Grupa TNT na Balkanu

„Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne leti ne vrijedi“; ima li diljem arhipelaga rahmetli Juge nekoga ko ne zna odakle je ovaj citat?! Pa dobro, ima i takvih, baš kao i onih koji nemaju pojma o tome šta je Ministarstvo blesavog hoda ili ko je ubio Loru Palmer, ali da se ja nešto pitam, takvima ne bih dozvoljavao prilaz bilo kakvom „odlučivanju u kulturi“ jer su to ljudi koji još nisu dobacili do XX veka, a XXI bolje da ne spominjem…Hm, doduše, trenutno je iznova baš vreme cvetanja takvih, ali recimo da je to samo jedna privremena anomalija. Iako nije.

Da jeste, uostalom, ne bi kanda nikada italijanski satirični, „crni“, špijunsko-parodični strip serijal Alan Ford crtača Magnusa i scenariste Bunkera stekao takav kultni status u SFRJ, u međuvremenu narastao do autentičnog kulturološkog opšteg mesta, na onaj način na koji su to skorojevićka mudrovanja Živke Ministarke ili nepodopštine živopisnih Topalovića. I mada mi nekako „podrazumevamo“ da je Alan Ford važno mesto globalne pop kulture, u stvarnosti je ovaj strip osim u mutantno socijalističkoj Jugoslaviji istinski „zaživeo“ još samo u matičnoj mu kapitalističko-mafijaško-katoličkoj Italiji (ništa od ove tri drage stvari tu nije slučajno), dok je na drugim zapadnim tržištima mahom neslavno propao, a tadašnjem Istoku nije ni mogao imati pristupa. Serijal je, naime, lansiran 1969. i doživeo je zvezdane trenutke u prvoj polovini sedamdesetih, na vrhuncu hladnoratovske epohe (zanimljivo, u isto vreme kad i Leteći cirkus Montija Pajtona).

Ako sve ovo imamo u vidu, nekako je bila u zraku (jer, „tko leti vrijedi“ etc.) potreba da se o fenomenu tajne veze Alana Forda i SFRJ kulture napiše nešto obimnije i sistematičnije (o Alanu su Fordu i njegovoj ulozi u našim životima u kraćoj formi pisali mnogi, pa i dolepotpisani). Tog se posla poduhvatio Lazar Džamić, i rezultat je pred nama: knjiga Cvjećarnica u kući cveća (Heliks, Smederevo/Jesenski i Turk, Zagreb 2012). Ali, (t)ko je Lazar Džamić? Renesansna ličnost, štono bi se reklo, zanesenjak bubnjeva (ne onih iz Darkvuda), stručnjak za marketing i još po nešto. Sećate ga se možda iz devedesetih, pisao je ne baš nezanimljive kolumne o marketingu i svemu što bi s njim moglo imati neke veze (a to je otprilike sve) za neprežaljenu Našu Borbu, a bilo ga je potom i u Vremenu. Enivej, ovaj Smederevac koji u urbanom folkloru zavičajnog grada nalazi trajnu inspiraciju za proučavanje srbo-jugo-balkanskih bizarnosti, odavno već živi u imperijalnom Londonu, duboko uronjen u svet advertajzinga (tako se to valjda zove) u tzv. liberalnom kapitalizmu. E sad, ako je mladićko odrastanje u SFRJ prva polovina dobre osnovice za proučavanje Alana Forda, onda je život & rad duboko u raljama kapitalističke zveri anglosaksonske provenijencije – štaviše, angažman na njenom hranjenju i održavanju – ona druga polovina…

Džamića scenarista Bunker (Magnus je odavno s one strane zemaljskih strasti…) u kratkoj prepisci upućuje na važan trag: na tradiciju italijanske renesansne commedia del arte kao postavku za likove, njihove međusobne odnose i situacije u koje upadaju. I zaista, sledeći taj trag, autor dolazi do više nego zanimljivih sličnosti. S druge strane, jasno je i da je serijal čedo svog vremena, a ujedno i njegov gorki, rezignirani komentar. Globalno, to je dakako vreme Hladnog rata (otuda je logično da je A. F. koncipiran kao, uslovno, svojevrsni Džems Bond u negativu), no ima tu i taj dodatni italijanski začin: sveprisutnost mafije i vaskolike korupcije, trulež institucija, bezakonje ispod tanke pokorice reda i zakona, „južnjački“ nehaj, nemar i javašluk, sve veće klasno raslojavanje koje strip dodatno potencira… U svemu tome, legendarna je Grupa TNT skupina s koca i konopca nahvatanih diletanata koji, mahom na puku sreću i na bes, rešavaju složene probleme koji daleko prevazilaze svakoga od njih pojedinačno. I pri tome životare doslovno gladni i pocepani, jer im sve pare uzima škrti, autoritarni starac Broj Jedan, a ako se neko pobuni dobiće njegovim štapom po tintari… Dakako da je polje za svakovrsne paralele i asocijacije bilo širom otvoreno, u zapravo tradicionalističkoj i patrijarhalnoj Italiji na jedan način, u es-ef-er-jotu na sasvim drugi, a opet komplementaran. Neka nikoga ne zavara to što je radnja izmeštena daleko od našeg balkansko-apeninskog sveta, čak u Njujork: tu je N. Y. C. takođe svojevrsni simbol i opšte mesto, što kapitalizma (ali i bilo kojeg drugog izma koji guši čoveka, a takav je svaki, inače Alan Ford ne bi funkcionisao u našem „samoupravnom“ kontekstu), što nečega kulturološki globalnog, otuda i za-sve-važećeg-na-svakoga-primenjivog. A uostalom, priznajte i sami, zar biste išta verovali tajnim agentima, pa makar i krajnje parodičnim, koji bi se zvali Luiđi, Benito, Stefano i Enco, a onda povrh svega još i Andrea?!

Lazar se Džamić studiozno, a opet bez suvišnih pretenzija bavi mnogim aspektima Magnusovog i Bunkerovog rada, no os oko koje se „vrti“ ova knjiga jeste, dakako, tajna jugoslovenske recepcije Alana Forda. I to je sasvim dobar i pametan izbor, jer to i jeste najrelevantnije, naročito danas, decenijama nakon izvorne serije ovog stripa. Džamić tu ne zaobilazi ni zasluge s razlogom često potenciranog izvanrednog prevoda Nenada Briksija, s njegovom namerno za jedan zavrtanj pregrejanom, preforsiranom i „afektnom“, otuda i komički efektnom glembaj–hrvaštinom (kakvom naravno niko ne govori, verujte ovom iskusnom Zagrepčancu, mada se Džamiću izgleda pričinjava drugačije).

Bajdvej, ima tu i nešto što (me) zbunjuje: mada i sam piše da AF, dakako, nije mogao imati bukvalnu poveznicu s dešavanjima u SFRJ, na 76. strani knjige naći ćemo scene koje ne mogu biti ništa drugo nego prijem Grupe TNT kod Tita (sve s maršalskom uniformom) i Jovanke (sve s punđom)?! E sad, autor nigde ne objašnjava je li to preuzeo iz izvornog serijala, ili se ipak, kako sam skloniji da pomislim, radi o parodiji (po sistemu „apokrifne, zatajene, cenzurisane epizode“) darovitog Zagrepčanina Andreja Flumianija (docnije pomalo nestalog u vrtlozima povijesne zbiljnosti) objavljenoj u ljubljanskoj Mladini (a na „briksijevskom“ hrvatskom) negde u suton osamdesetih? Sećam se, im’o, čit’o.

Obrni-okreni, Cvjećarnica u kući cveća je više od nostalgičnog podsetnika na artefakt minulog vremena: svet u kojem danas živimo, naprotiv, sve je alanfordovskiji! A Džamić je uspeo da nam priču o njemu ispripoveda sažeto, zanimljivo i uglavnom inventivno, dakle u maniru sasvim drukčijem od poslovičnih priča Broja Jedan…