Čudna devojka glasa za ljubav

Srpski film (i jugoslovenski, kao njegova prethodnica i ranija inkarnacija) nikada se zbilja i suštinski nije orodio sa književnošću iz koje, to je višestruko potvrđeno, proističe. Ipak, u nekoliko značajnih slučajeva možemo pričati o srećnom spoju ova dva vida umetnosti i, zapravo, možda i o dvema stranama istog novčića. U tom smislu, ogledni primer mogla bi da bude velika, a kako je njena nedavna smrt pokazala, i veoma voljena književnica Grozdana Olujić, čija je proza kao inicijalno nadahnuće i malo je reći zdrava osnova izrodila ili dovela do dva odlična filma. Ili, ako ćemo da cepidlačimo, jedno remek-delo i jedan odličan film, ne računajući Sedefnu ružu kao ipak srednjemetražni rad rađen televizijskim jezikom i za potrebe televizijske eksploatacije.

Na pomen Grozdane Olujić i filma, nimalo iznenađujuće, na um svakog iole verziranijeg filmofila svakako prvo pada Čudna devojka, remek-delo u nas nikada dovoljno uvažavanog Jovana Živanovića, reditelja čiji opus i dalje čeka na glasnu i celishodniju revalorizaciju (Živanović je i reditelj vrsnih filmova: Te noći, Gorki deo reke i Kako su se voleli Romeo i Julija). Živanović je Čudnu devojku, film koji svako malo a istrajno isplivava na sam vrh odabira najboljih srpskih filmova, zasnovao na već tada primećenom, rado čitanom i donekle osporavanom romanu Izlet u nebo (Srpska književna zadruga je pre nekoliko godina nanovo objavila ovaj izvanredan kratak početnički roman Grozdane Olujić – objavila ga je u 22. godini – i to sa fragmentima koji su u prvom naletu stradali pod uredničko-cenzorskim maljem). Izlet u nebo na prvi pogled svojim obimom ne pruža dovoljno građe za adaptaciju u vidu celovečernjeg igranog filma, a tu je i ciljano sveden narativ (svojeglava a samozatajna devojka skita gradom, odbija one koji je zaista vole, zavodi usputne satelite i praktično sama generiše dobar deo problema koji je tište i posledično sputavaju da pobedi sebe samu i krene put prekopotrebnog preobražaja i nužnog sazrevanja). Međutim, u izvođenju Jovana Živanovića i scenariste Juga Grizelja (sa kojim će Živanović ubrzo nastaviti saradnju) Izlet u nebo je uspeo da iznedri uzbudljiv, sadržajan, osoben film koji, podno te naoko rudimentarne narativne postavke, nosi sijaset značajnih tema.

Formalno gledano, Čudna devojka pripada korpusu svedenijih melodrama gradskog senzibiliteta; ipak, već drugi, treći… sloj donose i priču o apsurdističkom cinizmu mlađih naraštaja na čija pleća posve neželjeno pada golem teret izgradnje boljeg i pravičnijeg društva čiji tempo modernizacije ne mari mnogo za te identitetske finese, shvaćene kao misaona prenemaganja i egocentrične ekstravagance. Taj sloj priče lako je primetan i na stranicama samog romana Grozdane Olujić, a u Živanovićevoj ekranizaciji je u dubini kadra potcrtan prizorima grada koji u pozadini niče i stasava i koji kao takav oblikuje i one koji u tom njegovom varljivom zabatu obitavaju i nastoje da razreše neke svoje, isprva bi se reklo, lične i mikro, ali nadasve značajne i dalekosežno uticajne drame. Grizelj i Živanović su čak tada, još u toj prvoj fazi infrastrukturne izgradnje i potonjeg profilisanja srpske i jugoslovenske kinematografije, uspeli da sačuvaju i na bioskopska platna prenesu i taj osoben kvalitet i značajan aspekt proze ove spisateljice, a zahvaljujući tako promišljenom pristupu literarnoj temi, Čudna devojka i pred očima današnjih gledalaca već tokom prvih dvadesetak minuta trajanja prevazilazi okvire melodrame i transcendira u pravcu rečitog šireg umetničkog dokumenta i artefakta o životu ovde a tada.

Svakako mora biti pomenuta i emancipatorska dimenzija ovog izvanrednog filmskog klasika, što je prilično precizan eho onoga što je u tek par stotina strana teksta svog Izleta u nebo pružila i Grozdana Olujić. Njena Minja, glavna junakinja i romana i filma, blago pognute glave i u pola glasa ali dovoljno upadljivo i nedvosmisleno istrajno insistira na svom tihom otporu prema konceptu građanske uprizorenosti i zahtevane ili barem sasvim jasno sugerisane krotkosti nežnijeg pola. Minja je, a možemo tek da zamislimo kako je to moglo da izgleda, čitaocima i gledaocima tada, krajem pedesetih i s početka šezdesetih godina prošlog veka, u strogo kodiranoj i zauzdavanoj Jugoslaviji, u neku ruku i ne baš simpatična junakinja – ume da bude sebična, ohola, gruba, ne preza da ishitreno reaguje i da srlja, što svakako nisu odlike dopadljive heroine, ali to jeste cena koja se neumitno mora položiti na oltar istinoljubivosti i autentičnosti, čega su očigledno bili svesni i autorka Izleta u nebo i autori Čudne devojke.

Nije ni sve u slojevima, dodatnim aspektima, manje vidljivim dimenzijama, znalački izvedenim implikacijama i maestralno sročenim finesama, jer ima nešto (zapravo, ima dosta toga) i na planu onoga više pojavnog. Čudna devojka, to je jedna prilično laka i sigurna spekulacija, ne bi bila to što i do dana današnjeg jeste da nije i vrsne glume tada mlade i ne baš iskusne Špele Rozin, koja i uprkos sinhronizaciji, u ovoj ulozi pruža znatno više od tek eterične lepote, gracilne i enigmatične pojave i veštog otelotvorenja tako složene junakinje, kao i ostatka udarne glumačke podele (tu su ponajpre Voja Mirić i Zoran Radmilović). Dragocen je bio i doprinos direktora fotografije Stevana Miškovića, tih godina čestog saradnika Jovana Živanovića, kao i znamenitog kompozitora Darka Kraljića, u upadljivo drugačijem pristupu filmskom skoru u odnosu na Ljubav i moda, kao film sa kojim ga najbrže povezuju.

Kao što je već pomenuto, Čudna devojka se da posmatrati kao vrstan i suptilan podsetnik na arhitektonske i urbanističke mini-evolucije kroz koje je (i) tada prolazio Beograd, a prizori grada koji se ubrzano i drastično menja i raste i širi se u ovom konkretnom slučaju nisu tek puka i brzopotezno filmična pokrivalica za dramu koju moraju da kako znaju i umeju prebrode junaci ove priče, naravno, sa Minjom / čudnom devojkom na prvom mestu.

Čudna devojka je i zaista pravo čudo o filma, ne gubeći iz vida da, osim atipičnih i ne nužno filmičnih pshičkih stanja, Izlet u nebo dobrim delom počiva i u relektivnoj/kontemplativnoj prozi koja teže nalazi precizan odraz u filmu kao mediju posve raznorodnog kova. Prilika da se uporede ova dva vrhunska dela stigla je pre par meseci kada je Srpska književna zadruga objavila sabrane romane (njih šest) Grozdane Olujić. Osim narečenom Izletu u nebo prilika za novi, bilo reprizni ili premijerni, susret sa čitaocima dat je i jednako uspelom romanu Glasam za ljubav, objavljenom pet godina docnije. I roman Glasam za ljubav je (i to samo tri godine nakon Čudne devojke!) doživeo valjanu filmsku adaptaciju – ovaj film režirao je temeljno (i, naravno) nepravično skrajnuti reditelj Toma Janić, zaslužan i za takođe dobre filmove Crni biseri, Parče plavog neba, Rana jesen i Glineni golub.

Glasam za ljubav je roman u kome je Grozdana Olujić izabrala da se bavi osetljivim pitanjima tinejdžerske nelagode kroz priču o (nanovo tihoj) pobuni kao preduslova i imperativa slobode koja će tek kasnije nastupiti u osetljivijem obimu i koju pobunom i nepristajanjem prvo treba zaslužiti. Janić se vrsno snašao u ovoj priči kojoj na prvi pogled manjka centralnog i upadljivijeg dramskog čvorišta i naboja koji iz njega proizilazi; drama prikazana u Glasam za ljubav (ali i u istoimenom romanu) je sporovoznija i sporogoruća, a Janić je prevodi u suptilan bajkoliki okvir, koji, pak, dosta toga duguje i umešno prikazanom životu pospanog grada u srpskoj ravnici (a što je bila stalna stavka u romanima Grozdane Olujić tokom bezmalo pet decenija). Dok Čudna devojka pleni i sveopštim autorskim samopouzdanjem, Glasam za ljubav je tiha voda, dragulj koji sporije upada u oči, ali koji svakako predstavlja krupan argument u prilog tezi o visokom kvalitetu spoja proze Grozdane Olujić i umeća ovdašnjih filmskih stvaralaca da je u svoj punoći i maestralnosti nenametljive joj lepote prenesu na velike ekrane.

Sasvim očekivano, i ovo podsećanje kao podtemu ili sasvim novu temu neizostavno nemeće pitanje zašto ovdašnji filmski autori već par decenija unazad tako decidno i tako upadljivo zaziru od prenošenja značajnijih književnih dela na film, ali to je priča koja će morati da sačekati nekih novih desetak hiljada karaktera polemike, po mogućstvu u nekoj doglednoj budućnosti.