuk, a oko takmičarskog programa je sve više počelo da se stvara „društvo spektakla“ – eksplozija kafanskih šatri sa „netakmičarskom“ muzikom, obilje hrane i pića, bezgranična sloboda samoispoljavanja i samopredstavljanja – fešta koja slavi život i daje odušak od njega.
Upravo na taj „paralelni kolosek“ Aleksandar Kelić fokusira svoje fotografsko interesovanje. O muzičkom takmičenju se valjda već dovoljno zna, ono se najmanje menjalo, kako u pogledu aktera i organizacije tako i u pogledu ikonografije i aure koja ga okružuje. Ali, menjalo se sve oko „centralnog“ događaja. Od Sabora do Sabora, iz dana u noć, on na stotinama filmova hvata momente saborovanja, gradeći istovremeno i obimnu arhivu srpske tranzicione stvarnosti. Kao veliki znalac dokumentarne i umetničke fotografije on razume pravu prirodu fotografije, ono što je specifično fotografsko u fotografiji – fotografičnost, to, po rečima Fransoa Sulaža, autora Estetike fotografije, „apstraktno svojstvo koje je, zapravo, isključiva osobenost fotografskog medija – a obuhvata i neumetničko i umetničko u fotografiji“. Kelić se zato nikako ne zadržava samo na stvarnoj fotografiji, na verodostojnom dokumentu, već s pažnjom i predumišljajem bira čudesne momente i „opake“ detalje, unapred uobličujući svoj rad u fotografsko delo. Odsecajući na crno-belim fotografijama te pažljivo birane komade života, on re-kreira stvarnost na način na koji je sigurno nijedan drugi posetilac Guče ne može opaziti. Istovremeno gradi i svoj individualni umetnički fokusiran pogled na stanje čovekovog duha, njegove potrebe, želje, stavove i okolnosti koje okružuju i čine sam događaj.
Nijedna od ovih fotografija pojedinačno posmatrana ipak ne može da stvori predstavu o delu. Tek više njih, organizovanih u grupe, smeštenih u celine, pružaju mogućnost uvida u osobeni stil, stav, svet i jezik koji autor gradi. Kao što je i pomenuti Fransoa Sulaž je tvrdio: „Umetnost fotografije dejstvuje kao ustrojstvo, kao poredak: neka fotografija dobija svoj smisao i snagu tek zahvaljujući stvarnim, verovatnim i mogućim odnosima koje odražava s drugim fotografijama. Prema tome, fotografska umetnost liči na jezik u sosirovskom smislu reči; zato će, onome ko želi da upozna delo ovog fotografa, pojmovi odstupanja i razlike biti nezaobilazni.“
Kelićev postupak i jeste osoben. On je dokumentaran, ali nije samo dokumentujući. Autor je sasvim unutra, ali je uvek pomalo i spolja. Njegovo fotografsko delo nije napravljeno odjednom, jer se delo i ne može tako stvoriti. Kelić ga gradi godinama, s planom i predumišljajem, vraćajući se „istom“ događaju, snimajući, analizirajući fenomen i potom ga pažljivo i strogo oblikujući u umetničko delo – izložbu i buduću knjigu Život je truba.
Fotografije su podeljene u tri celine. Prva bi se u grubim crtama mogla označiti kao portreti i simboli. Čini je kolekcija portreta za koje su ljudi uglavnom svesno pozirali. Izgled, raspoloženje i stav subjekata/objekata na ovim fotografijama dopunjeni su jasno vidljivim simbolima/oznakama samo-reprezentacije u širokom formalnom i značenjskom rasponu – od krsta do petokrake, od srpskog stega, grba i ocila do zastave Ujedinjenog Kraljevstva, od vezene narodne nošnje do maskirne uniforme, od šajkače i titovke do kaubojskog šešira, od frule do pištolja, od Če Gevare i pit-bul terijera do Slobodana Miloševića.
Za drugu bi se moglo reći da predstavlja život oko trube – pored nje, ispod nje, iznad nje, ali i na njoj. Truba je razlog za radost i dert, za uznošenje, ali i za uviranje.
Treću celinu bismo mogli nazvati – erotikon. Mnoštvo prizora oslobođenog erosa, (polu)obnaženih i vlažnih tela u plesu i dertu, od Žikinog kola i čočeka do orijentalnog trbušnjaka i lambade, u igrama nadmetanja, opuštanja i predavanja provodu bez granica.
I na početku i na kraju je truba. Truba kao stožer i kristalizator života i promena i u realnom i u simboličkom smislu.
Između Istoka i Zapada, težeći ka Evropi i svetu sa lokalnim vrednostima, bojama i zvukovima, Guča je u godinama dok je Kelić snima postala jedan od svetski najpoznatijih srpskih (marketinških) brendova, koji poziva na osolobađanje od užurbane, precizno ustrojene savremene svakodnevice. Tu mantru prepoznaje hiljade hodočasnika najrazličitijeg profila, statusa i porekla koji svakog avgusta preplavljuju Dragačevo. Guča, ipak, u mnogim razmatranjima u Srbiji služi i kao paradigma za vrednosni i estetski stav i životni stil suprotstavljen onome koji na suprotnom polu označava jedan drugi, takođe muzički festival nove, elektronske muzike – Egzit. Ako i postoji, dilema Guča ili Egzit, sve je manje pitanje unutrašnjih idejnih podela, a sve više stvar ozbiljnih marketinških strategija.
Na Kelićevo delo, kao i na svako drugo, utiče (i) vreme u kojem je nasta(ja)lo, niz društvenih, kulturnih, tehničkih, istorijskih, ideoloških okolnosti i činjenica. Utiče, ali ga ne određuje, kada je o umetničkom delu reč, o izmaštanom oreolu, a ne o reprodukovanoj slici, o veštini mogućeg, što fotografija u svojoj biti jeste.
I kada ne bismo znali okolnosti pod kojima je nastalo, ni stvaralački proces koji mu je prethodio, pa čak ni njegovog tvorca, verujem da Život je truba stoji kao fotografsko delo uobličeno u umetnost. Uobličio ga je autor na onoj unutrašnjoj ravni na kojoj to tvorac i čini.
Ovde se stoga potpuno okrećemo trećem uglu umetničkog trougla stvaralac–delo–primalac. Pošto u umetnosti uopšte, po mišljenju Morisa Blanšoa, „delo ne donosi ni izvesnost ni jasnoću“, i ovo će tek u brojnim tumačenjima, preispitivanjima i kritikama dobiti dimenziju nezavršivosti, to ključno svojstvo fotografije kako je Sulaž određuje.
Sada je delo Život je truba prepušteno slobodi i snazi vaše stvaralačke uobrazilje.
