U popularnoj muzici decenijama je siguran znak krize – ili stvaralačke oseke barem – povećani udeo obnovljenih, prepakovanih izdanja, obrada starih hitova itd. No već godinama ljubitelji kao da u posvećenim knjigama i dokumentarnim filmovima uživaju bar koliko i u novim muzičkim ostvarenjima. Uostalom, nije džaba onaj lagunizam iz našeg naroda: Nisi rok zvezda dok ti Cukić ne prevede biografiju.
Ipak, van obilja uobičajenih „formata“ te vrste izdavaštva (životopisi – romansirani i/li ispovedni, art-ambicije samih muzičara, kritičko-esejistička proza…) i na našem jeziku prvenstveno komercijalno vezanih za rokenrol, naslovi su retki i neredovni. Posebno ako niste isključivi sledbenik ni Lenjina ni Lenona, pa slično strava-majstoru Stravinskom najvažnijom umetnošću sve daljeg XX veka ne smatrate ni film ni RnR, nego, recimo, džez – koji se, poredbeno, po mnogim merilima posle 2000. najbolje drži. Uz par kapitalnih knjiga i opus doajena Svetolika Jakovljevića, kao novi izuzetak odjednom se pojavio neobičan masivni doprinos, ukoričena i dobro opremljena zbirka podužih intervjua – naizgled kad im vreme nije. Jer, odumiranje magazina/časopisa i vladajući sitnež-pristup online čitanju nikako ne pogoduju dubinskim, retro/introspektivnim i portretnim intervjuima koji i od primaoca zahtevaju vreme i pažnju.
Sticajem okolnosti, intervjui u Jazz Face (2019, Dallas Records, Beograd; 525 str, u maloprodaji 2500d.) prvobitno su većinom objavljeni u TV/radijskim emisijama, jer je njihov autor Vojislav Pantić (r. 1965, profesor matematike u Beogradu) kao istinski promoter džeza i bluza već decenijama zastupljen u raznim muzičkim emisijama na svim platformama (sic!) RTS, a i ponegde van toga. Po jednoj od tih emisija naslovljena je i ova knjiga, a najvećeg živog saksofoniste Sonija Rolinsa, nažalost, ima samo na naslovnoj strani, i u brojnim pominjanjima iza nje. Nalik diskografiji, ova kompilacija raznih izvođača donosi duže ako ne i cele verzije, poneku dosad neobjavljenu, neke spretno smiksane od razgovora u više prilika u geografskim i vremenskim razmacima.
Dakle, verovatno vas najviše zanima ko je zaslužio tih 46 poglavlja. Od čestih gostiju naših koncertnih sala (raspon Klark Teri – Pet Metini), glavnostrujnih velikana dobro poznatih ovdašnjoj publici (Elvin Džouns – Majkl Breker), modernista (Hejdn, Holand, Barton…) do fuzionista (Zavinul, Aberkrombi i sl.) i zamalo pop-zvezda (Madlen Pejru, Esperanca Spalding), od ovde nedovoljno poznatih a u svetu itekako cenjenih (Rivers, Džamal, Lojd), preko svojevremenih mladih lavova (T. Blanšar, Daglas, Moran itd.), do još uvek opskurnih tj. vrednih upoznavanja (Šnajder, Gardo). Nisu, naravno, svi USAmeri (latiničari Moreira, Perez; Evropejci Kin, Teksije, Stanko…), ima i naših (Duško, Lala, M.M. Marković, Bojan Z, Ana P!), žene su solidno zastupljene (Barber, Rivs, Anat Koen, Halvorson), a mesto su našli i oni čija imena još uvek teško izgovaramo. Neopterećeno, nisu složeni ni po kakvim pravcima i stilovima već po godinama rođenja, a na samom kraju je jedini sastav – Medeski, Martin & Wood. Nema Majlsa, a da ima indeksa, verovatno bi potvrdio da je najčešće zazivan.
I, šta kažu? Svako poglavlje počinje Pantićevim tekstom, korektnom leksikografskom jedinicom, a posle – kao što je i red – ima svega: od solidnih pokušaja definisanja do sitnih sinkopiranja (učeniji kažu, anegdotalno i lapidarno), od ulične mudrosti do praktične filozofije, sretnu se, naravno, muzika i matiš (s Čarlsom Lojdom o Fibonačijevom nizu!), a o sviračkim pa i rokerskim referencama da i ne govorimo. U pop-industriji bile su česte jeftine, visokotiražne brošure za brzu mužu para, s imenom trenutno vruće zvezde i naslovom In His/Her Own Words. Ovo je, međutim, kompliment: džez svojim sopstvenim rečima. Pantić ima dovoljno novinarsko/kritičarskog ali i muzičarskog znanja, razgovori su ‘odležali’ svoje (vođeni 1991– 2015) i destilovani za knjigu, ostajući za etalon novinarskog oblika čija svrha i jeste da nam pruži uvid u sagovornika. Od kojih mnogi više ne daju intervjue. Moji favoriti su pretežno u senci – Fil Vuds, recimo – ali kad ih slušate, muzikom i rečju, to nepogrešivo jeste džez.
Može se, naravno, ovom štivu i drugačije pristupiti, unakrsno pa i posno modernistički. U meta-podacima Jazz Face sadrže mapu ovdašnjih i evropskih džez festivala gde su razgovori vođeni, i o kojima ste i u „Vremenu“ mogli da čitate. (Sam Pantić je od tinejdžera-obožavaoca dorastao i do umetničkog direktora festivala u Beogradu i Pančevu.) Putokazi su probrane, neretko briljantne i uglavnom koncertne c/b fotke domaćih pionira (Milijić) i uzdanica (el gvojos), i u ovom veku beogradskih gostiju, specijalizovanih fotografa (Dickeson, Motion, Watson). Knjiga je „umotana“ u patinirane, eminentne recenzije – što uopšte ne smeta. Nema nagoveštaja digitalnog/online/e-izdanja, mada…Urednik je rok enciklopedista Petar Janjatović, a izdavač disko-kuća poznata prvenstveno po pop-roku ovog regiona.
Ovakvim čitanjem bolje čujete.
