Evo, da se kladimo: kada se budu pravile – a već se uveliko prave – top-liste najboljih prevedenih knjiga ove godine u Srbiji, niko se od književnih kritičara i njima srodne čeljadi neće setiti Palestine. Ta, zašto i bi, to nije književnost, to je strip?! Eh, sad, jeste, ali i nije. To jest, obimno, teško i divno remek-delo Amerikanca, poreklom malteškog katolika Džoa Sakoa (Joe Sacco) Palestina (preveo Srbislav Jeličić; Rende, Beograd 2007) ima veze s „normalnim“, komercijalnim, potrošnim stripom onoliko koliko Mrtvi Džona Hjustona (najbolji film svih vremena…) imaju veze sa, na primer, Seljacima izvesnog skrnavog ovdašnjeg autora. Drugim rečima, pojava Palestine na srpskom naprosto je opštekulturni i opštedruštveni Značajan Datum, baš kao što je to bilo i objavljivanje Persepolisa Marđan Satrapi, ili pre toga Mausa Arta Špigelmana. Naprosto, ako vas čitanje ovakvih crtanih romana nikako ne promeni, onda ste ili već savršeni, ili bi valjalo da se zamislite nad sobom…
Džo Sako je samog sebe nazvao „war junkie“: nešto u njemu – a što nije bez neke tajne veze s njegovom porodičnom pričom – tera ga da se lomata po onim neugodnim i opasnim mestima gde ljudi ubijaju jedni na druge iz najidiotskijih razloga u kosmosu (etničkih, verskih…), pa je tako „overio“ i Bosnu (Christmas With Karadzic, Safe Area Gorazde, The Fixer), o čemu je pisano i na ovim stranicama. Palestina je, zapravo, prethodnik „bosanske trilogije“: reč je o ciklusu od devet epizoda koje su nastajale od kraja osamdesetih do sredine devedesetih, u vreme „prve intifade“ na palestinskim teritorijama. Konačno sabrana u jednom tomu, Palestina je obimno delo od skoro tri stotine stranica, pravi praznik za (ne samo stripovske) sladokusce, ali i pravo iskušenje za svakoga ko traga za Pričom, snažnom i uzbudljivom, jednom od onih koje pomeraju granice – pre svega one u glavama.
MESTA IZ TV DNEVNIKA: Autor ovog izuzetnog dela obreo se u Izraelu, a pre svega na Zapadnoj obali i u Gazi valjda ni sam ne znajući šta je to tačno što želi da sazna, da otvori; na jednom mestu, doduše, reći će da je to ona „druga“, palestinska strana priče, jer sa onom izraelskom bio je – kao Amerikanac – „celog života“ već sasvim dobro upoznat (za nas koji smo odrastali u dosledno proarafatovskoj SFRJ svakako važi obrnuto…). Zato Sako uranja u zatamnjeni, polusakriveni palestinski underworld, i iz te perspektive – „ograničene“ i „nepotpune“ kao što to svaka perspektiva nužno jeste – proživljava svu stravu jednog od onih Večitih Konflikata koji mogu da traju kroz živote nekoliko generacija a da ne dođu do trajnog smirivanja, kamoli do suvislog razrešenja. Nenaoružan ničime do ludom glavom, reporterskom torbicom, fotoaparatom i ponekim uzgrednim korisnim poznanstvom – okej, naravno, i američkim pasošem, koji hoće da bude zgodno pomagalo pre svega kod izraelskih vlasti… – Džo Sako obilazi Ramalu, Dženin, Hebron, Gazu, Nablus i sva ona druga Mesta Iz Teve Dnevnika, za koja kao da oduvek znamo, a da ogromnoj većini nas ipak nikada nisu postala ništa više doli apstraktna muzika slova, nešto zapravo posve virtuelno, nešto što zapravo „ne postoji“, jer prema njima nemamo nikakav stvaran odnos; baš kao što su ta ista mesta ljudima koji žive tamo odviše stvarna, jer su uglavnom ceo njihov svet: u njima se ne može dostojno živeti, ali ni izvan njih se ne može pobeći. U jednoj od najpotresnijih scena ovog stripa/romana/dokumentarca/putopisa, palestinska devojčica pita Sakoa: „Je l’ u vašoj zemlji postoje vojnici i Jevreji i Fatah i Narodni front?“
Nije kratkodlaki Amerikanac potegao toliki put zarad utvrđivanja „konačnih istina“ i posledičnog popovanja „bilo kome“; Palestina jeste, između ostalog, veličanstveno i deprimirajuće svedočanstvo sveprisutne i sveprožimajuće represije nad palestinskim stanovništvom okupiranih teritorija, ali Sako nije nikakav vulgarni „palestinski lobista“, niti Izraelce prikazuje kao Demone. To što su oni – to jest, njihova vojna, policijska i birokratska sila – u ovom delu nesumnjivi negativci, posve je logična posledica Sakoove uspešno izvedene intencije da ovaj konflikt iskusi iz pozicije „slabijih“. U poslednjoj epizodi, tome će suprotstaviti glas „druge strane“, ali taj je glas, mada nezlonameran, pomalo površan i frivolan, anesteziran uz pomoć nekoliko self–help fraza za umirivanje savesti, a razleže se sa mondenskih plaža oko Tel Aviva, odakle sve izgleda nekako manje strašno… Ovdašnjeg bi čitaoca mogao podsetiti na onu „beogradsku“ lakoću i površnost kojom se godinama gledalo (gledalo, a ne videlo…) na razaranje Sarajeva ili dešavanja na Kosovu, dok su još „naši“ tamo vodili glavnu reč…
RASHLAĐIVANJE: No, šta je ono što Palestinu toliko izdvaja, a njenog autora uzdiže na nivo univerzalno značajnih umetnika i svedoka „duha epohe“? Pored do sada navedenog, dakako? Najpre, to je autorova zadivljujuća crtačka veština: ne u smislu estetizantskog „lepog“ crtanja – Sako je ipak rasni izdanak Fantagraphics booksa, najznačajnijeg izdavača underground stripa! – nego u mnogo dubljem, značajnijem smislu: od bezbrojnih portreta nevoljnika i prolaznika do „masovnih scena“ ili urbanih pejzaža, Sako ostavlja bez daha sposobnošću da u nekoliko znakovitih detalja takoreći savršeno portretira neku ličnost, situaciju, prostor. Pri tome, Sako crtač, baš kao i Sako narator, jeste izvanredno duhovit, (auto)ironičan, subverzivan; u tome je još jedna velika vrlina ove kolekcije. Kad god je to opravdano i primereno, Sako će se nemilosrdno podrugnuti vlastitom mestu u životu i u stripu: šta ću ja uopšte ovde?! Demistifikujući sopstvene porive, gotovo opsesivno ih svodeći na „bolesnu“ potrebu za dobrom scenom ili Pričom (a što je nešto tragičnije, to je bolje, u pravom „lešinarskom“ maniru!), plastično se poigravajući svojim „kukavičlukom“ u kriznim situacijama – tj. ugrađenim kukavičlukom „razmaženog Amerikanca“, čoveka koji je do tada najveću opasnost iskusio gledajući horor-filmove… – autor mudro u startu depatetizuje sopstvenu ulogu; drugim rečima, Sako-autor pedagoški promišljeno određuje Sakou-liku onakvu rolu kakva mu je primerena. Takođe, njegova sposobnost permanentnog preplitanja tragičnog i humornog retko se viđa u savremenoj prozi, dramaturgiji, stripu, gde god hoćete. A upravo su na tom skliskom terenu mnogi „pali“, da se više ne pridignu. Autor Palestine zna za jadac, u svakom trenutku drži konce u rukama, i majstorski „rashlađuje“ prizore nasilja, nemoći, nepravde, sumornih ljudskih sudbina, visprenim humorom koji nikada ne prelazi u „vickasto“ bečenje nad zgarištem.
Veliki mislilac „Orijentalizma“ Edvard Said napisao je predgovor za Palestinu, a u njemu će zapisati i tvrdnju da je Sako svojim izuzetnim delom izrekao mnogo više o jednom beskrajno složenom i teškom problemu nego što se da videti na svim onim silnim televizijama, ili pročitati u „umnim“ analizama. Što je živa istina, koja valjda vredi za svako uistinu iznimnno delo. A da je Sako, ne daj bože, „sa ovih prostora“, mnogo bi mu bilo lakše da odgovori onoj devojčici; mogao bi joj, naime, reći: „Postoje, dušo, postoje; samo se drugačije zovu.“ A glupost, surovost i nasilje lako i brzo nauče bilo koji jezik na svetu.
