Ovih dana, u jednom zemunskom dvorištu, povređen je dečak koji se igrao na košarkaškom igralištu između zgrada. Gotovo istovremeno, nepoznata osoba je napala građevinskog radnika u drugom delu Beograda. U oba slučaja, žrtve su povređene metkom (dijabolom) iz vazdušne puške. Igralište u Zemunu je sada pusto, roditelji su u panici, a deca se igraju u susednom dvorištu. Taj psihopata, ili te psihopate su delimično postigle cilj – u komšiluku je zavladala tišina, jer se pretpostavlja da su ti ludaci reagovali na dečju graju ili buku sa gradilišta.
Ovo univerzalno pravilo avetinjskog mira jeste osećanje koje preovladava velikim delom čovečanstva. Jedan norveški psihopata je uspeo da uz pomoć eksplozivne naprave i automatskog oružja pobije gotovo stotinu ljudi i stvori tu jezivu tišinu od koje se naježite. Za razliku od nepoznatih počinilaca u Beogradu, norveški ludak je uhapšen, priznao je krivicu, skrenuo pažnju na svoj politički manifest i sada očekuje priliku da objasni i promoviše sopstvena uverenja.
Ovaj samozvani norveški arijevac, antikomunista, antiislamista i antidemokrata, navodni branilac hrišćanstva, godinama je pripremao napad sistematično, hladno i precizno, tako da je svetska javnost paralizovana činom koji svojom surovošću nadilazi elementarnu ljudskost. Obučen u policijsku uniformu, nakon eksplozije u centru Osla, Andres Behring Brejvik je došao u kamp na ostrvu Utoja, sabrao decu i počeo da ih ubija.
Mirno se predao policiji.
Kada je napravljen njegov profil i kada je policija shvatila da napadač nije mudžahedin, već norveški hrišćanski fundamentalista, shvatio sam da svet posle ovog događaja nikada neće biti isti. Da podsetim, deca su već postala žrtve terorizma u Beslanu, kada su ih islamski teroristi (Čečeni) držali kao taoce u lokalnoj seoskoj školi. Ta tragedija je pokazala patološku stranu svake terorističke akcije, a Beslan je i danas selo bez dečje graje.
Ovog puta su pobijena deca izabrana namenski, jer su leto provodila u kampu vladajuće laburističke stranke koja promoviše multikulturalizam i toleranciju.
Brejvik je u svom manifestu (od preko 1500 stranica) definisao i trenutak kada je njegov privatni pohod počeo. Bilo je to bombardovanje Srbije 1999. u kojem je učestvovala i Norveška. Tada je po njemu hrišćanska Evropa sprečila hrišćane (Srbe) da proteraju muslimane (Albance) u Albaniju. Pretpostavljam da bi slično razumevanje pokazao i za ubistva muslimana u Bosni. Ovaj norveški psihopata je na najgori mogući način svetu, ali pre svega i nama u Srbiji, pokazao gde u mržnji čovek gubi ljudske osobine. Pobivši decu, Brejvik je ideologiju etničke čistoće doveo do njenog logičnog kraja – do istrebljenja. Takođe, pokazao je Norvežanima (i nama ) da ubice ne moraju biti upadljivo različite od nas, da su u našem komšiluku, da čak i ne kriju svoju mržnju prema onima koji drugačije misle ili izgledaju.
Međutim, mnogo je bolnija činjenica da se ovakav zločin dešava u jednoj od najtolerantnijih demokratija u Evropi. Time se praktično pokazuje i potvrđuje da lek protiv mržnje ne može biti smanjivanje demokratije, već naprotiv, još više demokratije. Ovo su reči premijera Norveške na komemoraciji. Svet je jedan, a deca su žrtve i kada umiru od gladi i rata u Africi, u Gazi, u Izraelu, u Avganistanu, u Bosni ili u Norveškoj. Samo, od danas je bespovratno izgubljena naivnost. Tu naivnost, tu emocionalnu nevinost smo mi na ovim prostorima izgubili sa raspadom SFRJ. Setite se, koliko puta sam čuo kako smo „toliko izmešani, da nema šanse da ponovo udari brat na brata“. Normalnim ljudima je zločin neshvatljiv, to je ona famozna „banalnost zla“ koja nas parališe. To osećanje danas vidim na licima Norvežana, razumem ga i saosećam sa njima. Međutim, tokom TV izveštaja je bilo nekoliko trenutaka koji pokazuju snagu ove nacije. Dok su tekle ceremonije žaljenja, na istom trgu u Oslu sam video parove koji čekaju da se venčaju. Oni nisu želeli da smrt pobedi. Advokat koji brani napadača imao je kancelariju u zgradi koja je oštećena eksplozijom i član je partije čiji je podmladak pobijen. Njegov zadatak će biti da Brejvik dobije fer suđenje. Nema cenjkanja, nema uvredljivog premudrivanja i relativizovanja. Ovo je takođe lekcija za ovdašnje branioce čije su izjave često na granici pristojnosti i digniteta profesije. Preživele žrtve napada i cela zemlja kao da poručuju – pažnja javnosti mora biti usmerena ka žrtvama i njihovim porodicama! Ovo je lekcija koju mi u Srbiji nikada nismo naučili. Fascinirani grozotom zločina zaboravljamo na žrtve, čineći upravo ono što zločinci žele. Bavimo se životima zločinaca, bizarnim detaljima, motivima, biografijama, zaboravljajući suštinu. Norvežani će, naravno, pronaći način da kazne počinioca, ali će pobediti samo ako pobede njegove bolesne ideje.
Zato je važno da otkrijemo ko to puca na decu po beogradskim dvorištima, jer će danas-sutra dijabole zameniti pravom municijom.
