Branislav Nušić je osim izvrsnih komedija pisao i građanske drame koje nisu bile ni blizu tako uspešne i zato se u savremenom pozorištu retko izvode. Reditelj Egon Savin je sebi dao u zadatak da dokaže da je Nušić nepravedno potcenjen pisac građanskih drama. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je pre više godina sa uspehom postavio Tako je moralo biti, a sada je rešio da nešto slično uradi i sa Pučinom. Međutim, Pučina je „nezgodan“ komad jer je već jednom uspešno postavljen, ali ne kao građanska drama. Postavio ju je Dejan Mijač 1977. godine, baš u JDP-u, ali sa žanrovskim otklonom ka groteski. Da li komad koji je pre 120 godina napisan kao građanska drama, a pre 44 godine izveden kao groteska, danas može ponovo da bude građanska drama?
Nušićev zaplet je sledeći: Vladimir je dobri otac porodice, a njegova žena Jovanka je lepa i mila. Sreću im kvari slučajno otkriće da Vladimir uspeh na poslu duguje činjenici da je njegova žena u ljubavnoj aferi sa Vladimirovim nadređenim – ministrom. Vladimir pati, ali ne napušta poziciju koju je stekao „nečasno“ niti se „zbog sveta“ i „svog ugleda pred tim svetom“ usuđuje da otera „bludnicu“. Ovaj zaplet bi današnjoj publici mogao da deluje bizarno da reditelj nije došao na ideju da promeni fokus. Umesto da pažnja bude na ljubavnim nevoljama bračnog para Nedeljković i moralnim i porodičnim implikacijama koje iz toga proizilaze, reditelj je celu priču stavio u širi, savremeni društveni i politički kontekst. Drama bračnog para Nedeljković je, u novoj predstavi JDP-a, tek epizoda koja razotkriva mehanizam vlasti u kome sve počinje i završava se unutar partije. Toga kod Nušića nema, ali reditelja ništa ne sprečava da to tako postavi jer je u komadu pronašao osnovu za svoju ideju – Jovankin ljubavnik je ministar, a ministar se postaje tako što tvoja partija dođe na vlast. Ne izneveravajući osnovnu liniju priče, reditelj Egon Savin čini da ljubavna drama bračnog para Nedeljković postane tek jedna epizoda iz političkog i društvenog života partije na vlasti. Razotkrivanje mehanizma partokratije počinje „odozdo“. Marko Urošević (Goran Šušljik) koji ima (pre)više dece, a nije član partije, dolazi u Vladimirovu kuću da bi Jovanku (Sloboda Mićalović) zamolio ne za unapređenje kao kod Nušića, već za podršku da se učlani u partiju. Bez članstva nema ni napredovanja, odnosno veće plate i više hrane za gladna usta. Bedni činovnik pokorno priznaje da on lično jeste naklonjen opoziciji, ali da je spreman da zarad egzistencije svoje i svoje porodice učini sve. Goran Šušljik je pokazao kako izgleda čovek koji je slomljen moralno, materijalno i psihološki. Kako takva osoba stoji, hoda, sedi, govori, kako joj stoje ruke, kako gleda sagovornika i kako iz svakog damara njegovog bića izbija strah za elementarnu egzistenciju. Njegov nastup podržava kostim (Lana Cvijanović) koji je „koža“ lika – slika i prilika ličnog poraza koji pokušava da se sakrije iza građanskog odela. Ovde ćemo napraviti malu digresiju da bismo naglasili kako su kostimografkinja i reditelj, koji je ujedno radio scenski prostor, napravili pametnu odluku da kostimima i scenografijom naglase da su junaci građani, bez insistiranje na epohi ili savremenosti. Time su pojačali utisak da partokratija na našim prostorima postoji oduvek i da je i onda i sada upletena u sve pore društvenog života, uključujući one najprivatnije.
Elem, kada prevareni muž (Nenad Jezdić) sazna šta se „priča“, on u predstavi ima jak motiv za nedelanje jer svi oko njega imaju interes da ga spreče da učini bilo šta. Pre svih njegov brat Jovan (Ljubomir Bandović), koji je preko partije dobio unosan i poverljiv posao – da raznosi koverte sa novcem „gde treba“. Kada Bandović kao Jovan kaže „ma, ne vara te!“ i pri tome malo zastane oklevajući, mi mu verujemo – znamo da on „zna“, ali isto tako znamo da bi on sigurno ostao bez posla ako bi ministar ostao bez ljubavnice. Egon Savin nam pokazuje kako partokratski sistem opstaje na tome što osoba svoj interes brani štiteći interes onih iznad sebe i da zato interes svojih bližnjih lako pretpostavi „višim“ interesima. Zanimljiva je pozicija sporednog lika – Marije, Jovanove supruge koju igra Vesna Stanković. Ona takođe, „zna“ o čemu se radi i ljubomorna je na Jovankino „postignuće“, ali to mora da krije jer je njena partija njen muž. Zato ona pred Jovankom igra dobru ženu iz naroda voljnu da pomogne rođaki. Zbog toga nam je odvratna, kao što su nam odvratni i ostali likovi u ovoj predstavi. Zanimljivo je kako reditelj svaki, pa i najbanalniji razgovor (kao što je onaj o nabavci karata za pozorište) pretvara u dokaz o snazi partokratskih veza koje su satkane od međusobnog podmićivanja i uslovljavanja. Stanković je u predstavi (igra ga Bojan Dimitrijević) naizgled lepršavi salonski kozer, koji je u ime partije zadužen da tračevima „šteluje“ javno mnjenje dok „partijskim damama“ raznosi karte za pozorište i obavlja „sitnije“ poslove (npr. koordiniranje ženskog humanitarnog društva). I najsitniji posao tiče se naopakog sistema, pa je zato humanitarno društvo još jedna ispostava partije. Aktivistkinje (Cvijeta Mesić i Jovana Belović) koje navodno prikupljaju pare za poplavljene, u stvari, skupljaju neku vrstu harača među članovima partije. Torba im je puna tuđih para te one moraju ne samo da ćute, već i da ponude najvažnije mesto u svom udruženju Jovanki kako bi joj pomogle da potvrdi poljuljani ugled, a ona njima da omogući buduće donacije.
A Jovanka Slobode Mićalović je lepa, elegantna (takođe odličan kostim Lane Cvijanović) i najsimpatičnija od svih likova u predstavi. Kao Jovanka u drami, i ona je „bludnica“, ali nam je skoro pa simpatičnija zato što se ona, osim pred mužem, uglavnom ne pretvara. Odnosno, ona „zna“ da oni „znaju“ i sa tim nema nikakav problem, čak nema problem ni da to u lice kaže svome mužu – htela sam lepo da živim, ti si slabo napredovao i ja sam se snašla i za tebe i za sebe. To postoji i u komadu, ali dok je u kontekstu Nušićevog komada to gotovo pravdanje, u predstavi je to istina drsko bačena u lice mužu. A muž? Nenad Jezdić ima nezahvalnu ulogu – on igra Vladimira koji nam je u predstavi najodvratniji jer je najupleteniji u partijsku hobotnicu. Istovremeno, Jezdić kao glumac ima potrebu da brani svoj lik u svakoj situaciji. Međutim, ovde se osećamo gotovo neprijatno dok Jezdićev Vladimir kuka, a Jovanka Slobode Mićalović kuka zato što on kuka. Čega se oni boje? Ne boje se „šta će svet reći“, već kako će to uticati na rejting partije, to jest na njihovu poziciju u piramidi vlasti. Taj strah od pada rejtinga, koji znači i pad sa vlasti i gubitak pozicija, adekvatna je zamena za Nušićevo „a šta će svet kazati“. Zato što je Savin čitavu dramu zaoštrio oko pitanja partokratije, sve što izlazi iz tog domena, kao što je npr. emotivni odnos supružnika, postaje neprijatan i zbunjujući višak. Reditelj je pažljivo uklonio patetične replike koje bi mogle da lik Vladimira učine smešnim, ali su ostale dramske pauze koje se u publici „čitaju“ kao pokušaj izazivanja emocija, a mi niti možemo da mu se smejemo, niti da saosećamo sa njim.
Na samom kraju komada reditelj pravi još jednu važnu intervenciju – uvodi lik Ministra (Marko Baćović). On je namerno „bleda“ figura, jer nije važan sam ministar, već ono kako ga drugi doživljavaju. Muž koji se bacakao po sceni od tuge sada mu skrušeno prepušta ženu. Ona se navodno buni – dete joj je bolesno. Sloboda Mićalović ovde otkriva drugu stranu svog lika – ona koja je delovala tako suvereno pred potčinjenima, u susretu sa ministrom i bolešću počinje da bulazni i priča o svom grehu (i toga ima u komadu). To bolesno dete je način kako Nušić kažnjava svoje likove za prestup. Međutim, Egon Savin smatra da za ovakve likove kazne nema. Krajnje ironično i duhovito, a istorijski namerno netačno, uvodi penicilin koji doktor (Bojan Lazarov) daje devojčici. Ona naprasno ozdravi, a tata dobija unapređenje. Svi zajedno nastavljaju srećan život. Nejasna je samo funkcija devojčice na kraju komada. Ona istupi iz okvira scene i okrenuta nama leđima nemo posmatra prizor – nju svi traže. Šta traže? Zašto viču? Čemu panika? Taj pokušaj unošenja nemira neutemeljen je kao i što je kod Nušića nemotivisana smrt deteta. Šta njih može da uznemiri nakon što nas je reditelj tokom čitave predstave ubeđivao da njegove likove apsolutno ništa ne može da pomeri osim gubitka pozicije u partiji? Ovaj kraj sa detetom kao i one dramske pauze koje proizvode zastoj u ritmu ukazuju da je reditelj hteo da nam kaže još nešto. Ali, šta i čemu kada je sve savršeno jasno? Ova Pučina nije građanska drama, već drama nas građana koji stojimo nemoćni pred slikom društva kakvu nam je dao Egon Savin.
