Hamletova praunuka i druge priče

Koliko puta ste pročitali, čuli, pomislili ili rekli: „e, ovo ima samo kod nas!“? Misleći, dakako, na „naše političko-društvene prilike“… Volimo da mislimo da smo „mi“ zakržljala i razvojno zaostala varijanta nečega boljeg i lepšeg što postoji Negde Napolju, i što ponekad nazivamo i opštim imenom normalnost. U tome ima više nego dovoljno istine, ali i još više mistifikacije. Istina je da ne oskudevamo u fenomenima kojih „ima samo ovde“, ali biće da ih je sumarno ipak manje nego što smo navikli da mislimo. To jest, politika je, sa svim pratećim nepodopštinama, danas (ili uvek, oduvek i zauvek?) ipak globalni žanr sa univerzalno važećim pravilima, bez obzira na sav živopisan lokalni folklor koji se roji po periferiji.

Danska televizijska serija Borgen u produkciji „državne“ kuće DR1 (2010-2013; 3 sezone, 30 epizoda; verovatno to be continued, mada autori serije to za sada poriču) možda je najbolji protivotrov (auto)predrasudama ove vrste. Serija je postala globalni fenomen, prikazuje se u desetinama zemalja, uključujući i takoreći sve evropske (čak i u „lažnoj državi Kosovo“), poharala je i BBC, a kod nas je jesenas u celini & celosti prikazivana na jedinoj većinski pristojnoj domaćoj televiziji, na TV Vojvodine, pod nazivom (ne sasvim adekvatnim) Premijerka; na HRT-u, ako se ne varam, još ide.

Zašto i otkud je serija iz male Danske, u kojoj se (mnogo) govori jezikom koji već u Hamburgu niko ne razume i u kojoj se (Danskoj, a ne seriji), uostalom, uglavnom ništa „televizično“ ne dešava već nekoliko vekova, postala globalni fenomen? Za to postoje bar dva razloga, oba ogromna i granitno čvrsta: prvo, Borgen je vrhunska TV dramska umetnost; drugo, teško da je iko pre stvaralaca ove serije prodro tako duboko unutra, u svet „visoke politike“ iz tzv. ljudskog, insajderskog ugla, a da mu se poduhvat ne izvrgne ni u sentimentalnu trakavicu tipa „i bogati plaču“ ni u odlikaško i moralističko nagvaždanje o neprispodobivim užasima tzv. dnevne politike koja je fuj, fuj i koja nikako nije zanat za čestitog insana iz poštene kuće.

Hajde da se sad vratimo na ono „ovo ima samo ovde“. Glavna junakinja Borgena je Birgite Niborg, prva žena na čelu vlade Kraljevine Danske; Birgite je, dakako, fikcionalni lik, a u stvarnom životu je Danska dobila prvu premijerku tek godinu dana kasnije, u liku Hele Torning-Šmit, one zgodne plavuše s kojom su se Obama i Kameron glupirali na komemoraciji Mandeli. I to li je ta skandinavska emancipovanost?! Pa, mi Jugosloveni (izvinjavam se onim građanima koji su se retroaktivno ispisali iz Juge!) još smo onomad za predsednicu Saveznog izvršnog veća imali drugaricu Milku Planinc, staru partizanku! Enivej, popularnost Borgena bila je svakako vetar u leđa „stvarnoj“ premijerki da postane to što jeste; ako to nije jedan od retkih preostalih primera pozitivnog uticaja televizije na društvo, onda ne znam šta je.

A sad stvarno… Birgite Niborg je (u prve dve sezone, furiozne i vrhunske; treća je inače nešto slabija) predsednica omanje levo-cenrtrističke partije Umerenjaka, koja zahvaljujući uspešnom kormilarenju među levljim i desnijim stranačkim ajkulama nakon izbora postaje premijerka, iako je manjinski partner (eto, nije Ivica jedini…). Serija prati njen politički, ali i porodični život, koji će se, bogme, prilično poraspasti pred izazovima posla. Ne, nije to poučitelna priča o ženi koja je osuđena da bira između posla i doma, ne bi li zauzela jednu ili drugu stranu; serija odlično problematizuje taj narativ, ne bežeći od postavljanja „teških“ pitanja. Takođe, u fokusu je njen mlađani i ambiciozni PR guru iliti „spin doktor“ Kasper Jul, na prvi pogled jedan od onih odvratnih postmodernih manipulantskih likova, ali će se pokazati da je njegova ličnost, kao i životna priča, mnogo složenija od toga; Kasper je u stalnom, hm, ljubavnom previranju s Katrine Frosmark, televizijskom zvezdom kanala TV1, a koja će u trećoj seriji, u sasvim novim okolnostima (Birgite više nije premijerka, nego eks-političarka koja posle dvogodišnjeg odsustva pokušava da se, sa novom strankom, vrati na glavnu političku scenu) praktično preuzeti njegov raniji posao, a on će na TV kao, štono bi se u nas reklo, „politički analitičar“, da prostite. Uvek je tu negde u blizini i Bent, Birgitin stari politički prijatelj, učitelj i mentor, svojevrsni politički romantik stare škole, sidro koje je vraća na tlo kad previše poleti… Plus cela galerija politič(ars)kih likova familijarnijih nam nego što biste pretpostavili, levih i desnih političkih prvaka, vrlih humanističkih idealista sklonih licemerju i nagodbenjaštvu i ciničnih lukavih koristoljubaca sklonih napadima altruizma, u svim mogućim kombinacijama… Najupečatljiviji je lik Svend Agea, u osnovi priprostog desničarskog (antiimigrantskog, homofobnog i sve što uz to ide) bukača punog predrasuda (žanrovski ga se da opisati kao kombinaciju Šešelja, Palme, Rake Radovića i Marjana Rističevića), koji ipak povremeno deluje kao ubedljiv rezoner koji svojim „prizemnim“ streetwise rezonom s političke retorike ljušti suvišne, ornamentalne slojeve. To je u neku ruku tipično za Borgen, i jedna je od njegovih suštinskijih vrlina: u ovoj „političkoj“ seriji tabua naprosto nema, mada je jasno na kojoj su svetonazornoj strani njeni autori: oni su tamo negde gde je i Birgite, a to se na političkoj i svetonazornoj mapi današnjice obično naziva „levi centar“, ali su pri tome strahovito lucidni kritičari sveg onog licemernog, površnog, šminkerskog politički korektnog bagaža koji tu vrstu političkog (intelektualnog, medijskog..) delovanja obično prati kao kakav neugodan lišaj.

To nas dovodi do dva najbitnija toka priče o Birgiti i njenim saveznicima i protivnicima; autori Borgena (seriju je kreirao Adam Prajs, koji nje i koscenrista uz Jepe Gjervig Gram i Tobiasa Lindholma, a reditelji su Seren Krag-Jakobsen i Rumle Hmerih; naravno, ne garantujem da sam dobro transkribovao studiozno razmatraju oba: šta i kako. Na jednoj strani, i Birgite i većina drugih protagonista prikazani su kao ljudi s bazičnim političkim opredeljenjima do kojih drže, što je osvežavajuće protivno današnjim pojednostavljenom populističkom narativu – na kojem i mediji srećno parazitiraju – o političarima kao tipovima koji po defaultu ni u šta ne veruju i svi su „ionako isti“; na drugoj strani, oni su i ljudi koji će, zarad očuvanja da li svojih bazičnih ideja i projekata, da li samih sebe na položajima, učiniti mnogo toga (i odbaciti mnogo koga i mnogo šta!) što nama „lepim dušama“ koji tu arenu gledamo iz svojih fotelja nikako nije po volji. Autori Borgena taj proces prikazuju nesmiljeno precizno, ne ulepšavajući ga niti cmizdreći nad njim. Utoliko je Borgen, ne paradoksalno nego i sasvim logično, istovremeno i brutalna hronika banalnosti političke trgovine i suptilna, promišljeno ispevana oda parlamentarnoj demokratiji, koja se (pre)često od takvih banalnosti sastoji, ali se u njima ne iscrpljuje – ili bar ne tamo gde stvarno funkcioniše…

Kad je u pitanju ono kako, razgaljujuće je kako se Prajs i društvo lucidno određuju ne samo prema „desničarskim“ glupostima (to se takoreći podrazumeva), nego i prema levičarstvujućem PC pomodarstvu, ne propuštajući da ironijski poentiraju nad, primera radi, navalentnom missis-know-it-all pseudofeministkinjom koja je rešila da „zaštiti“ prostitutke čak i od njih samih i protiv svake njihove volje; možda u tom smislu najbrilijantniji trenutak, trijumf nad licemerstvom multikulturno-politički korektnog blebetanja, jeste kad nova Birgitina parija traži osobu pogodnu za brigu o imigrantskim pitanjima. I nalaze naizgled idealnu: žena, muslimanka, imigrantkinja iz Pakistana, briljantno obrazovana i prepametna. Kad im ona, megjutoa, objasni svoj racionalan stav baziran na stvarnom iskustvu (imigranti moraju da se prilagode demokratski i civilizacijski emancipovanijim pravilima života u danskom društvu, ona ne bi pola svoje pakistanske familije ni primila u Dansku jer rezonuju i ponašaju se kao da su u srednjem veku etc.), oni odustaju od tog angažmana: mislim, nije da sve to nije prokleto tačno, ali nekako isuviše desno zvuči, kako ćemo s tim pred našu ciljnu grupu emancipovanih plavokosih liberala…

Druga, ništa manje važna linija priče Borgena jeste priča o novinarstvu: u redakciji TV1, a nešto manje i tabloida Ekspres, pratimo medijski coverage političkog i društvenog života, profesionalne, etičke i ljudske dileme, lakoću izdajstva i težinu (mada opet i – blaženu jednostavnost!) ispravnosti. Nije preterano reći da je Borgen, koliko o (profesionalnoj) politici, toliko i serija o izazovima „političkog“ novinarstva u visoko razvijenom društvu XXI veka. Ne znam je li to zato što sam čovek iz medija ili je „objektivno“ tako, ali taj mi se deo Borgena čini zapravo gorčim od bilo čega što se dešava u naslovnoj palati u kojoj stanuje vlast i gotovo celokupna relevantna danska politika. Uostalom, jedini nedvosmisleno negativni lik u seriji nije nikakav političar, pa da je ne znam koliki „fašista“, nego urednik tabloida, bivši visoki partijski čovek rukovođen neutaživom željom za osvetom i ponosan na svoje vrhunski odnegovano odsustvo skrupula… Ako mu se iko na puškomet približio po odvratnosti, onda je to opet čovek iz medijske industrije: nepodnošljivi, narcisoidni japi-šmokljan (deo druge i treća sezona) kojeg menadžment nameće televizijskom uredništvu ne bi li ovaj, je li, povećao rejting stanice, pa makar i po cenu totalne debilizacije programa. Tabloidizacija u štampi i pošast infotainmenta na televiziji: teško da ovoj dijagnozi smrtnih pošasti savremenih medija išta bitno nedostaje. Kako u Danskoj, tako i u Srbiji i koekude.

Nešto je trulo u državi Danskoj? Oh, ništa se tu nije promenilo od Hamleta naovamo: Danska, to smo svi mi, ko manje ko više… Borgen je najbolje parče televizije napravljeno na evropskom tlu u ovoj dekadi.

GLOBALNI FENOMEN: Scene iz danske TV serije Borgen