Fajront autentičnosti

Pre nekoliko dana na Fejsbuk stranici kafe-galerije “Izba” osvanula je kratka informacija: ovaj kultni novosadski klub zatvara se nakon bezmalo 21 godine postojanja. Navodi se da su virus korona i epidemiološke poteškoće koje su pratile ugostitelje učinili svoje, i da je ovo nadaleko čuveno alternativno mesto susreta, razgovora, izložbi, promocija, performansa, koncerata i ludih tematskih žurki odlučilo da zakatanči bravu i okonča jednu neobičnu i važnu kulturnu misiju. More komentara pojavilo se ispod posta i bezbroj onih tužnih smajlija: mnogi su rekli da ovo nije smelo da se desi, da je u pitanju klub koji je uveliko prerastao koncept kafea sa pratećim umetničkim sadržajem i pretvorio se u kulturno dobro koje je trebalo po svaku cenu očuvati. I odista, kada se makar dijagonalno sagleda istorijat “Izbe”, može se reći da je ovo poznato, a istovremeno dobro prikriveno mesto u Železničkoj ulici bilo neuporedivo značajnije i potentnije nego većina tradicionalnih kulturnih institucija u tzv. Srpskoj Atini.

A sve je počelo sada već davne 2000. godine (da li slučajno posle petooktobarskih političkih promena?) kada su dvojica novosadskih umetnika, Svetozar i Mileta Poštić, odlučili da se bace u “čudesni svet privatluka” i da bivšu dedinu lekarsku ordinaciju pretvore u kafe i u njoj osnuju umetnički klub. Prvobitno je u okviru kluba radila i knjižara-antikvarnica, ali je posle nekoliko godina zatvorena. Ipak, u “Izbi” su ostale police sa gomilom knjiga, koje ste mogli da pozajmite ili čitate dok ispijate piće. Po rečima osnivača, ime je odabrano jer, u ovom slučaju, znači komoru ili kolibu u kojoj nastaju kultura i umetnost. U proglasu povodom njenog osnivanja navodi se da je “Izba” – “ideja čiji se obrisi naslućuju u Novom Sadu u prostoru Železničke ulice broj 4 u prizemlju”. Kaže se i da je u pitanju “princip rada i način razmišljanja”, koji će delovati kao “višesmerni provodnik umetničke produkcije i njenih konzumenata”.

Iako su posle nekoliko godina odustali da se aktivno bave “Izbom” i vođenje kluba prepustili čuvenom Nebojši Mariću Maretu, ne može se reći da Poštići nisu bili vizionari i da kafe-galerija tokom više od dve decenije rada nije postala i dugo opstala upravo ono što su oni želeli da od njega naprave, a to je “mesto autentičnosti”. Oni su smatrali da je umetnost postala “elitistična, zagonetna i odbojna”, te su tvrdili da je njihov cilj da je, kroz delovanje kluba, približe publici. I u tome su uspeli. Mare je bio – u skladu sa konceptom – otvoren za sve ideje. Umetnost u “Izbi” je bila komunikativna i na neki način – posledica komunikacije. Teško da se može i opisno obuhvatiti kakve su sve umetničke ideje nastale uz točeno pivo i neobične razgovore u ovom prostoru, ali je, recimo, poznato da je “Izba” rodno mesto čuvene novosadske umetničke grupe “Happy Trash”, koja je u njoj – u raznim formatima – organizovala desetine izložbi, instalacija i drugih događanja (pogledaj “Vreme” broj 1497). Veliki broj stalnih gostiju kluba “preselio se na ahiret”, tako da “Izba” – kako je to zabeležio književnik Jovan Gvero – “ima kvorum i na onome svetu”. Drugi, oni mlađi, otišli su u inostranstvo, ali će se – kada posete svoj grad – uvek obresti u Železničkoj. Leti je “Izba” uvek bila prepuna “gastarbajtera”.

Na desetogodišnjicu rada objavljena je impozantna monografija “Izbe”, katalog od nekoliko stotina stranica u kojem su sabrani i dokumentovani kulturni događaji održani dvehiljaditih u ovom privatnom prostoru. Kasnije je u okviru kluba objavljivan i časopis “Katalog savremene umetnosti”, koji je, pored hronike događanja u kafeu, sadržavao i atraktivne tekstove koji su tematizovali (lokalnu) kulturu i umetnost. U monografiji se, između ostalog, navodi da “Izba” “formalno nije nikada ni postojala” i da je “umrla i pre nego što se rodila”. Možda je to tako, ali se ne može reći da nije ostavila dubok trag u istoriji Novog Sada i da će, nekada valjda, neki istraživači tek otkrivati njenu važnost i njenu različitost u odnosu na okruženje, prepuno neoliberalnog spektakla i šljašteće praznine. “Izba” je – valjda ne zvuči odveć patetično – uspela da očuva onaj duh Novog Sada zbog kojeg su njegovi građani, doduše ne oni najbrojniji, ponosni na svoj grad. U “Izbi” ste mogli da sretnete i da razgovarate sa najkreativnijim i najneobičnijim Novim Sadom, uključujući tu gradsku ikonu, slikara Vladimira Oreškovića Oreška, čiji će smeh još dugo odzvanjati u ušima svima onima koji su redovno ili nešto ređe posećivali ovaj klub, i čiji se lik nalazi na naslovnici jednog “Kataloga savremene umetnosti”, na slici koju je izradio Mileta Poštić.

Naravno da priča o “Izbi” ne može da se ispriča a da se ne dotakne i naša nesrećna društvena i kulturna stvarnost. Iako su Grad i Pokrajina ranije podržavali aktivnosti kluba, ta podrška je s vremenom bila sve manja i simboličnija, pa je potom i u potpunosti izostala. Klub je sadržaje morao da finansira iz sopstvenih sredstava, što bi se reklo – “iz šanka”, što nije bilo održivo, pogotovo otkad ga je zadesila ova nesrećna pandemija i mere koje su je pratile. U okviru projekta Evropska prestonica kulture, Novi Sad otvara nekakve kulturne prostore po gradu i troši dobijeni novac, a sada je već izvesno da će mnogi od njih ostati mrtvorođeni: ili će postati zadušni prostori tradicionalističke kulture ili će izaći na tržište estrade. Ostaće, svakako, zapamćen kuriozum da je Novi Sad u jeku kulturoprestoničenja ostao bez jednog od najznačajnijih autentičnih kulturnih stecišta.

E, sada, u čemu je bila tajna “Izbe”? Svakako ne u samom prostoru, koji je bio haotičan, ispunjen uglavnom razdrndanim i neudobnim nameštajem, stolicama na koje oni sa viškom kilograma sedaju sa izvesnim strahom. Ne može se reći ni da je piće bilo prvoklasno: vino je bilo, recimo, podnošljivo, kafa svakako ne onakva kakvu vole hipsteri koji izlaze u klubove sa skupim kafe-automatima, točeno pivo doduše vazda hladno i pitko. Ni usluga nije bila nešto odveć profesionalna jer nisu tu bili profesionalni konobari već uglavnom šarmantni i zabavni studenti umetnosti, koji su zarađivali koji dinar za udobniji studentski život. Nešto se, međutim, u Železničkoj ulici desilo, nešto se s vremenom izgradilo, neka privlačna magija je postojala. Osećali ste se, svaki put kada tamo odete, kao da učestvujete – hteli to ili ne – u nekakvom umetničkom performansu. Nijedno veče nije ličilo na ono drugo. U čovekovoj prokletoj naravi je da ne ceni ono što ima i ono što postoji, pa ostaje žaljenje zašto još češće nismo – a nije da nismo bivali česti gosti – odlazili u “Izbu”. Jedan stalni posetilac nam je rekao da je sa “Izbom” umro deo njega, da se završila jedna epoha njegovog života.

Filozofa i člana umetničke grupe “Happy Trash” Vladimira Marka, koji živi u Bratislavi, mogli ste tokom raspusta da sretnete u “Izbi”, okruženog prijateljima, veoma često. Marko kaže da je “Happy Trash” u ovom prostoru mogao da ostvari sve svoje ideje u jednom prirodnom, domaćinskom ambijentu. Priseća se da je njegova saradnja sa “Izbom” otpočela u prvoj polovini dvehiljaditih kada je predložio vlasnicima da u klubu nastupi bend sačinjen od njegovog sina, tada desetogodišnjaka, i njegovih vršnjaka. Ovaj koncert je, naravno, prerastao u umetnički performans. On kaže da se u “Izbu” nije dolazilo u izlazak, da budeš viđen i da te vide, već se dolazilo na druženje, razgovor, razmenu ideja i energije. Kaže da je “Izba” bila svojevrsni azil za neprilagođene, koji nisu prihvatali pravila igre koje je nametalo okruženje i koji su bili zgroženi činjenicom da se Novi Sad sve više “naduvavao”, a da je istovremeno sve više postajao palanka.

“Fenomen transformacije centra u nekakav Holivud saterao je ljude u ‘Izbu’, kao i u, recimo, ‘Fridu’. Ovi kafei su bili odbojni onima koji su tragali za fensi-prostorima, profesionalnom uslugom i susretom sa nasumičnim ljudima. Ovakvi važni alternativni kulturni centri ne mogu da opstanu bez podrške grada. Kada odeš, recimo, u Berlin, ti vidiš da u pojedinim delovima grada samo ovakvi klubovi i postoje, i to je ono što mlade ljude privlači glavnom gradu Nemačke. Ta mesta profilišu jedan grad, a mi živimo u vremenu deprofilizacije. Nama je ‘Izba’ bila rezervat u kojem smo se čuvali od destrukcije koja nas je okruživala”, kaže Marko.

foto: dragan milanović toza

On dodaje da je moguće da će nastati neki novi prostor na kojem će se okupljati slični ljudi, ali da će biti potrebno mnogo vremena da se on “izbrusi”. Jer, “Izba” nije nastajala odjednom, ona je stvorena u jednoj dugogodišnjoj komunikaciji, u intenzivnom ljudskom saobraćaju. “Postoje ljudi koji su u ‘Izbu’ dolazili 20 godina i koje je ‘Izba’ na neki način formirala. Može se reći da sam i ja, sa svojih 60 godina, u dobroj meri formiran u ljudskom saobraćaju koji se odvijao u ovom klubu”, kaže Marko.

Ppoznati novosadski umetnik Branislav Petrić, takođe hepitrešovac, živi i radi u Rimu. Međutim, svaki trenutak slobodnog vremena koristi da dođe u Novi Sad, i u “Izbu”. “Meni je ‘Izba’ bila kao kad odeš na benzinsku pumpu i natočiš gorivo. Tako i ja u njoj natočim 20 kila smeha, 10 kila ideja i 50 kila druženja, pa onda sa tim dođem u Rim, i to trošim”, kaže Petrić. On dodaje da neka umetnost nastaje kao individualni čin, a neka kao proizvod ljudske interakcije, međusobnog varničenja, a u “Izbi” su sevale te kreativne iskre, decenijama.

“Mislim da je ‘Izba’ bila važnija za kulturu nego nekakve institucije koje se trude da predstave jedan grad ili region. Imala je mnogo veću vrednost nego što mi možemo danas sagledati ili što smo mogli sagledati dok je trajalo. Ovakva mesta bi trebalo zakonom zaštititi kao kulturnu baštinu i onemogućiti da se zatvore, jer je u pitanju javni interes. Kao da imaš stari hrast ispred kuće, pa neko dođe i odseče ga. Sve to mi stvara tugu i nemoć. I uklapa se u stvarnost u kojoj živimo. Kada pomislim na ‘Izbu’, pomislim na stotinu hiljada dobrih momenata koji su se desili među ljudima u ovom prostoru”, kaže Petrić.

Književnik Jovan Gvero, autor pogovora u “Izbinoj” monografiji, bio je jedan od najredovnijih posetilaca i saradnika ovog kluba. Gvero se negde baš u vreme kada se “Izba” otvarala, iz Kikinde preselio u Novi Sad. I kaže da je, manje-više, bio stalno tu, u Železničkoj 4.

“Sada mogu sa sigurnošću reći da je ‘Izba’, pored poznanstva s Aleksandrom Tišmom i najlon-pijace, presudno uticala na to da ostanem u Novom Sadu. Svetu Poštića sam upoznao pre ‘Izbe’, objavio je priču u časopisu ‘Severni bunker’, u kojem sam bio jedan od urednika, te sam pozvan na otvaranje, a ostali događaji su se nametnuli sami po sebi. ‘Izba’ je prosto iziskivala akciju: ekipa prijatelja s kojim sam sarađivao u emisiji ‘U sazvežđu knjiga’ najradije je snimala u ‘Izbi’, Studentski kulturni centar preselio se u ‘Izbu’ i napravio klub ‘Bunker’ u podrumu, prvu moju vizuelnu prezetaciju radova ‘Najlonski začini’ imao sam u ‘Izbi’, upoznao sam mnogo dragih ljudi, promovisao mnogo umetnika i proveo mnogo ispunjenog vremena. Od čika Bore do Mareta, bila je to velika familija. ‘Izba’ predstavlja novosadsku verziju ‘Dardanela’”, kaže Gvero.