Pokoravanje (Unterwerfung, 2018) je nemačka televizijska adaptacija Uelbekovog istoimenog romana u kojoj se kombinuju pozorišna monodrama nastala po knjizi sa deonicama fikcionalizovaog ulaska iza scene predstave i dramatizovanih rekonstrukcija prizora iz proznog teksta.
Takav postupak otvara pitanje ko je protagonista ovog televizijskog filma, da li je to glumac koji igra predstavu, ili je to lik iz Uelbekovog romana kog on igra na sceni, odnosno lik iz romana u igranim dramatizacijama?
Ovakvo preispitivanje je teorijsko cepidlačenje prema finom televizijskom proizvodu koji zbilja izaziva samo benevolentnost u koju nisam ni ušao da bih problematizovao rad reditelja Titusa Zelgea ili dramaturškinje Karin Bejer, već da bismo započeli polemiku sa samim Uelbekom koji je danas istovremeno i književnik, i reditelj, i filmski glumac, i filmski lik.
Vrlo rano je pokazao izuzetno snažno i vrlo preduzimljivo interesovanje za film. Još dok nije bio poznat kao Mišel Uelbek, dok se potpisivao svojim krštenim imenom Mišel Toma, snimio je dva kratka filma (Cristal de souffrance i Déséquilibre) čitavu deceniju pre izlaska na književnu scenu. Uprkos tome što ga danas znamo kao književnika, na neki način, Uelbekovo stvaralaštvo kreće iz filma, pa s obzirom da se time i dalje bavi, ne bi bilo netačno ako bismo ga definisali i kao filmmejkera.
Naša kinematografija je imala primer Živojina Pavlovića kao uspešnog filmskog autora i nagrađenog književnika. Holivud ima Majkla Krajtona. Ipak, niko od njih se ne može porediti sa Uelbekom jer je on postavši književnik, iskoristio slavu i ugled kao pogonsko gorivo ne samo za kreaciju na ekranu već, što je još zanimljivije, za pretvaranje samog sebe u filmski lik. Pođimo stoga od kraja, iz te vrlo specifične pozicije.
Postupak integrisanja piščevog stvarnog života, ličnog imena, delova biografije, prisutan je već dugo u književnosti. Uelbekovi romani uprkos Ich–formi, nisu pribegavali takvim zahvatima, ali jesu povremeno bili smešteni u svet u kom se zna za pisca Mišela Uelbeka. Tako, recimo, u romanu Karta i teritorija opisuje scenu svoje sahrane. Slične zahvate pravio je i njegov predak po nihilizmu Džejms Grejem Balard.
Upravo tim periodom bavi se film Otmica Mišela Uelbeka (L’enlèvement de Michel Houellebecq, 2014) Gijoma Nikloa. Uelbek u ovom filmu igra samog sebe, u prenaglašeno deglamurizovanoj fazi, kada je izgubio zube na čemu prilično insistira, i njegova pojava na ekranu bez ikakve sumnje nosi određeni bizarni magnetizam koji verovatno treba pripisati reputaciji, ali i nespornoj filmičnosti. Okosnica filma je komični triler o otmici Uelbeka od strane nesposobne bande, i njihovom postepenom potonuću u fascinaciju velikim piscem kao sagovornikom i arbitrom za razna pitanja.
Ideja da nečiji status javne ličnosti spontano transcendira kriminalnu nameru otmičara i da oni umesto koristi od otkupa počinju da uživaju u komunikaciji sa tim čovekom, prilično je interesantna. Međutim, Niklo uspeva da zagrebe tek površinu teme jer, uprkos Uelbekovoj nadahnutoj interpretaciji samog sebe, film ne izlazi iz okvira internog vica čija je ciljna grupa isključivo sačinjena od poznavalaca piščevog opusa. Duh vremena, nažalost, naklonjen je ovakvom pristupu, čak i sam Holivud koji se obraća najširim ciljnim grupama sve češće snima ovakve interne šale namenjene fanovima pojedinih zvezda, a ponekad čak i samo insajderima iz filmske industrije. Stoga, Niklo nije napravio eksces, pre će biti da je cenjenog književnika pokušao da pretvori u protagonistu nečega poput HBO serije Svita (Entourage) samo za intelektualce.
Uelbekov interes je možda zaista samo bizaran vid samopromocije i pokušaj da ukoreni imidž neuglednog samotnjaka. Neke od medijskih diverzija iz vremena promocije romana Karta i teritorija mogu se prepoznati u ovom filmu, kao i pojedini motivi, recimo razmišljanja o piscu Tijeriju Žonkeu i nekadašnjoj vitalnosti francuskog krimića.
Gijom Niklo je u Mišelu Uelbeku pronašao svoju franšizu. Uelbek će naime krajem godine u Nikloovom novom filmu C’est extra ponoviti ulogu samoga sebe. Sa njim će se pojaviti Žerar Depardje, takođe igrajući samog sebe, a zaplet se tiče spa-centra za relaksaciju poznatih.
Druga značajna saradnja koju je Uelbek ostvario desila se sa belgijskim rediteljima Benoa Delpanom i Gistavom Kervernom kada je igrao glavnu ulogu u filmu Near Death Experience, art haus meditaciji o čoveku koji odlazi da izvrši samoubistvo.
Ovaj film ima sva svojstva Uelbekovog romana, uključujući i samog Uelbeka kao protagonistu i naratora priče. On ovde zaokružuje sliku sebe kao glavnog pesnika suicida zapadne civilizacije. Tekst i bez potpisa nosi njegov pečat, izrečen je njegovim glasom i konačno otelovljen u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji napušta kuću i odlazi u divljinu, ili nešto najbliže njoj – u ovom slučaju obližnje izletište sa očuvanom prirodom (ne zaboravimo Uelbekovu fascinaciju javnim objektima i turističkim destinacijama za masovne posete). Ovde nema govora o eksploatisanju piščeve javne persone. Njegova gluma je izvrsna, svedena, uz punu svest o filmičnosti tog, rekao bih, namerno zapuštenog lica, dovedenog do deformacije.
U više navrata se Uelbek pojavljivao i u kameo ulogama, nekad bez aluzije na svoj rad. Ipak, ove glavne uloge u kojima igra sebe ili svog prototipskog junaka ostaju možda i njegov najzanimljiviji doprinos filmu.
Francuska kinematografija je poslednjih godina iznedrila dva bestseler pisca koja su se iskazala i autorski i glumački na filmu. Ova dva slučaja se ne mogu razdvojiti, odnosno nemoguće je tumačiti Uelbeka na filmu bez Frederika Begbedea. Njih dvojica su umnogome preuzeli slične filmaške strategije – od režije vlastitih ekranizacija do shvatanja da se na ekranu moraju pojaviti oni lično ili barem njihovi dvojnici.
Prvu ekranizaciju Proširenje područja borbe (Extension du domaine de la lutte, 1999) snimio je Filip Arel, pet godina posle izlaska romana, a patila je od velike literarnosti u samom postupku. Čak dva naratora, jedan u liku sveznajućeg pripovedača i drugi koji je glavni junak, ispostavila su se kao velika smetnja u dvočasovnom filmu. Već na prvom koraku bilo je jasno da je Uelbek složen za ekranizaciju zato što njegovi romani imaju zaplet – i naizgled su podatni za dramatizaciju – ali njihova snaga i značaj su u nadgradnji teksta kroz niz izrazito antidramskih detalja.
Elementarne čestice (Elementarlichen, 2006) Oskara Rolera nemačka je ekranizacija romana koja ide obrnutim putem jer se isključivo bavi dramskim adutima knjige. Rezultat je perverzna melodrama o dva brata i njihovim seksualnim lutanjima koja deluje manje uelbekovski od filmova poput Srama (Shame, 2011) Stiva Mekvina.
Ova dva slučaja pokazuju zašto je konačno sam Uelbek trebalo da postavi stvari na svoje mesto filmom Mogućnost ostrva (La Possibilité d’une île, 2008). I zbilja, kao da je uspeo da dokuči šta bi bio idealan pristup u stilskom pogledu, s tim što na kraju nije napravio ostvarenje koje zaista funkcioniše.
Opredelio se za kronenbergovski pristup u kome se kroz naizgled konvencionalno građenje priče ulazi u njene eventualne filozofske implikacije. Za razliku od ranijih ekranizacija, Uelbekova donosi mističnu atmosferu naučnofantastičnih filmova sedamdesetih oličenu kroz izbor lokacija, fokus na manji broj likova uprkos priči koja obuhvata čitavo društvo i ima svojstva apokaliptičnog narativa, i konstrukciju scena iz slika mnogo više nego iz situacija.
Uelbek hrabro i samokritično reducira roman, međutim domet filma je tek zanimljiv art haus eksces, fusnota u istoriji filmske naučne fantastike i ne mnogo više od toga.
Uelbek je jedan od retkih pisaca čije je skoro svako delo ekranizovano i nijedan od tih filmova nije uspeo da dostigne sav potencijal dela. Na kraju nije ni on sam uspeo da zarobi ono što je želeo na filmu. Slično svom preteči Balardu, možda samo mora da sačeka trenutak kada će biti adekvatno ekranizovan, a dotle će svet biti pun značajnih dela koja će nositi epitet uelbekovskih, kao što su onomad mnoga važila za balardovska.
Slično Pokoravanju u Nemačkoj, i Proširenje područja borbe dobilo je televizijsku ekranizaciju pozorišne dramatizacije. Uelbekova dela privlače veliku pažnju pozorišnih stvaralaca, pa smo pre nekoliko godina i na prostoru bivše Jugoslavije imali postavku Elementarnih čestica u režiji Ivice Buljana koja je naišla ne velike kontroverze.
Možda je upravo u teatru ključ za pristup Uelbekovim romanima ubuduće, možda je zapravo višeslojnost njegovih dela poziv za ekranizaciju u kojoj nijedna neće biti definitivna i gde se celovitost filmske transpozicije njegove proze može postići samo kroz više različitih postupaka u više različitih filmova. Ako je tako, onda bi Uelbek mogao da se ubroji u red malobrojnih klasika koje svaka generacija mora ekranizovati na svoj način.
