I ove godine je Bečki pozorišni festival (Wiener Festwochen) dokazao da se njegov značaj ne zasniva samo na velikom broju zvučnih imena i visokodotiranom budžetu, već da kvantitetu u potpunosti odgovara i kvalitet. Za razliku od Salcburških letnjih igara, koje igraju na kartu glamura i nastoje da svoju vernu publiku, bogate turiste i poznata lica iz sveta politike i kulture, ne prenaprežu isuviše smelim umetničkim formama, talentovanoj direktorki drame Bečkog festivala Štefani Karp stalo je prevashodno do estetske i tematske raznolikosti programa. Njegovo težište sa nekih trideset predstava je na drami, prisutni su takođe opera i ples, koncerti klasične muzike, kao i razne druge forme koje bi se mogle okarakterisati kao dramske izložbe, hepeninzi, akcionizmi i umetnička predavanja.
Najveći tematski blok festivala pod nazivom Forum okuplja ove godine pozorišne autore iz bivše Jugoslavije rođene sedamdesetih godina – otuda i zajednički naziv Generacija (ex) YU za tri predstave, dva performansa, jednu instalaciju i jedan hepening (performans Sanje Mitrović Will You Ever Be Happy Again imala je priliku da vidi i naša publika na ovogodišnjem Sterijinom pozorju). Zašto baš bivša Jugoslavija? U pitanju je novo interesovanje Bečkog festivala za zemlje čiji građani, pretežno takozvani gastarbajteri, u velikom broju žive u Austriji; u skladu s tim je prošle godine u Forumu težište bilo na predstavama iz Turske. Za ovogodišnji Forum je prvi put štampan poseban, ambiciozno osmišljen pozorišni program sa opsežnim informacijama o predstavama i pratećim tekstovima. Program otvara specijalno za ovu priliku naručen tekst Biljane Srbljanović, najpriznatije dramske spisateljice iz bivše Jugoslavije na nemačkom govornom području. U ovom tekstu Biljana Srbljanović govori o svojoj generaciji, kojoj „ništa nije nedostajalo“ i koja je živela srećno, sve dok je izbijanje krize i rata nije stavilo pred teške egzistencijalne odluke. Implicitnu krivicu svoje generacije Biljana Srbljanović vidi u nedostatku sluha „za skrivene signale, za plamičke nacionalizma“; takođe u tome što ona nije primećivala da su „ljudi bili hapšeni, osuđivani i proganjani samo zato što slobodno misle i govore“. Ovaj kontrast između „naivnosti“ jedne generacije i njenog surovog buđenja Biljana Srbljanović tumači zajedničkim rođenjem u oktobru. Polazeći od činjenice da su ona i najveći broj njenih prijatelja rođeni u oktobru, ona konstatuje „poplavu novorođenčadi sredinom oktobra“, na osnovu koje zaključuje da je dan začeća morao biti isti. Kako je to moguće? Svi oni su bili začeti, veli autorka, neposredno nakon „zabranjene“, ali ipak proslavljanje Srpske nove godine, dakle „začeti u pijanstvu turbo-srpskog slavlja“. Zaključak koji naša dramska spisateljica odavde izvlači je da se ne treba čuditi neslavnom kraju „čitave jedne generacije“ koja je na taj način stupila u svet. Od sopstvenog rođenja u oktobru do neke vrste grešnog začeća generacije sedamdesetih – u nekoliko hitrih skokova stiže Biljana Srbljanović do jake poente, poželjne u jednom uvodnom tekstu.
O NORMALNOSTI: U suprotnosti sa ovim proizvoljnim, na anegdotski efekat sračunatim tumačenjem prošlosti, jeste tematizacija istorijske građe u predstavi Generacija 91–95 ili sat hrvatske povijesti. Ovu hrabru, inteligentnu i estetski zanimljivu predstavu režirao je Borut Šeparović, a po motivima romana Borisa Dežulovića Jebo sad hiljadu dinara za binu dramatizovao Goran Ferčec. Timu Šeparović/Ferčec polazi za rukom da o ratu između pripadnika hrvatske vojske i vojske bosanskih muslimana govori bez moralizovanja. Ovo je postignuto dobrim delom zahvaljujući sjajnoj početnoj ideji da glumci koji učestvuju u predstavi budu isključivo mladići koji nisu doživeli rat, i koji o hrvatsko-bosanskom sukobu znaju – budući da su u njegovo vreme tek bili rođeni – isključivo na osnovu izveštaja drugih i onoga što stoji u udžbenicima istorije. U predstavi učestvuje dvanaest amatera, učenika srednjih škola u Zagrebu od 15 do 19 godina, čija glumačka ubedljivost fascinira.
Glumci su podeljeni u dve brojčano iste grupe i nose gotovo iste maskirne uniforme i puške. Oni sede simetrično raspoređeni s leve i s desne strane bine i gledaju se u oči; između njih je prazan prostor, a u sredini dugačak sto. U pozadini je platno na koje se projektuju dešavanja sa bine snimljena kamerom. Sukob među narodima je odmah uveden: svako od učesnika u nekoliko rečenica predstavlja prošle, tekuće ili latentne sukobe u svetu. Kreće se od Jevreja i Palestinaca, zatim se prelazi na Amerikance, Iračane, Kurde, Nemce, Turke, Grke, Makedonce, Srbe, Albance… da bi se na kraju krug zatvorio vraćanjem na Arape i Jevreje. Čim se ustvrdi da jedna strana čini nepravdu drugoj, odmah se govori o nepravdi koju ta druga strana čini trećoj, a treća četvrtoj… Zaključak na kraju glasi: „Izgleda da smo samo mi Hrvati normalni.“ U duhu ove autoironične žaoke, koja je izazvala smeh u publici, odvija se i nastavak drame. I pre nego što „igra“ između dve zaraćene strane može da počne, glas iz off-a izdaje uputstvo da se najpre krene sa psovkama, budući da početak svakog ratnog sukoba podrazumeva međusobno ruženje. Među lavinom psovki našle su se i najneverovatnije kombinacije sa „ustaškim“ i „turskim“ majkama, koje su prevodioce na nemački stajale muka (kreativni potencijal nemačkog je po pitanju psovki manji od hrvatskog i srpskog) – tako da je samo jedan deo psovki zaista i preveden.
NAŠI I NJIHOVI: Središnji deo predstave prikazuje pat poziciju između trupa hrvatske i bosanske vojske koje se posmatraju dogledima i ne znaju šta im je činiti. Budući da se svaka strana u cilju zbunjivanja neprijatelja poslužila lukavstvom da se obuče u uniforme neprijatelja, niko ne može da razluči da li je ona druga strana „naša“ ili „njihova“. Vrlo brzo postaje jasno da su mentalitet, jezik, lične biografije i način razmišljanja o ratu na obe strane identični. Na taj način se implicitno progovara o besmislenosti tog sukoba i međusobne mržnje. Nakon međusobnog isticanja bele zastave i pregovora, stiče se utisak da će se zaraćene strane rastati u miru, ali se na kraju predstave saznaje da su svi izginuli.
Treći dao predstave je izuzetno efektan jer projektuje situaciju minulog rata na sadašnji trenutak. Glumci sedaju za sto i govore o sebi; pri tom saznajemo imena glumaca i ponešto o istorijskim događajima koji su se odigrali u vreme njihovog rođenja. S obzirom na mladost učesnika predstave iznenađuje donekle da su se svi (izuzev jednog agnostika i jednog muslimana) izjasnili kao katolici koji veruju u Boga. I to se može čitati kao svojevrstan komentar na ratne događaje. U svakom slučaju, Šeparović/Ferčec ne nude harmoničan završetak drame, već u „dokumentarno“ predstavljanje glumaca ubacuju fiktivne elemente, čiji je efekat subverzivan: takav je telefonski poziv ocu, u kome jedan od učesnika pita da li u predstavi sme da govori o etničkom čišćenju koje su počinili Hrvati, a otac, koji upravo sluša radio „Marija“, to zabranjuje, i ruži predstavu kao „četničku“. Predstava indirektno postavlja pitanje šta će biti sa mladim ljudima koji rastu, svako u svojoj sredini, sa zvaničnom verzijom rata, a nisu, kao za potrebe ove predstave, proveli godinu dana u preispitivanju istorijskih zbivanja i traženju istine o njima.
Na kraju predstave uveden je i hrvatsko-srpski sukob. Jedan od glumaca izjavljuje da ume da čita ćirilicu, zbog čega ga nešto kasnije ostali učesnici proglašavaju za Srbina, fizički mu prete i sladostrasno prepričavaju na koji način su u ratu mučeni Srbi. Upitan u intervjuu o reakcijama hrvatske publike na ovu „u Hrvatskoj jedinstvenu predstavu“, Goran Ferčec je izjavio da je ona od svoje premijere u novembru bez prestanka rasprodata, te da čak ima i svoju stranicu na fejsbuku.
O LJUDSKOSTI: Među retkim predstavama koje su već uoči premijere dobile veliki publicitet bila je i predstava Ateljea 212 Šuma blista autorke Milene Marković, a u režiji Tomija Jenežiča, koja je premijerno izvedena u poslednjoj sezoni Svetozara Cvetkovića. Najznačajniji nedeljnik „Profil“, kao i dnevne novine „Standard“, stigli su do Beograda da bi videli predstavu i napravili intervjue – postupak u austrijskoj štampi redak, i rezervisan isključivo za svetski poznata imena. Uzgred rečeno, pozitivna ocena urbanog kvaliteta Beograda zadovoljila bi svaku turističku agenciju.
Glavna snaga predstave Šuma blista leži u kontrastu između poetskog jezika i banalnosti egzistencije ljudi koji njime govore. Predstava na izvestan način u početku odgovara očekivanjima zapadnog gledaoca – sve je turobno i bezizlazno, muškarci eksploatišu žene, žene bi da preko muškaraca ostvare svoje egzistencije, a sve je začinjeno nasiljem i narodnom pesmom. Međutim, jedan od zapanjujućih efekata ovog komada je odsustvo moralizovanja i jeftine socijalne patetike, iako u njemu dominiraju alkohol i prostitucija u raznim vidovima, a junaci su kafanska pevačica, makroi i sitni kriminalci. Milena Marković postiže da nam se i likovi koji važe kao „ljudski otpad“ ukažu u svojoj ljudskosti: ona raskriljuje unutrašnje slojeve ličnosti i iznosi na svetlo dana u sećanju pohranjenu nadu u neki viši život. Tomi Janežić i odlični glumci doprinose postizanju intenziteta koji je ugrađen u svaki pojedini lik, a koji zrači predstavom uprkos svoj njenoj bezizlaznosti. Upravo tu somnabulnu atmosferu i njen intenzitet hvalila je kritika, primećujući da „predstava povremeno dospeva gotovo do zamrlosti, ali i pored toga proizvodi neobičan usisavajući efekat“. Baš ova, takozvana nekomercijalna predstava, koja u našoj sredini jedva da ima gledaoce, napunila je malu salu bečkog Šaušpilhausa do poslednjeg mesta pretežno austrijskom publikom, i delovala kao snažan umetnički iskaz koji se uzdiže iznad klišea.
Pored Foruma, jedan od najuspelijih delova festivala činile su maratonske predstave Petera Štajna, Kristijana Lupe i Robera Lepaža, pri čemu je naročito impresionirao Lepažov devetosatni ep Lipsynch u čijem središtu je uticaj jezika, glasa i načina govora na ljudski život. Predstava Kontrakti trgovca po tekstu Elfride Jelinek dala je svojevrstan komentar na finansijsku krizu, iako je „komad“ prvobitno napisan kao komentar na skandale u austrijskom bankarstvu. Jelinekovoj verni reditelj Nikolas Šteman podelio je konglomerat teksta na više glumaca, stvorivši tipičnu Jelinek-predstavu u kojoj se mnogo priča i ironiše, a čak se i spaljuje jedna novčanica od sto evra, pri čemu je do kraja ostalo nejasno je li bila prava ili ne. Ova četvoročasovna predstava bez pauze prenošena je u foajeu, a publika pozvana da po sopstvenom nahođenju izlazi i ulazi: ko poznaje delo Elfride Jelinek nije mogao mnogo da propusti, budući da ova autorka neprestano reciklira iste sadržaje i forme.
Štefani Karp drži i do „predstava“ koje su formalno interdisciplinarne jer u sebi spajaju vizuelne umetnosti, pozorište i eventualno ples, a po pravilu su povezane sa refleksijom aktuelnih društveno-političkih zbivanja. Pa tako instalacija južnoafričkog umetnika Breta Bejlija, koji je u bečkom Etnološkom muzeju izložio iza rešetaka žive ljude crne rase. Segment programa pod nazivom „Sve je drugačije?“ sadrži predavanja, performanse i instalacije, a zajedničko polazište im je „nova energija postavljanja pitanja“ nastala usled svetske finansijske krize. Tako su se ove godine na Bečkom festivalu našli čak i kopisti iz Kine, koji za potrebe bogate američke klijentele do savršenstva kopiraju stare evropske majstore. Bio je to komentar na odnos umetnosti i tržišta.
