Ima ta pesma, jedva da je pesma, taj haiku takoreći, mada nije ni to, koji otvara jednu od najvažnijih ploča naših života: mukli bubanj pa zvonka gitara, i onda Glas koji kaže: „Kada Zagreb izranja iz sna/Čekaju ga konduktera dva/Da ih poveze na Remizu/Da razbiju lozom krizu/Kada Zagreb izranja iz sna/Nigdje nema frikova/Nema više frikova/Kada Zagreb izranja iz sna“. Fejdaut, „razliveni“ bubanj i gotovo, osamdeset i pet-šest sekundi neto, a onda sledi ostatak ploče i ostatak života, ali već je kasno: ta pesma, naziva 041, ono je što bi taj grad uramljen u stihove mogao poslati na svemirski brod koji bi nepoznatom nekom imao dočarati ko smo bili, kako smo, a možda i zašto živeli. Zašto baš „041“? Zato što je to pozivni broj nečega što je jednom bilo pa ga više nema; ili ga ima, samo se sada na nešto drugo odaziva. A nema tamo ni onoga ko je opevao taj grad dok izlazi iz sna – ali i u svim drugim njegovim stanjima i izdanjima – što je naposletku možda i dobro, ili bar prirodno, u poretku stvari u kojem je sve naglavačke pa je normalno ono što je pogrešno, i obrnuto.
Branimir Štulić je taj čovek, Zagreb je taj grad, Jugoslavija je ta zemlja, Balkan je to podneblje, vreme kada je gitara bila važnija od krštenice je ta epoha; nešto od toga od tada netragom je nestalo, drugo se izmenilo do neprepoznatljivosti, treće je možda baš nikada sličnije sebi, ko će ga znati. Branimir (Brane, Čupko etc.) Štulić, dugo tek jedan iz galerije novozagrebačkih frikova i čudaka – a verujte mi, upoznao sam ih toliko da ih ne bih više stekao ni da sam ih skupljao – što su glavinjali ulicama glavnog grada Socijalističke Republike Hrvatske propovedajući već nešto, s gitarom ili bez nje, objavio se u našim životima na najveličanstveniji mogući način, stariji od nas deset, petnaest godina, zatekavši nas u godinama dovoljno nježnim da nikada ne zaboravimo i ne izgubimo što smo tada upili, a opet i dovoljno zrelim da shvatimo ili bar naslutimo vrednost i značaj toga što nam se objavljuje, prozvao se Johnny, prozvao se Azra, i zasuo nas neprekidnim rafalom pesama koje su bile njegove, a naše, i govorile nam nešto ključno o onome o čemu su drugi ili ćutali ili srali. I govorio, pevao, na način koji je bio istovremeno sasvim savremen i sasvim starinski, to jest svevremen, ne arhaičan nego bluzersko-sevdalijski, šansonjerski bez „šansonjerističke“ poze, bitnički, trubadurski, pankerski bez kreste i zihernadle, nego tek obrijane brade i brkova „da liči na Pankrte“, a i to, jarane, zbog lepih dekla modernih što ne padaju na zurke, a ne zbog kurentne estetike ili, ne daj bože, ideologije…
Da li se tzv. jugoslovenski rokenrol ikada oporavio od Branimira Štulića, samoprozvanog Džoni? Nije, ali vredi i obrnuto. Džoni se kanda nikada nije, kada je jednom naprsla ta čudna veza puna divne, ali apsorbujuće tenzije, oporavio od tog grada, od te zemlje, od te „scene“, te muzike, tog svega što mu je tako prirodno pripadalo i u čemu je na kraju nekako tako prirodno… hm, propao. Ne, nije propao: sklonio se u zavetrinu, gde ga više niko nikada neće naći. Ne dajte da vas zavaraju glasine kako B. Štulić živi u nekakvom holandskom gradiću (kojem iz principa odbijam da zapamtim ime) i da tamo provodi vreme baveći se ekscentrično-mahnitim zvizdarijama, prevodeći antičke klasike žedne preko vode i drndajući na gitari u kućnoj radinosti, prepevavajući balkanske narodne pesme, ali i Azrin tzv. katalog, na prilično preužasan način. Jeste, fakat je, ima tamo neki tip koji sve to radi, ali kakve taj ima veze s onim koji nam je, u svega četiri-pet godina, tamo negde od 1979. do 1983-4., podario najimpresivniju kolekciju pesama koje je svako od nas nosio u sebi i žudeo da ih napiše, ali nije mogao jer im nije bio dorastao? Nema tog Džonija više, nema ga odavno, ko zna gde je, a naposletku nije ni mnogo važno: ono što je stvorio i dalje je tu i ne može nam ga niko uzeti, čak ni on sam.
Zagrepčanin Hrvoje Horvat (rođen 1965, tj. moj ispisnik) napisao je knjigu Štulić: biografija (Večernji list, Zagreb 2018) možda i sam tragajući za tim Štulićem, možda pak i pomalo u polemici s onim na kojeg je umesto na traženog uporno nalazio: na tog prgavog i kvrgavog čudaka iz Holandije, na tipa koji se žali celom svetu kako mnogi drugi parazitiraju na njegovim starim pesmama. A ovi mu odvraćaju da ga premija čeka, potrebno je samo da napokon uplati loz… Ipak, krenimo od početka. Horvat ispisuje nešto između „klasične“ biografije i relativno pomne analize jednog opusa, kako je nekako i najzdravije kada su u pitanju rokenrol životopisi, utoliko pre što tvrdih granica između života i dela tu baš i nema. Horvat čitaoca dariva mnogim do sada slabo poznatim detaljima Štulićevog zavičajno-porodično-društvenog bekgraunda, odrastanja na nezahvalnoj dužnosti deteta oficira JNA (znam ponešto o tome), a potom i preseljenja u Zagreb, sazrevanja, traženja i pronalaženja u muzici, shvaćenoj više kao „nosač“ njegovih pesničkih nagnuća nego bilo šta drugo, a što je u vreme tzv. progresivnog roka i sličnog bilo prilično samotan posao. Trebalo je da dođe vreme tzv. novog talasa pa da epoha sustigne Štulića, i da se lokalni frik koji tegli gitaru po gradskim autobusima i cedi je po parkovima, trgovima i tulumima pretvori u, hm, labuda, u The pesnika jednog sasvim osobenog veltšmerca, istovremeno ipak tako korespondirajućeg sa začuđujuće velikim brojem ljudi na Potkontinentu, kojima će postati nekovrsni guru – okej, naročito onima koji ga zapravo i ne znaju iz najbolje, to jest jedino važne i veličanstvene faze, nego su se iz ko zna kojih čudnih razloga poistovetili s njegovom potonjom dekadencijom (u kojoj nije da nije bilo izvesnog oporog šarma). Horvat, dakle, minuciozno portretira „ranog“ Štulića, potom osobito detaljno – jer fanove to, na kraju krajeva., najviše i zanima – opisuje uspon i velike dane Azre, teško uporedive s bilo kojom od srodnih jugoslovenskih priča, a onda i pomalo misteriozno (da li je moguće da je svemu kriv socijalistički poreski sistem i Štulićeva fiskalna naivnost koja ga je dovela na rub ponižavajućeg bankrota?!) Štulićevo osamljivanje i postepeno otklizavanje u benigno, ali naporno osobenjaštvo, odakle se više nikada neće ni vratiti. Ako ništa drugo, možda i zato što je u međuvremenu, dok je on bio neke samo njemu razumljive lične bitke, nestalo mesta i konteksta u koji bi se „Džoni“ vratio kao mesija i spasilac – a sve manje i „običnije“ od toga zaista ne bi više ni bilo primereno. Pa tako Štulić, ili neki vršilac dužnosti Štulića, čuči u onoj Holandiji kao nekakav zatočenik legende o sebi samom, igra mali fudbal, snima zvučne koještarije i izdaje sumanute libre beskrajnog nagvaždanja (kad, tu i tamo, nađe nekoga ko će mu to pečatati), ljuti se na sve žive (i na autora ove knjige, dakako) i uopšte, udovoljava stereotipu Sida Bereta na balkanski način.
Horvat daje muzičko-kritički pošten i u velikoj meri tačan opis Štulićevih muzičkih glavinjanja i posrtanja do dan-danas; ko se na to ljuti, njegov problem. O Štuliću „privatno“ govori samo koliko je neophodno, i bez jačeg zapaha tračerajstva, tako čestog u ovoj vrsti rok publicistike; pogotovo se čuva ritualnog ogovaranja izuzetnog pojedinca kao privatne pizde, što je odavno omiljeni hobi Niščih, pravi žanr za sebe. Jedino s čime je teško složiti se jeste poneka rečenica u kojoj kao da Horvat diskretno (potuljeno?) prigovara Štuliću što se, dok je grmelo, ipak nije poduhvatio kakvog-takvog „domoljubnog“ angažmana, nego je sa severnomorskih širina i dužina izigravao ekvidistancirano Božanstvo jednog upravo potonulog sveta… Štulić, međutim, ne samo da je imao svako pravo na takav stav, nego je ovaj – ma koliko nekome „utopijski“ – u njegovom kontekstu bio u najmanju ruku razumljiv. Pa nije svako, bogu hvala, voljan za naricanje u ‘rvackom ili kakvom drugom rozarijumu ili prigodno tamburanje (p)o drugu beogradskom i drugu zagrebačkom…
Štulić: biografija mlađima će – dakako: čitana s razumnom kritičkom distancom i uz što je moguće obilnije konsultovanje drugih i drugačijih izvora – biti korisna u odgonetanju tajne privlačnosti neverovatno intenzivnog i bogatog opusa genijalnog mitomana iz Sigeta, a nama savremenicima, klincima iz prvih redova publike dok su Štulić, Leiner i Hrnjak izranjali pravo iz naših snova na binama Zagreba i svega drugog što je u Jugoslaviji imalo binu i ozvučenje, dobro će doći kao još jedan, dedijerovski rečeno, prilog za biografiju – manje Štulićevu, više našu, a najviše za kartografiju i, bogme, koronografiju jednog vremena i mesta, onoga što nas je stvorilo ovakve kakvi smo, onoga što nam je podarilo srce i glavu i ono čime smo zaprašivali cestu, ako me razumete, a razumete me, ili u protivnom nikome ništa, više sreće na sledećim stranicama vašeg omiljenog nedeljnika.
