Energično o avangardi

Dilema ko je „stariji“ – pitanje ili odgovor pomalo liči na čuvenu dosetku o tome da li jaje prethodi kokoški ili kokoška prethodi jajetu (valja uočiti odsustvo petla). I dalje traje spor o tome da li je u pitanju već sadržan odgovor ili, pak, od odgovora zavisi da li će se pitanje, na kraju, smatrati dobrim. Hajdeger je, recimo, smatrao da pitanje određuje ne samo kakav će biti odgovor, već ono određuje i čitav put kojim se do odgovora stiže. Ako ostanemo pri Hajdegerovim jezičkim igrama mogli bismo to reći i ovako: pitanje je odgovorno za odgovor. U pitanju je već sadržan odgovor, onako, otprilike, kako se u žiru već nalazi čitav hrast (samo treba da poraste). Druga škola mišljenja, pak, ne poričući važnost pitanja, kaže da se rđavo pitanje upravo odgovorom može razobličiti – zašto bismo uopšte odgovarali na loša pitanja? – te je odgovor odgovoran za pitanje. Ponešto paradoksalno rečeno, tek ćemo na kraju puta, iz odgovora, saznati da li je pitanje bilo dobro postavljeno ili ne. Knjiga Dragana Prolea Jednakost nejednakog (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad, 2018) postavlja direktno pitanje: ako pojava avangarde u književnosti i slikarstvu nije drugo do obrušavanje na svest i racionalnost, ako je, dakle, avangarda gotovo očajnička reakcija na stvarnost – kako se, kog đavola, i dalje možemo pouzdati u racionalnost kada je moguće tako nešto poput Velikog rata, kada je moguće da se milioni ljudi uzajamno poubijaju, doslovno ni zbog čega? – ako, dakle, stvari već stoje tako, šta je s filozofijom koja, naizgled neuznemirena stvarnošću, u liku fenomenologije ostaje pribrana i čvrsto prilepljena za svest (a ne podsvest) i racionalnost (kao da ne postoji iracionalnost)? Šta je s čitavom evropskom duhovnom tradicijom ako je njen vrhunac upravo klanica Prvog svetskog rata, a njen filozofski izraz, u tom trenutku, fenomenologija koja s monaškim mirom gleda kako giljotina savremenosti neselektivno obezglavljuje čitave narode, kulture i generacije, svo ono što je, teškom mukom, stotinama godina građeno kamen po kamen? Iz perspeketive avangarde, ili makar iz perspektive koja je avangardni pokret i posledice njegovog delovanja jako dobro proučila, odgovori su čisti i jasni: našim životom upravlja slučajnost, a najviše što čovek može da uradi jeste pokušaj kontrole štete. Nije utešno, naravno, ali makar nije ni iluzija. Stvari se, međutim, komplikuju kada uočimo da su postavljena pitanja, zapravo, filozofskog karaktera, te da odgovori koje avangarda nudi nisu dovoljni bez filozofske intervencije. Pitanje, dakle, koje postavlja Prole silinom što mu, do ove knjige, nije bila svojstvena, priziva filozofski odgovor, a da se, istovremeno, taj odgovor ne oslanja više samo na rad pojma, već i na istoriju pojmova, na njihovu političnost. Upravo se ovaj poslednji momenat pojavljuje kao Proleov iskorak iz dosadašnjeg njegovog filozofiranja.

Knjigama Unutrašnje inostranstvo (2013) i Pojave odsutnog (2016), Prole je već načinio iskorak iz tradicionalnog rada pojma kojem je, kao klasično vaspitan filozof, bio sklon (odnosno filozof klasičnog filozofskog obrazovanja, a to znači bez vidljivog uticaja poststrukturalizma i političke filozofije), pri čemu je taj iskorak išao ka umetnosti. Valja reći da su te dve knjige izuzetno hrabar potez filozofa koji s punom svešću stupa na tle na kojem se, još uvek, ne oseća ni lagodno ni slobodno. Cena tog iskoraka vidljiva je u izvesnim pojmovnim i tekstualnim kolebanjima. Jednakost nejednakog, međutim, ubedljivo je svedočanstvo da se Prole ne samo stabilizovao na nečemu što je za njega bila terra incognita, već i da je, sada manirom iskusnog filozofa, na precizna i važna pitanja odgovorio usredsređenošću na detalje, umesto da i dalje širokim zaveslajima brzo prolazi kroz epohe.

Oslanjajući se na veliku literaturu o avangardi, ali je, u istom gestu, provlačeći kroz sito filozofskih pojmova, Prole ispisuje filozofski tekst o genealogiji avangarde s jedne strane i dubinskim preobražajima fenomenologije s druge, dakle o vremenu i stvarnosti u kojima se dva naizgled suprotstavljena poretka susreću na vrlo neočekivanim čvorištima. U analizi Pikasove umetnosti, recimo, Prole će izdvojiti začudne filozofske motive (Pikasovo početništvo, njegovo neprekidno počinjanje iz početka), da bi, u paralelnom toku, u ledenoj Huserlovoj filozofiji pronašao vulkansko vrenje (primitivno kao pokretač). U ontologiji klasičnog, na primer, u toj maloj filozofskoj bravuri u kojoj ne beži od paradoksa, Prole će da uvede nestabilnost u taj gotovo samorazumljiv odnos, da bi, nešto kasnije, u poglavlju o egzistencijalnoj diferenciji, ubedljivo izvarirao pojam banalizacije (jasno ga razlikujući od banalnosti) kao pretpostavku opšte pristupačnosti. Najzad, najsnažniju sponu između fenomenologije i avangardnih pokreta pronaći će Prole upravo u slikarstvu kao umetničkoj negaciji prirodnog stava (čak je i priroda neprirodna). Tek tada, kada se u analizu uvede i pojam vremena, postaje jasno da fenomenologija i umetnička avangarda plove na istom talasu vremena, a Prole ubedljivo opravdava pitanje postavljeno u temelj ove dobre i energične knjige.