Gandi ili Gebels, nije svejedno

O stradanju banatskih Nemaca govori se poslednjih par decenija, mada relativno tiho i oprezno. Postoje nesporni uvidi da je u periodu između 1945. i 1948. nad jugoslovenskim Nemcima, sasvim nezavisno od toga jesu li ili nisu sarađivali sa nacističkim okupatorom, izvršeno stravično nasilje. Brutalno su im, i bez suđenja, ukinuta građanska prava, zaplenjena pokretna i nepokretna imovina, svedeni su na prisilnu radnu snagu, a nekoliko desetina hiljada je ubijeno, uglavnom izgladnjivanjem u logorima. Pojavila su se i značajna književna dela, studije, svedočenja, pa ipak, mnogi se i danas protive podsećanju na njihovu sudbinu, tvrdeći da se time relativizuju nacistički zločini. Prema rečima Dejana Atanackovića, pisca, dobitnika Ninove nagrade 2018. za roman Luzitanija i vizuelnog umetnika čija se izložba „Časovi nemačkog“ otvara 5. septembra u Gete institutu u Beogradu, u pitanju je „tendenciozna zamena teza“.

„Reč je o ljudima koji su se, kao i mnogi drugi, našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, iako su tu živeli generacijama – više od sto pedeset godina“, skreće pažnju Dejan Atanacković.

„VREME„: Vaša izložba se bavi temom banatskih Nemaca i njihovim progonom posle Drugog svetskog rata, a podstaknuta je porodičnom pričom, vašim precima koji su bili žrtve tog pogroma. Među njima je i vaš deda Imre, koga niste upoznali. Zašto vas je njegova sudbina najviše uznemirila i reklo bi se pokrenula da započnete sistematizaciju porodičnog arhiva?

DEJAN ATANACKOVIĆ: Jeste, moj deda-ujak Imre je centralna ličnost u mom radu. On je preživeo logor, ali je u tom užasu izgubio razum i godinama hodao između Beograda i Perleza, pokušavajući da uđe u svoju kuću. To je jedna arhetipska, ahasverska slika čoveka koji luta u nemogućoj potrazi za svojim domom. I sam se na razne načine s tom slikom identifikujem. Ali zapravo je rad direktno podstaknut časovima nemačkog kojima se moja majka posvetila neposredno nakon smrti poslednje osobe u našoj porodici koja je govorila nemački kao maternji jezik.

Nemački je u vašoj porodici jezik „kojim se ćutalo„. Kako vidite motivaciju i trenutak u kojem je vaša majka odlučila da se posveti učenju ovog jezika i na koji način je taj proces uticao na nju, ali i na vas jer ste vi reditelj videa koji tim „lekcijama“ svedoči i koji ih oblikuje?

Mama nemački nikada nije govorila, iako se on šaputao u kući, jer se njena majka plašila da bi je poznavanje jezika, tih godina, moglo dovesti u nepriliku. Motivacija za to okasnelo učenje, mislim, ticala se želje da putem jezika poveže neke niti koje su ostale razvezane tokom decenija. Jer svi smo mi živeli s tim znanjem o strašnoj sudbini koja je zadesila našu porodicu, a nismo se time ozbiljnije bavili, to se prosto podrazumevalo. Zato se jedan od dva video-rada na izložbi „Časovi nemačkog“ sastoji od „školskih lekcija“ koje mama izgovara kao na času, i te se lekcije sastoje od slika zatočeništva, bolesti, torture i smrti. Seli smo i počeli da sistematizujemo sve što smo imali, fotografije, pisma, dokumenta, sećanja, a pronašli smo, u posedu preminule mamine tetke, i jedan novčić austrijske carevine s kraja 18. veka kada su se naši preci doseljavali na područje Banata.

Put da se potisnuto sećanje o precima osvetli i time njihovi potomci oslobode balasta neopravdane krivnje aktuelizovan je, između ostalog, zakonom o restituciji imovine. Vi ste se, međutim, ulazeći u tu proceduru susreli s novim paradoksima…

Najpre je trebalo dokazati da čovek rođen 1882. više nije živ. Već se to, iako je od tad prošlo preko 130 godina, ispostavilo kao priličan problem, jer je moj pradeda umro u logoru Knićanin 1947, a taj logor, kao i mnogi drugi, nije vodio nikakvu evidenciju o smrti zatočenika, niti je poznato gde su sahranjivani. Cela porodica, sem moje babe koja je bila udata za Srbina, raspoređena je u logore, oni sposobni za rad su tretirani kao roblje, premlaćivani i ponižavani. Prababa je bukvalno odneta u logor, kako bi se kuća ispraznila i opljačkala. Stari i bolesni su prosto ostavljani da umru, i to razdvojeni, ne znajući ništa o sudbini drugog. Imovina je tu najmanje važna, reč je prosto o insistiranju na istini, a to je da je nad našom porodicom, kao i mnogim drugim nemačkim porodicama, izvršen državni teror. Došli smo i u posed rešenja o oduzimanju porodične imovine, gde se kao jedino obrazloženje navodi pripadnost moga pradede, Jugoslovena, nemačkom narodu. Onda smo se suočili s novim paradoksom. Naime, trebalo je pokrenuti postupak rehabilitacije. Rehabilitacije za šta? Ona je

osnovana ako je neko osuđen za krivično delo, pa se sad ta presuda dovodi u pitanje. A ovde nikakve presude nema, samo rešenje da se, doslovno, jednom građaninu Jugoslavije oduzima sve što ima jer je Nemac. Na kraju je moj pradeda rehabilitovan ni od čega, no ipak, pružila nam je satisfakciju činjenica da je u rešenju Višeg suda u Beogradu sudija obrazložila da je imovina oduzeta bez pravnog osnova i da je tadašnja država počinila veliku nepravdu i nasilje.

U tekstu koji poziva na izložbu, kažete da vaš rad nema za cilj „podsticanje novog prebrojavanja mrtvih, niti pozivanje na grobove predaka jer bi to bilo rizično i donekle anahrono, nakon (jedva) preživljene retorike 90–ih„. Zašto vam je ova priča bila važna i u kakvoj je ona vezi sa aktuelnim trenutkom, današnjim društvom?

Na ovim prostorima postoji konstanta prikrivanja zločina i nesuočavanja s njima. Postoji jedan ozbiljan bagaž istorijskih zabašurenosti, od početka 20. veka, koje su neretko uzrok i danas nerešenih teritorijalnih, političkih i kulturnih pitanja. Pamćenjem se manipuliše tako da se svaka istorijska svinjarija može ne samo opravdati, već i preokrenuti tako da krvnik bude proglašen žrtvom i obrnuto. Zato je danas problematično govoriti o tragedijama „drugih“, počevši od ratova devedesetih, jer se time priznaje ratna politika Srbije, od koje se ovo društvo nikad nije sasvim ogradilo, pa i kontinuitet koji s tom politikom i danas postoji. Ali jednako je teško govoriti i o srpskim žrtvama, jer se njima najvulgarnije licitira, a to retoričko licitiranje koristi za skrivanje suštinskih problema, na primer očajnog statusa srpskih izbeglica, ali i političkih pitanja kao što je (ne)priznavanje Kosova. Ukratko, govoriti o jugoslovenskim Nemcima danas ne gubi na aktuelnosti, jer je reč o događajima kojima se, kao i danas, nekim ljudima, čitavim etničkim grupama, ukidaju elementarna ljudskost i dostojanstvo, sprovodi se nasilje, sve se to uvija u laž i objašnjava nekom isfabrikovanom istorijskom pravdom.

Predsednik Aleksandar Vučić je pre dve godine otkrio spomenik nemačkim žrtvama kod zloglasnog logora Bački Jarak. Koliko se to može smatrati iskrenim činom ispravljanja istorijske nepravde?

Jako je važno od koga i s kojim povodom neka inicijativa dolazi. Čitav politički kontekst tog događaja u najmanju ruku je problematičan: s jedne strane, Vučićevo politikantsko ulizivanje EU i Nemačkoj, s druge, po Srbiju pogubna politika Evropske unije, indiferentne pred Vučićevim uništavanjem i kriminalizovanjem države. Prosto, nije svejedno da li će jedan spomenik otkriti Gandi ili Gebels. Vučić će na ovim prostorima ostati zapamćen kao jedan od najgrlatijih promotera međunacionalne mržnje, i kao tvorac dosad najsramnije ulizičke partitokratije, a od toga se ruke ne mogu oprati. Važan je kontekst, ne samo čin.

Budući da pišete kolumne u „Ninu“ i da niste, kako se to kaže, „politički naivni„, šta biste rekli, o čemu se ovde i sada najviše ćuti?

Pa mislim da se možda najviše ćuti o ćutanju. Nesuočavanje s prošlošću nije stvar koja se dešava spontano, možda u nekoj meri, ali suštinski je to jedna strategija koja se naširoko realizuje u javnom govoru, obrazovnom sistemu, turizmu, popularnoj kulturi, književnosti i, naravno, režimskim medijima. Od velike je koristi, ovom i sličnim režimima, da društvom vlada jedan dominantni psihološki model – model permanentne žrtve. S tim se modelom mnogi, i u svakodnevnom životu i u političkom mišljenju, identifikuju. Od toga svakako imaju koristi sve političke snage koje prosperiraju u stanju permanentnog konflikta, što u glavama ljudi, što unutar regiona.

Kako gledate na to što intelektualne i kulturne elite učestvuju u svečanim otvaranjima puteva i trgova i u sličnim priredbama u organizaciji vlasti, da li time daju podršku vlasti ili samo rade „svoj posao„? Živi li Srbija danas prelomni trenutak u kojem se mora biti jasnog političkog opredeljenja?

Gledam na to s gađenjem, ali ne i s nevericom. To je prosto uobičajeno, ništa novo, s tom dubokom građanskom neodgovornošću naše društvo se oduvek suočava. Ali mislim da je to u nekom smislu u redu. Neka oni slave Vučićeve razorene trgove, idiotske fontane, basnoslovno skupe auto-puteve, neka se dive i slave moralnu bedu njegovog režima. Jeste, ovde je pamćenje kratko, ali neke stvari ostanu zapamćene. Oni su prosto odabrali da zarad nekog stana ili funkcije stoje na drugoj strani zida koji Vučić podiže između nas i njih. Želim im da iza tog zida i ostanu.

Predsednik mnogo voli da čita knjige, da li biste mu preporučili neku vašu?

Nemam šta da podelim s predsednikom Srbije. Baš me briga šta čita.