U akademskom miljeu ja bih uvek bio i ostao primat nižeg reda. Novinarstvo mi je, međutim, ličilo na profesiju za prave alfa mužjake.
– A novinari su ti gomila budaletina koje se prave da su alfa mužjaci – kaže Zejna.
Šta je Supermen u civilu? Klark Kent, novinar. Dakle, Kent je u svom redovnom izdanju manje-više niko i ništa, neko levo piskaralo, Klarkova osnovna profesija je onaj „inferiorni“ deo njegove egzistencije, a tek kad se zasupermeniše postaje onaj pravi baja. Ako ste novinar ili nešto tome blisko, a pri tome nemate mogućnosti da uskočite u supermenovske helanke čim primetite neku nepravdu, teško da ćete voleti ovakvu sliku sopstvene profesije. Kako god, njoj se suprotstavlja ona druga, hajde da kažemo romantična predstava: novinar kao nezavisni zastupnik autentičnog interesa javnosti, nepristrasni i bezinteresni tražilac za Svetim gralom suve, klot istine, odvažni i pronicljivi raskrinkavalac mračnih tipova i još mračnijih rabota naoružan samo snagom pisane reči…
Negde u nekom međuprostoru možda se može pronaći i nešto što liči na vaše iskustvo. Kako god, ideja o važnosti slobodnih medija, pre svega novina, upisana je duboko u kulturni kod Moderne, i sastavni je deo celokupnog demokratskog narativa. Ideja novinarstva kao nečega nezamenjivo važnog za zdravlje društva neodvojiva je od celokupne slike samorazumevanja društava koja nazivamo demokratskim, pluralističkim, sekularnim, prosto – slobodnim. Zato novinarstvo jeste i biznis, ali i nešto mnogo više od toga, pa bar povremeno i protiv toga; čim postane samo biznis, ta aura se momentalno i trajno gubi, a ono postaje suštinski beznačajno, čak i ako je opremljeno ne-znam-kakvim parama, tehnologijom i drugim resursima.
Kanadski (zapravo globtroterski) romanopisac i jakako nekadašnji profesionalni novinar Tom Rahman (Rachman) postigao je pre nekoliko godina veliki uspeh kod publike i kritike romanom Imperfekcionisti, sada dostupnim i na srpskom (preveo Vladimir D. Janković; Booka, Beograd 2014), a tom su uspehu, kako god okreneš, morale znatno doprineti i – novine. Jer, kako odoleti priči o umiranju jednih novina i jedne redakcije kao metafori laganog truljenja i umiranja cele jedne profesije, na manje-više globalnom nivou? Hm, nije to puko „esnafska“ priča, nego se radi o nečemu što implicitno zahvata znatno šire i detektuje nešto što liči na nestajanje cele jedne kulture (koja nas je formirala), ili barem na njeno transformisanje u neki oblik koji je još teško i nazreti, kamoli definisati, ali generalno malo čime daje osnova za optimizam…
Za potrebe svog romana Rahman „izmišlja“ međunarodni dnevnik na engleskom jeziku, s redakcijom lociranom u Rimu, rođen u vreme velikog posleratnog uzleta pedesetih godina XX veka, a umro tu pre koju godinu, sahranjen kao dinosaurus nevoljan za promene, sadržinski, vizuelno i tehnološki zastareo (nije imao čak ni veb-sajt, jeebote…), dokrajčen nedostatkom interesovanja vlasnika, televizijom, još više internetom, te ovog pratećom kulturom besplatnosti koja generacije digitalnih parazita uči da informacije i analize rastu na drveću, i treba ih samo ubrati…
Svako od jedanaest poglavlja romana fokusirano je na po jednu ličnost važnu za novine, bilo da je to glavna urednica, šef lektora (u anglosaksonskoj tradiciji i to je neka vrsta urednika, tj. redaktor), finansijski novinar, dopisnik iz inostranstva, pisac čitulja, finansijski direktor, naposletku i sam izdavač, tj. tunjavi i nesposobni izdanak američke bogataške familije čiji je patrijarh-osnivač onomad i „napravio“ te novine (čitalac će saznati i zašto zapravo…), a kojem će pripasti neslavni zadatak da zakatanči zauvek taj list, simbolički spustivši zavesu na jednu epohu. To kako Rahman slika opustošeni prizor nečega što je do malopre bilo redakcija a sada je zjapeća gomila Ničega, to je sablasna najava jedne pustoši koja je možda tu negde, pred svačijim vratima… Dobro, ne baš svačijim: ono što ima formu medija, a suštinu svega drugog, to će opstati i napredovati… Ali to više nisu novine, niti je to novinarstvo, niti to ima bilo kakve veze sa onim emancipatorskim potencijalom slobodne javnosti bez kojeg nema ni ideje ni prakse modernosti i slobode.
Mada Imperfekcionisti jesu, valjda na svakoj svojoj stranici, jedan veliki lament nad „Gutenbergovom galaksijom“ i životno ugroženom kulturom novinstva na kojoj su formirani naraštaji slobodnih i solidno prosvećenih ljudi, to nikako ne znači da u ovoj knjizi ima bilo čega „pamfletskog“, ili pak idealizujućeg glede svojih protagonista. Naprotiv, njegovi su junaci duboko imperfektni, i u privatnom i u profesionalnom životu na bezbroj načina uskraćeni ili barem krajnje nesigurni, ne(d)ostvareni, problematični. Jednostavno rečno: oni su novinari. Češće usamljeni (ili nesrećno neusamljeni) sjebani luzeri nego alfa mužjaci i ženke, neretko likovi koji su u novinarstvo pobegli od ko zna sve koga i čega, ali iz nekog razloga, takvi kakvi su, oni opet stvaraju neku magiju bez koje bi ovaj svet bio neuporedivo jadniji (a na njenom se ukidanju upravo radi, na mnogo međusobno nepovezanih načina, koji ipak ostvaruju „divno“ sadejstvo).
Imperfekcionisti su tužna, ne, zapravo – melanholična knjiga. Životi njenih junaka nisu ni bolji ni gori od drugih, ali ono što prepokriva sve tim neprebrisivim talogom melanholije jeste duga, spora i valjda nepovratna agonija jednog sveta koji će pre ili kasnije nestati a da ga, kako sad stoje stvari, neće zameniti nešto što bi od njega bilo bolje. A melanholija je često i ovo: žal za nečim što je još tu, ali znaš da će neminovno nestati za koji tren, a i ti s njim, ili još gore: nećeš nestati, samo ćeš se obreti u svetu s dodatnim deficitom smisla.
