Čuvanje kulture

Odbrana Oktobarskog salona

Organizovati manifestaciju poput Oktobarskog Salona mnogo je složeniji zadatak od formiranja spiska umetnika koji će na njemu izlagati, pogotovo ako sad, od kako je bijenalna, ima duplo veći budžet nego što ga je imala kad je organizovana svake godine. Niz objektivnih činjenica ukazuje na to da je u vezi sa ovogodišnjim Oktobarskim salonom donet niz pogrešnih odluka, a koje su objedinile stručnu javnost mnogobrojnim kritikama u medijima.

Lažna raznolikost predstavljena pod nazivom Čudo kakofonije ne razotkriva samo novi konzervativizam, već ukazuje na nasumično i stihijsko rebrendiranje Oktobarskog salona kao Beogradskog bijenala, po svemu sudeći u ime privatnog kapitala. Ako je institucija ono što je u stanju da sačuva tradiciju manifestacije koju organizuje, onda pokušaj preimenovanja salona u Beogradsko bijenale utiče na ugrožavanje najvažnije javne manifestacije u oblasti vizuelnih umetnosti. Time se stiče utisak o damnatio memorie, činu poništavanja istorije u maniru rimskih imperatora. Stihijsko odlučivanje narušava vrednost prestonice i slična je Lidl plakatu o niskim cenama preko pola zapadne kapije Beograda. Ono govori o stanju kulture u vreme neinformisanih ili nemarnih donosilaca odluka prema nasleđu i profesionalizmu.

Ovogodišnji Oktobarski salon takođe otvara i pitanje o divljoj kulturnoj politici i nejasnim i netransparentnim modelima finansiranja.

Interesi privatnih galerija i inicijativa zastupljeni su kroz državne resurse i kanale, te se čini da se u odsustvu civilizovane i stručno utemeljene kulturne politike zamagljuje preusmeravanje javnog novca i pažnje ka privatnom interesu.

Vizuelni identitet Oktobarskog salona je plagijat rada Assembley Line Anješke Kurant iz 2017. Tekst u katalogu je anahron, zastupa prevaziđene teze koje pretpostavljaju naivnost publike i neinformisanost kustosa o statusu i veličini manifestacije koja mu je dodeljena na čuvanje. Arhitektura izložbene postavke, kao još jedna stručna konvencija, izostala je. Nije jasno po kom osnovu su organizovane celine u prostorima – prostorna organizacija ne prati nikakav narativ, što je konvencija kustoskih praksi.

Legende, kao osnovna konvencija velikih izložbi, nisu smislene, već promovišu galerije u kojima se mogu kupiti izložena dela. Rad čuvenog japanskog umetnika Takašija Murakamija izložen na Oktobarskom salonu, prodat je Muzeju Gugenhajm u Bilbau, znači posredstvom Oktobarca, iako ova manifestacija ne sme da služi za takve transakcije jer je finansirana javnim novcem. Na jedino organizovanom razgovoru tokom Oktobarca Umetnost je naš biznis predstavljeni su predstavnici galerija čiji se radovi mogu kupiti na OS, čime se ne poštuje kustoski kodeks o konfliktu interesa u smislu da OS, kao najprestižnija regionalna manifestacija u oblasti vizuelnih umetnosti, podiže vrednost izloženih radova.

Kokustoskinji Danijel Kvaran, supruzi glavnog kustosa, direktora korporativnog muzeja, ovo je prvi veći projekat u životu, što se odrazilo na kvalitet postavke. Neki od izabranih radova stari su više od 15 godina (Olafur Eliasson, Erro). Jan Fabre, belgijski afirmisani koreograf, izabran je za člana žirija Oktobarskog salona iako je ovog septembra optužen za seksualno uznemiravanje više od dvadeset žena. Javna manifestacija poput OS mora da bude sinonim za ispravne vrednosti.

Prema oceni organizatora Oktobarskog salona, Kulturnog centra Beograda, ovogodišnji Oktobarac je najposećeniji do sada, regionalno i svetski je prepoznat. Međutim, prećutano je da je broj posetilaca veliki zato što je aktiviran prostor Galerije SANU u Knez Mihajlovoj kao izložbeni prostor Oktobarca, koji je zbog lokacije posetilo 17 000 ljudi, dok je najveći i centralni prostor Oktobarca u Muzeju grada u Resavskoj posetilo nešto više od 4000 ljudi.

Ali, nije u pitanju samo ovogodišnji Oktobarski salon. U pitanju je celokupan odnos onih koji imaju moć prema visokoj stručnosti i opštem interesu u zemlji koja je de facto danas kapitalistička, ali koja ne sme umanjiti odgovornost prema nasleđu. Činom autokolonizacije tuđim vrednostima bez razumevanja lokalne sredine izbrisaćemo ne samo svaku autentičnost već poštovanje stručnosti i njene službe opštim interesima.

dr maja ćirić, nezavisna kustoskinja

Gde su pisci na Sajmu knjiga

Sajam knjiga nastavlja da stremi u pravcu koji nije dobar ni za koga ko je posao na neki način povezao sa Sajmom knjiga, a naročito to nije dobro za čitaoce koji ostaju najbolje lice Sajma.

Beogradski sajam ima i odlične ljude i važne resurse, Sajam knjiga ima važnu istoriju i širok javni uticaj, ali je koncept Sajma knjiga potpuno pogrešan i sve manje ide u korist knjige, kulture i profesionalnog izdavaštva. Suviše je Sajam knjiga važan da bi postao još jedno mesto zabave ili još jedna pozornica popularnih i populističkih javnih ličnosti. Takvih pozornica ima mnogo: sa Sajmom knjiga estrada i zabava neće dobiti mnogo, ali će bez Sajma knjiga kao uporišta kulture izgubiti mnogo i naša knjiga i naša ukupna kultura.

Nisu samo figure prodavaca potisnule u drugi plan figure pisaca, sada vidimo da na Sajmu knjiga zabava počinje da potiskuje i prodaju. Sajam knjiga je postao mnogo više mesto zabave nego kulture. Vašarski i karnevalski sadržaji mešali su se na Sajmu sa hipermarket ponudom.

Neophodno je oblikovati Sajam knjiga kao prostor kulture, kao veliki programski događaj i najveći književni festival u zemlji, kao mesto promocije knjiga i promocije čitanja, kao ključni Sajam knjiga između Istanbula i Beča. Takav Sajam knjiga bio bi više privlačan za publiku, a neka niko ne brine – i prodaja bi bila bolja. Beogradski sajam knjiga ima takav potencijal i bila bi šteta da se zbog malih interesa ili krupnih nerazumevanja izgubi jedno važno mesto savremene kulture, književnosti i izdavaštva. Institucije nastaju sporo i teško, ali se urušavaju lako. Ovogodišnji Sajam knjiga zahteva od nas da se zamislimo pred tim poznatim iskustvom.

Uveren sam da medijima nikada nije bilo teže nego danas, posao novinara nikada nije bio komplikovaniji i manje cenjen. Vidi se to i po statusu i uslovima rada novinara na Sajmu knjiga. Sajam nije nimalo jednostavan za rad novinara. Uslovi za rad novinara ne unapređuju se već godinama. Predlažem da to bude zajednička inicijativa izdavača i medija.

Nastojali smo da naš štand bude mesto na kome su vidljivi pisci, čitaoci i knjige. Zadovoljni smo prodajom naših knjiga, ali nismo želeli da naš štand bude samo prodajno mesto. Pisci su gotovo nevidljivi na Sajmu knjiga. Naš nastup imao je cilj da pokaže kako su čitaoci i pisci ključne figure u izdavaštvu. Drago mi je da je takav nastup prepoznat i podržan u medijima i u javnosti. Narednih dana od nas možete očekivati nove vesti, nove knjige i nove programe u Beogradu i u drugim gradovima u Srbiji. Od polovine novembra započinjemo novu kampanju za promociju čitanja. Uskoro ćemo ponovo imati velike svetske pisce u Beogradu i Srbiji.

gojko božović, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće „arhipelag“