Dobro je, nade ipak ima…

Za početak, u moru povoda za sasvim drugačije, moguće je krenuti i od pohvale za ono što je plod delovanja ovdašnjih državnih tela, recimo, pohvalimo Službeni glasnik koji je pre par sedmica objavio onovremensku, polemičku studiju na antireligijske teme zbirnog naziva Kako ne verovati ni u šta (prevela Milica Stojaković), a u njoj, u tu ključnom eseju O trojici varalica stoji i ovo zapažanje: „U osnovi, reč je samo o tome što oni zamišljaju, ali pošto mogu da na taj način oblikuju svoje ideje, laskaju sebi kako su slobodni, veruju da imaju pravo da odluče o hvali i krivici, dobrom i lošem, tako su dobrim nazvali sve ono što rade u njihovu korist i što se tiče božanskog kulta, a lošim, naprotiv, sve ono što ne odgovara ni jednom ni drugom. Pošto su neznalice nesposobne da o bilo čemu donesu pravičan sud i pošto stvari upoznaju samo uz pomoć svoje mašte, koju koriste kao sud, kažu nam da mi ne znamo ništa o prirodi i zamišljaju kako u svetu postoji jedan poseban poredak. Konačno, veruju da su stvari dobro ili loše uređene u skladu s tim koliko im je lako ili teško da ih zamisle. I pošto se rado zadržavaju samo u razmišljanju o onome što najmanje zamara mozak, ubedili su sebe da im je draži red nego zbrka; kao da je red nešto drugo nego puki proizvod ljudske mašte…“ Upravo navedeni možda i bolno jetki sud o tužnom stanju umnih i kognitivnih sposobnosti dobrog dela sapatnika koji nas okružuju (a tako je, očito, bilo i u osamnaestom veku iz koga datira narečeni esej) možemo da prevedemo i u svet filmofilije današnjice i time i tako da ilustrujemo njegovu neprolaznu tačnost. Evo, samo u godinu i kusur od aksiomske mantre da su baš i jedino bioskopi prirodan i najprikladniji prikazivački okvir za većinu filmskih dela došli smo do već sada višestruko potvrđene činjenice da je zapravo udarni problem bioskopa od prošlog proleća do danas to što filmova (valjanih, privlačnih, značajnih…) nema u dovoljnoj meri u aktuelnoj kino-ponudi na svim meridijanima. A dok, istovremeno, cvetaju i bujaju raznorazni supstituti – striming servisi ovog ili onog podtipa, ovakvog ili onakvog gabarita… Pritom, aktuelno, 49. po redu izdanje beogradskog FEST-a pokazuje da se na uzorku od poslednjih petnaestak meseci definitivno našlo dosta toga kinestetski vrednog i relevantnog, a o čemu svedoči i taj ponovo opsežnije zaživeli kino-prikazivački kontekst. Na uzorku predočenog i pogledanog tokom prvih nekoliko dana FEST-a, sa posebnim naglaskom na manje zvučne naslove koji, pritom, neće hitro/odmah u redovnu bioskopsku distribuciju, celovitiju ili pak ograničenu, stvari izgledaju, recimo, ovako…

FINI DETALJI I BOČNI MOTIVI

Samo par godina nakon gostovanja u Beogradu (povodom FEST-a), na konto takođe biografski-feminističko intoniranog i ustrojenog biografskog filma Niko, 1988, italijanska rediteljka Suzana Nikijareli u svom prvom filmu većinski izvedenom na engleskom jeziku, ostvarenju Gospođica Marks, ponovo nam daje osnove za grlate pohvale. Gospođica Marks u žiži ima i problematizuje život i poziciju Elenor, kćerke velikog Karla Marksa, zlosrećne i vazda suštinski usamljene žene daleko ispred svog doba i dominantnih naravi i životnih i inih shvatanja. Nikijareli u ovom svom vrsnom i zbilja nadahnutom filmu, uz obilje recentnije i smisleno rabljene pank-muzike, a u postmodernom ključu razbijanja iluzije konvencionalnog pristupa narativnom filmu usredsređenije fabulacije, gledaocima predočava dosta zanimljivog i važnog o svojoj junakinji. U opštem smislu, Nikijareli (uz vanserijski iznijansiran glumački doprinos uvek odlične Romole Garai) jasno i mudro ukazuje u kom pravcu treba razmišljati o tom bolnom i čestom neskladu između neoprezno konvencionalno postavljenih priča o nimalo konvencionalnim pojavama burne i bogate biografske građe, a na mikronivou demonstrira i evidentnu srčanost i minuciozno tempiranje pojave bočnih motiva i načina na koji oni uplivavaju u glavni tok povesti, te finih detalja koji je osnažuju, darujući joj dodatna značenja. A sve to unutar prikaza života i istrajne i silovite borbe jedne žene za pravičniji svet, žene koja ima hrabrosti da verbalizuje ono očigledno – da je i sama, kao žena, potlačena i marginalizovana, kao što je slučaj i sa radničkom klasom.

Negde u isto vreme, Beograd i FEST je pohodio i Argiris Papadimitropulos, koji je tada predstavljao svoju Sunčanicu, tu svoju odličnu i sočnu varijaciju na uelbekovske teme i motive; i on sada ima novi i zapažen film – Ponedeljak je takođe rađen na prvom mestu za anglosaksonsku filmofilsku publiku i ogromnim delom na engleskom jeziku. Papadimitropulos ovde u neku ruku „staje na loptu“, ponudivši smireniji i dramaturški i idejno staloženiji i pregledniji film, u isti mah preispitujući (kroz priču o nenadanoj a silovitoj strasti koja se javi između sitnije američke korporativke i američkog di-džeja koji već duže vreme u grčkoj prestonici iznova i iznova tiho krcka svoj, čini se, beskrajni petarpanovski prokrastinacijski san) prokazuje koji su barem okvirni krajnji dometi savremene nimalo cinične filmske melodrame. Sunčanica je idejno potentnija i, sveukupno mereno, kvalitetnija, ali i Ponedeljak, vidno određen i sasvim dostatnim glumačkim kreacijama Deniz Gaf i Sebastijana Stana, svakako zadovoljava. Uz to, ovaj film podstiče i na zanimljive i odrešitije analize tu implicitno iskazanog – na primer, moguće je ovu ipak u biti tipski postavljenu melodramu iščitavati i u širem luku; glavna junakinja bi tako mogla biti reprezent prvobitne zapadnjačke opijenosti grčkom hedonističkom razbarušenošću, opijenosti koja se onda brzo preinači u moralizatorski prezir, praćen snažnim porivom da se hitro dela u korektivnom i „kastracijskom“ smislu, dok lik koji tu tumači Sebastijan Stan možda predstavlja odblesak trzaja da se ipak pokuša uživati u životu. A stvari postaju zanimljivije uz činjenicu da je taj glavni muški lik Amerikanac, dakle, dođoš, čime se možda preispituje i perspektiva tog zauzdanog melting-pot nemira današnjeg sveta, što dovodi do dodatnih nesporazuma i sukoba, pa i onih identitetskih i svetonazorskih sorti.

NEOTKAZANI DŽONI DEP

Pank žesta je, doduše, sasvim očekivano, sveprisutna i u biografskom dokumentarcu prekaljenog Džulijena Templa, Crock of Gold (Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan), koji u fokusu, naravno, ima čuvenog i zaista jedinstvenog i neprevaziđenog irskog kantautora i pesnika tog podneblja, lidera benda The Pogues. Makgauan već dugo kuburi sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, što je moglo da predstavlja ozbiljnu problem za ovo ostvarenje (koje je, da pomenemo i to, producirao i Džoni Dep, u Holivudu temeljno kanselovan/prebrisan, a, na sreću, na FEST-u prisutan u slučaju čak tri, pa još i sasvim raznorodna filma); ipak, ovo je film iza koga stoji višestruko potvrđeni Džulijen Templ, koji je u potpunosti uspeo da razigra polazni okvir, kao i da premosti sve inicijalne probleme. Tako Crock of Good istovremeno biva i iznimno rečit i informativan biografski dokumentarac, i muzičko dokumentarno ostvarenje, i studija karaktera, i prikaz živopisnog razdoblja u evoluciji ponajpre ostrvske (britanske) popularne kulture, kao i priča o identitetskoj teskobi nacionalnog soja, ali na prvom mestu vešto sročen i izrazito dirljiv omaž velikom autoru i centralnom liku ove priče. Džulijen Templ istrajno menja i međusobno usklađuje pripovedne i izražajne tehnike, te se pred gledaocima ovog maštovitog i ambiciozno koncipiranog dokumentarca smenjuju svedočanstva Makgauana i bližnjih i savremenika mu, arhivski snimci, podsećanja na žive nastupe The Pogues, živopisne animacije i kinestetski pomno promišljene mikrorekreacije.

Nešto posve drugačije, nimalo iznenađujuće, doduše, zatičemo u argentinskoj drami o odrastanju i polnom sazrevanju, Lovac (El Cazdor), u kojoj Marko Berger, sada već potvrđena konstanta i referenca tog profila filmova, samopouzdano barata stilemama savremenog arthaus izraza i pristupa u iberoameričkom društvenom i kinematografskom viđenju i doživljaju tih odrednica. Berger se ovoga puta odlučio za staloženo ispričanu priču bez previše nepoznatog – u Lovcu pratimo isprva patnje srednjoškolca koji silno želi da vodi ljubav sa muškarcima, a potom lagano bivamo uvučeni u tu dovoljno zamozatajnu i definitivno zlokobnu priču o tome kako je lako upasti u mrežu predatora koji vrebaju plen i uvlače ga u tamu i čemer kriptičnog pedofilsko-pornografskog sveta. Berger, sasvim očekivano, ni jednog jedinog trena ne poseže za didaktičnom ostrašćenošću, već voajeristički staloženo prati kako put u toj i hormonski osetljivoj i burnoj dobi biva balast koji omeđava izbore i usmerava kretanja u sve dublji i zlokobniji mrak. Uz tek nekoliko znalački u delo sprovedenih sinkopa i elipsi, reditelj sa Lovcem uspeva da „naslika“ uverljiv svet, pritom, ostajući nedvosmisleno ukorenjen u naturalističkom izrazu svedenijeg podsoja, dok film do tih krajnjih visokih dometa u znatnoj meri dovodi i izvanredan mladi glumački dvojac Huan Pablo Sesator i Lautar Rodriges.

Dosta naturalističke svedenosti ima i u britansko-italijansko-rumunskom filmu Nigde posebno (Nowhere Special) u režiji do ovog trenutka mahom producenta Umberta Pazolinija. On u ovoj priči o mladom ocu koji umire od raka na mozgu u krajnjem cajtnotu i svojevrsnom foto-finišu nastoji da pronađe najbolje moguće usvojitelje ili hranitelje za svog malenog i privrženog sina ipak većim delom uspeva da se zadrži sa ove strane međe između dovoljno upečatljive drame i saharinske metiljavosti, dok istovremeno bivamo svedoci kako Pazolini uz podosta takta taj pipavi i vazda upitni mikromikro-žanr znan kao weeper (a koji označava filmove koji su ciljano pravljeni kako bi gledaoce naterali na suze/plakanje) prevodi u mirnije i manje manipulativne vode mrtvoozbiljne teme filma za zreliju publiku, a sve to uz lako uočljivo poštovanje za recentnije ili vremešnije baštine sve tri tu koprodukciono okupljene kinematografije – ima tu dosta toga sa sve tri geografske i kulturološke strane: britanske socijalne drame donekle i kenloučovske provenijencije, italijanskog neorealizma i savremenog i naglašenog rumunskog naturalizma. Ovaj film ograničenih ali, ukupno uzev, dovoljno zadovoljavajućih postignuća, u glumačkom smislu gotovo pa sam na svojim plećima iznosi samopouzdani i samozauzdani Džejms Norton.

STRAST I OPSESIJA

Spoj već pominjanog – mikro-melodrame, gotovo pa duodramski postavljene, i ciljani naturalizam, lako je opaziti i označiti kao udarne sastojke i filma Čista strast (Passion Simple), francusko-belgijskog filma scenaristkinje i rediteljke Danijel Arbi, izniklog iz proze svojevremeno, u par navrata i kod nas prevođene Ani Erno. Arbi se opredelila za grafički poprilično ogoljenu i odvažnu melodramu o isprva kratkoročnoj strasti između mlađe francuske univerzitetske profesorske i enigmatičnog, nižepoziocioniranog ruskog uposlenika u ambasadi, iste životne dobi. Arbi se čvrsto drži narečenog ali i brižljivo i diskretnog dodatno estetizovanog naturalističkog pristupa, a uspeva i da tako varljivo duševno stanje, a što strast za jednokratnu upotrebu koja se ipak izmetne u punokrvnu i zaslepljujuću opsesiju bespogovorno jeste, prikaže na značenjski i sinestetički uverljiv način, što, priznaćemo, u poslednje vreme malo kome polazi za rukom, a još manje sa ovoliko nimalo i nijednog momenta prenaglašene i hinjene elegancije i rafinmana. I ovo je film kojim dominiraju dve zrele glumačke kreacije – Leticije Doš u ipak zahtevnijoj roli i sasvim ubedljivog ruskog baletana, Sergeja Polunina.

Možda u koliziji sa očekivanjima, pre svega imajući u vidu krucijalni dramski zamajac, dosta poleta donosi tunižansko-francusko-belgijsko-nemačko-švedsko-tursko (dakle, uglavnom panevropsko i frankofono) ostvarenje Čovek koji je prodao svoju kožu (The Man Who Sold His Skin) rediteljke Kauter Ben Hanije. Ovaj film, koji je ovog proleća dobacio do i kod nas mnogosnevane kote zvanične nominacije za Oskara za tzv. najbolji međunarodni film, kreće od prikaza pokušaja prpošnog sirijskog izbeglice da preživi i da se na koncu domogne Brisela i svoje drage, ali ubrzo skreće u pravcu promišljene i nimalo ishitrerne i brzopotezne relaksiranosti otuđenog i samoživog Zapada, ovde oličenog ponajpre u liku očekivano samoljubivog umetnika-konceptualca koji nesrećniku na samom rubu egzistencije i dnu te klasne kace ponudi da mu za skupe pare proda svoju kožu i tako postane ekskluzivni živi eksponat kojim će narečeni umetnik ismejati ponajpre one sebi samom sasvim nalik. Sve to ovde stiže u vidu dinamičnog i duhovitog filma jasne teze i idejne potke, uz učešće i Monike Beluči (u ulozi opsežnije minutaže, ali ne preterano nužnog dramskog utemeljenja), uz okvirni utisak da je ovo jedan od onih arthaus filmova koji je definitivno kadar da iskorači iz prvobitno mu namenjenog festivalskog prikazivačkog okvira put šire publike sa kojom lako i ubedljivo komunicira, ne gubeći pritom ništa značajnije od svoje polemičnosti.

A za kraj ovog zbirnog pregleda, podosta novoholivudske vedrine stiglo nam je u zaista odličnoj komediji Palm Springs u režiji Maksa Berbekova; ovo ostvarenje, u međuvremenu, nakon pomame koju je izazvalo među publikom i potencijalnim distributerima na festivalu Sandens u zimu 2020. godine, obasipano sasvim zasluženim hvalospevima i esnafskim godišnjim nagradama napokon uspeva u, kako se dugo činilo, nemogućem – da ponudi sasvim efektnu, osobenu i upečatljivu varijaciju na zlatni klasik Dan mrmota (Groundhog Day) Harolda Rejmisa. Berbekov to postiže kroz vrtoglavu, viralno ciničnu i poletnu priču o dvoje zgubidana koji na obodu svadbenog slavlja pokušavaju da izbegnu očito suđenu im romansu tokom istovremenih nastojanja da izbegnu iz vremenske petlje usled koje im se isti dan iznova i iznova ponavlja. Endi Semberg i Kristin Milioti su, potpuno u skladu sa očekivanjima onih koji prate njihov rad, ovde u vrhunskoj komičarskoj formi, a Palm Springs je tokom ovog beskrajnog pandemijskog kuluka samo dobio na aktuelnosti, budući da su mnogi naprosto prinuđeni da ponavljaju iste dane, pa još sa na leđa dobrano natovarenim teretom sveopšte osujećenosti i egzistencijalnog grča krajnje opipljive fele.