Gde su, šta rade

Znate li priču o Chloé Zhao? Zapravo, znate li (doduše, frišku) priču o Chloé Zhao i Marvelovoj megaradionici? I kakve to sve veze ima sa pitanjem rediteljki u srpskom filmu danas?

Iako nema ama baš nikakvih naznaka da bi rediteljka Chloé Zhao u iole doglednoj ili bilo kakvoj budućnosti mogla da se prihvati rada na filmu u srpskoj kinematografiji, čini se da bi priča o njoj mogla da bude zgodan početak i za osvrt na pitanje rediteljki u srpskom filmu ne tako davno i sada. Naime, ova rediteljka mlađe generacije je posle samo četiri kratka i dva zapažena celovečernja filma (u pitanju su ostvarenja Songs My Brother Taught me /2015/ i The Rider /2017/, oba urađena u mikrobudžetskim okvirima) dobila poziv da u produkciji nezaustavljivog i očito sve gramzivijeg Marvela uradi narednu hiperbudžetiranu superherojsku sagu The Eternals. Naravno, za svaku je pohvalu što tamo neke studijske velmože prate zbivanja i u produkciono znatno nižim ligama, ali sva je prilika da je tu ipak reč o lovu na ciljane kvote, na kakav-takav privid rodne ravnopravnoasti, i to u trenutku kada nije bilo ni jedne rediteljke među nominovanima za Oskara.

A na ovom našem tasu te fiktivne vage za merenje rodne jednakosti i pristupa istovetnim šansama, na nivou brojki stvari stoje još poraznije. Srećom, nije sve u brojkama, ima nešto i u utisku, ima nešto i u posmatranju šire slike i razumevanju konteksta i prepoznavanju skorih promena u dobrom pravcu. Eto, pre desetak godina, početkom tada aktuelnog izdanja FEST-a i veliki Slobodan Šijan oglasio se ocenom da je „mizoginija suštinska odlika srpske kinematografije“. Šijan je tada koren problema video u tome što je „muška kultura ovde činjenica, a pogotovu su tome doprinele i ratne godine. Svaki rat dovodi do militarizacije društva, a samim tim i do jačanja onoga što se zove nekakva muška kultura“. I, naravno, teško da se može sporiti sa ovom ocenom, pa ipak, bez želje da se muti voda i relativizuje ono neupitno, može se krenuti u pravcu mapiranja konteksta na nivou opipljivih činjenica.

Na početku svake priče na ovu temu nužno mora da stoji jasan pomen i nedvosmislena pohvala za učinak i baštinu velike i veličanstvene Sofije Soje Jovanović, jedine ovdašnje rediteljke sa zamašnim opusom i neporecivim kontinuitetom u radu. Rediteljka klasika kao što su Diližansa snova, Pop Ćira i Pop Spira, Put oko sveta, uspevala je da iz ostvarenja u ostvarenje niže dostojanstvene i kinestetički uspele filmove očiglednog repertoarskog profila, koji se bez prenemaganja obraćaju što širem i što brojnijem filmofilskom auditorijumu. Moramo pomenuti i Gordanu Boškov, rediteljku filmova Šta je s tobom, Nina?, Žene u zatvoru, Flešbek, koja je čak i u tom očito brzpotezno produkciono-budžetskom okviru uspevala da ispovrne priče sa ključnim ženskim likovima kao sa udarnim tačkama čitavog filma. Uz to, njen film Žene u zatvoru bi na konto svoje odrešitosti i sočnosti našao put barem do trezora za filmove zatvorskog podtipa, mikro-žanra koji je bio u naletu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Mirjana Vukomanović, pak, osim vrlo dobrog ali ipak televizijskog filma Večita slavina, u svom opusu ima postcrnotalasovsku mračnu drama iz crnih dubina vira ovdašnjih devedesetih, film Tri letnja dana. Nešto docnije, 2000. Isidora Bjelica će debitovati na planu dugometražnog igranog filma ekstravagancom Dorćol, Menhetn, dok je ubrzo potom Ratiborka Duda Ćeramilac, česta pomoćnica reditelja, ostvarila i zapažen uspeh u našim bioskopima neprikriveno didaktičnom dramom Virtualna stvarnost.

Tu negde, početkom ovog srpskog nazovi slobodarskog veka, uz izuzetke postjugoslovenskog omnibusa Neke druge priče (2010) u kome se najbolje pokazala naša Ana Marija Rossi, i filma The Box (2011) u kome je rediteljka Andrijana Stojković spojila svedenu igranu strukturu sa fragmentima u maniru lažnog dokumentarca (moc-doc-a), dolazi do prekida ove ionako tanke niti. Godine 2012. bili smo u prilici da pogledamo Led Jelene Bajić Jočić, koja je u film pretočila dramski tekst svog oca Radoša Bajića i, srećom, onda nam je napokon stigao jedan istinski izvanredan i do dana današnjeg konsekventan, referentan i uticajan film u režiji žene: Klip (2012) scenaristkinje i rediteljke Maje Miloš. Klip je s puno povoda oduševio mnoge svojom drskom i filmično-provokativnom mešavinom hiperverizma, drugačije društvene polemičnosti, istinoljubivosti i hrabrog prikaza ljubavi čiji akteri sladostrasno taj svoj varljivi odnos voze u rikverc, a posebno je intrigantno da je film svojom otvorenošću na planu prikaza putenosti, reklo bi se, jednako razljutio i dežurne moraliste, osvedočene bigote i dobar deo feminističkih jurišnica. Na primeru filma Klip možda se i najrečitije razlomila ionako upitna ako ne i somnabulna postavka da pozicija rediteljke nekako nužno, možda čak i nekakvim implicitnim dekretom, mora da sa sobom nosi i jasne odjeke inače krajnje eluzivnih novofenomena kao što su tzv. ženska vizura, ženski pogled na svet, ženski rukopis, ženski svetonazor i slično.

Ista ta 2012. godina donela nam je i debitantski film Ljuljaška Tamare Drakulić, koja će i svojim kasnijim radovima (filmovima Okean i Vetar) pokazati zadivljuću hrabrost delanja pod bremenom mikrobudžetskih producentskih nameta. U tom smislu, pohvale zaslužuje i Jelena Marković, jedna od najupornijih perjanica srpskog garažnog, gotovo pa DIY (do-it-yourself) filma, koja je u svom dosadašnjem opusu nanizala tri celovečernja filma upravo te fele – Državu (2013), Unutra (2015, koreditelj je bio Mirko Abrlić) i Pretpostavku nevinosti (2018). Tu, na tom obodu profesionalne kinematografije, debitovala je i dramaturškinja Sanja Savić zanimljivim mikrobudžetskim filmom Naši očevi, majke i njihova djeca (2017). Tri godine ranije Mina Đukić je uknjižila podosta učešća na zaista referentnim filmskim festivalima sa intrigrantnim i autorski zaokruženim debijem, filmom Neposlušni (2014), dok se dve godine kasnije na polju filmske režije okušala i Mirjana Karanović, i to filmom Dobra žena, sasvim zrelim i efektnim rediteljskim radom po meri iskusne glumice koja glumi glavnu ulogu u svom filmu.

Da su pomaci i po ovoj, tako teškoj stazi ipak mogući, da su sve pomenute autorke zapravo odvažno prtile put onima čije vreme tek nastupa, sve to pokazuje najava tekuće srpske filmske 2019. godine. Tokom ove godine trebalo bi da nam na festivale i/ili u bioskope pristignu debitantski celovečernji filmovi Ajvar pominjane Ane Marije Rossi, Asimetrija Maše Nešković, A. S. (25) Milene Grujić, Operacija Opera Marine Radmilac. Nakon konkursa u kategoriji dugometražnih igranih filmova na podršku Filmskog centra Srbije već mogu da računaju i projekti novih filmova Maje Miloš (Prvi milion), Mirjane Karanović (Mara) i Milice Tomović (Kelti), koja se pre par godina glasno preporučila nagrađivanim kratkim igranim filmom Tranzicija. Pomenimo još i Jelenu Tvrdišić i baš mladu Mašu Šarović, koje se još nisu domogle celovečernje forme, ali čiji kratki filmovi daju dovoljno zaloga za veru u njihove nemale rediteljske i autorske kreativne potencijale. Ovome mirne duše možemo da pridodamo i imena nekoliko rediteljki koje su zasad usredsređene na stvaranje izvrsnih filmova dokumentarnog tipa (Mila Turajlić, Sonja Đekić, Senka Domanović…).

Naravno, moraće da prođe još dosta vode tekućim rekama naše domovine pa da u kontekstu srpske kinematografije ne moramo više da o diplomiranim filmskim rediteljkima govorimo ponajpre kao o pouzdanim realizatorkama televizijskog programa ili učinkovitim pomoćnicama režije, već da dođemo i u poziciju da uočimo i istaknemo ovdašnje ekvivalente autorskim/rediteljskim gromadama kakve su Ketrin Bigalou, Liliana Kavani, Margaret fon Trota… ili onomad Doroti Arzner sa starovremenskim filmovima o samosvojnim ženama (Dance Girl Dance, Nana…). Ipak, i mimo ove izvesne hipnotičke lepote nabrajanja i nizanja sitnih argumenata, možemo na ovu temu da ustvrdimo kako makar više ne tapkamo u mestu. S druge strane, ne smetnimo s uma da su i u drugim zabatima trnoviti i džombasti putevi opipljivog napretka i stvarne emancipacije, jer, eto, i na početku ovog teksta u dobro ime pominjana američka rediteljka Chloé Zhao se holivudskim svemoćnicima preporučila filmom The Rider koji prvenstveno govori o strahu pred nemogućnošću daljeg kretanja po polju hipermaskulinizacije, a kao nagrada joj sledi, gle čuda, rad na tom još jednom očekivano mačistički ustrojenom megaspektaklu iz Marvelove laboratorije.