Pre nekoliko dana su me neki stranci pitali šta će se desiti u Srbiji tog famoznog 10. decembra. Kad se bolje razmisli, postojale su samo dve stabilne činjenice na kojima se moglo bazirati proročanstvo – izjava Borisa Tadića da će Srbija upotrebiti sva raspoloživa sredstva, osim rata, i činjenica da je najveća zvezda narodne muzike, Miroslav Ilić, zakazao solistički koncert upravo za 10. decembar u Beogradskoj areni. Kada sam na biletarnici kupovao za decu karte za šou „Petar Pan na ledu“, video sam tapkaroše kako smireno rade svoj posao – „valjaju“ Miroslava. Moram priznati da me Miroslav umirio više od Borisa, računam, zet mu je ministar – sigurno je čovek informisan, a kad sam video da su na koncertu bili i zet i predsednik, jedva čekam da čujem kad će sledeći folk spektakl.
Ako, recimo, Ceca zakaže koncert za januar, Kosovo ostaje naše do tada, sad kupujemo vreme na kasičicu – vidi se kako je gusto. Kao u priči Aska i vuk Kosovo će biti u Srbiji dok mi budemo pevali po koncertima i držali oči širom otvorene. Ne bi nam bio prvi put – slično je bilo tokom NATO bombardovanja, naučio se narod. Posle sam gledao ministra Jeremića i na Russia Today i na BBC-ju. Lepo priča čovek, zna sve izraze i vadi fleke posle izjava premijerovog savetnika Simića. Sve u svemu, izgleda da tamo u svetu razumeju šta im Jeremić govori, on nosi iste cipele kao tip na BBC-ju, pajta se sa Al Gurnovim, ume da gestikulira i pravi grimase kao strani političari i sve vreme se smeška! Do sada su se naši u svetu uglavnom mrgodili. Ili je problem bio jezik, ili se smatralo da ozbiljne teme zahtevaju mrtvački ozbiljnu facu. Video se neki osmeh u Savetu Evrope kad je govorio Aligrudić, ali nekako kroz zube, kiselkasto, dok Jeremić ima holivudski kez – do petica.
Evo kako je izgledao istorijski Dnevnik RTS-a tog, sada već dalekog 10. decembra. Tadić na fotelji – umiruje narod, pobedica, Kosovo je i dalje Srbija – formalno-pravno gledano. Kipar je do kraja sa nama – što mi deluje kao krunski dokaz da su naše pare još uvek tamo. Posle je Koštunica bio na fotografiji, a spiker je čitao saopštenje koje je dato novinskoj agenciji. Da li to znači da neće lično da nam se obrati, teret trenutka je preveliki, sekunda nepažnje i – ode Kosovo, ili je teško nastupiti posle Tadića u fotelji. Nikada nećemo saznati, makar se Šormaz posle goloruk tukao sa čitavim poslaničkim klubom SRS-a plus Nataša Jovanović – o’zgo.
Kako je Dnevnik odmicao mogli smo videti da uredništvo obuzima euforija, vratili smo se svakodnevnom životu, tako da smo čak videli i vesti iz belog sveta. Naime – u istorijskom Dnevniku saznali smo za spektakularno otkriće biologa koji su otkrili i prvi put snimili pustinjskog miša iz pustinje Gobi! Ima velike uši i velike uplašene oči, ko Miki Maus, repić, danju živi u podzenim hodnicima, a noću lovi insekte. Zamislite – svetska premijera, mogao se zvati i nekako po nama, ili je možda RTS tu informaciju čuvao za ovako svečani trenutak. Tek što smo se osvestili od radosti, eto nove salve smeha – sedamdesetogodišnja Kineskinja koja obožava hip-hop. Sve kućne poslove obavlja uz hip-hop, sa ortakinjama vežba za Olimpijadu, čak smo videli i kraći intervju.
Čoveče, baba je Bad Copy, što nam ne dođe u Kotež ili sedamdeseti – Blokovi Republika, Veto Geto forever!
Za kraj – sport. Na Terazijama panduri u civilu skembavaju sportske radnike. Specijalci u Zvezdi i Partizanu. Nemamo nikakve informacije – sportski novinari, eksperti i insajderi u ama baš svim medijima ćute, bokte – Zvezda jača od države! Svi se prave kao da je reč o sitnom privrednom prestupu, takoreći šibicarenju. Voleo bih kao zvezdaš, verujem naivno, da se stvari malo razbistre, ali duboko sumnjam. Od svega mi je ostalo da uživam u sitnom detalju – baju iz Zvezde skembavaju u pandurskog keca. Poruka je više nego jasna – reč je o podsećanju – nema tog vozača džipa i tog baje koji ne može da se spakuje u pandurskog keca.
Sve u svemu – nebo nam se nije srušilo na glavu, čak je Grand šou promovisao novu scenografiju za desetu sezonu. Računam, ako će biti rata, možda bi nafarbali štogod maskirno. Novi hit Seke Aleksić zove se „Aspirin“, napisala je u međuvremenu i autobiografiju. Zvuči benigno, nije „Heroin“ ili „Nikotin“. Nikakva adikcija, običan lekić za glavobolju. Fala bogu – preživesmo!
