Dok sam protekle nedelje gledao TV program, doživeo sam déjà vu i to u nekoliko sličica. Ovaj fenomen odlikuju fragmenti sećanja, parčići koji pobuđuju ono neobično stanje među javom i med snom, delić sekunde tokom kojeg izgleda da je vreme stalo, zatim osećaj da ste se našli u nekom drugom vremenu koje prepoznajete u aktuelnom trenutku. Imate osećaj da znate šta će se desiti, a onda se zavesa sećanja ponovo navuče i živite ovde i sada, nesposobni da upotrebite taj trenutak kada ste zavirili u budućnost. Ili mi to stalno gledamo u prošlost pa ne možemo ni da očekujemo ništa novo.
Prva slika je onaj trenutak kada je Ceca posle nekoliko meseci izašla iz kuće da bi se pojavila na novom suđenju. TV Prva je pratila izlazak, voditeljka je trčala za kolima, komentarisala toaletu, kreatora iste, obezbeđenje, pa čak i advokata. Ovaj sudsko-kriminalni događaj dobio je modne i estradne elemente, a ja sam se podsetio famoznih gostovanja na Pinku dvedesetih. Još tada smo videli da Ceca drži do običaja, a stanje u srpskom pravosuđu posle reforme i odnos Cece, Švece i ekipe prema njemu najbolje pokazuje gest jednog od telohranitelja. Kad su krenuli od kuće, videli smo u kadru ruku koja iz flašice prosipa vodu, za sreću. Zamislite kakva reklama za negaziranu vodu u Srbiji! Ceca nacionale, unos tekućine, još i preliva, pa u zdravlju i sreći da sve klizi. Valja se!
U sportskom pregledu B92, ni kriva ni dužna, izuzetno simpatična novinarka je razgovarala sa Vukom Jeremićem o tenisu, obavezama i Srpskoj kući u Londonu gde će se promovisati naš sport. Čovek objašnjava, smeška se, ali je onda usledilo pitanje o političarima u sportu. Znate, neprekinuta navika od devedesetih, devojka ljubazno pita i onda… Ponovo déjà vu, a onda neverovatna reakcija – čoveku se lice smračilo, samo se okrenuo i otišao bez reči. Bez komentara, bez izraza lica, ili je to bio bes? Diplomatski ili sportski gaf, samo se pitam?
Evo dočekasmo i 29. novembar, dan kada, što reče jedan moj prijatelj – vazduh miriše na praznik. Nema spajanja slobodnih dana, AVNOJ sa svojim antifašizmom više nije dobrodošao, utanjio i svinjokolj, a upravo je počeo i post, pa su se praktično formirali blokovi. Levi, ateisti, antifašisti, sećaju se čvaraka, desni poste i ne prija im podsećanje ni na partizane ni na Jajce ni na svinjski delikates ručne izrade. Nepotrebno je govoriti o déjà vu momentima vezanim za 29. novembar, ali utisak je pojačao odlazak Ante Markovića. Prvi socijalistički reformator, jedini funkcioner kojeg su jednako mrzeli svi nacionalisti regiona, jedini koji je podneo ostavku, partizan, ekonomista inženjer, tvorac privatizacije gde su akcije dobili radnici, uz Dedu Avrama verovatno najpopularniji ekspert, jer su nas oba vadila iz, da prostite, najdubljih, hm, problema.
Naročito ću pamtiti onaj poslednji dolazak u SIV, kada se obratio aktuelnim političarima u regionu i zaključio kako u vladama nema dovoljno kvalitetnih i stručnih ljudi. Bez stručnjaka, slaba vajda od priučenih partijaca, a pored njega tada je sedeo Mirko Cvetković i kiselo se smeškao. Tako su mu se smejali i Sloba, i Tuđman i svi ostali, ko vele, koja budala, ne kapira kako ćemo da ga zeznemo. Ima da narajcamo goloruki narod, tada ko i danas, samo sada goloruki narod ima samo malokalibarsku municiju, pa se to računa ko goloruk.
Neko je izračunao, ne znam algoritam, al da je Ante Marković uspeo, danas bi prosečna plata bila skoro 800 evra. Ili 1600 maraka ili po tadašnjem kursu 11.200 Antinih dinara!
Sledeći déjà vu, logično se nadovezuje na Markovića, jer se sve češće pominje krah evrozone i povratak na omiljenu deviznu valutu – Dojč Marku. Ukoliko nam se vrati Klara Šuman, insistiram da bez provizije imamo odnos 1 evro: 2 DM, al samo da vidim da li će neko da koriguje cene. Sećate se, preko noći je ono što je koštalo 1 nemačku marku poskupelo na 1 evro. Dobro pamtim, jer sam štedeo za stan i odjednom shvatio da sam jednako daleko od svog cilja, jer je cena kvadrata izražena u markama bila ista, al u evrima. Nešto sumnjam da će taj točak jednom da se okrene u našu korist. Ali priznajem, nisam konvertovao sve marke u evre, ostavio sam onu banknote od pet, kad se smota na kvadratić stoji u onom malom džepu od farmerki. To su mi bile one poslednje pare tokom inflacije, one što služe da kupiš flašu goriva kad stane „jugo“, da izvadiš za cigare kad se pojave na kiosku, to je ona mesečna plata koju si tada mogao da smotaš u najmanji džep.
To su valjda poslednjih pet od onih 800 maraka što bi imo da nisu zajebali Antu Markovića. On je ipak ispao najveći gospodin, jer je otišao sa osmehom.
Zato je Ante ko nemačka marka, stabilna valuta.
