Sinoć, 27. marta, u Domu omladine Beograda otpočelo je 66. izdanje Martovskog festivala (Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma). U obilju značajnih ovdašnjih i svetskih gledalačkih izazova koji nas tamo očekuju do poslednje dana marta je i Retrospektiva baltičkog poetskog dokumentarnog filma, koju će predstaviti uvaženi baltički dokumentarista Audrius Stonis.
Da podsetimo: višestruko nagrađivani filmski stvaralac i predavač na brojnim prestižnim univerzitetima, Audrius Stonis dobio je za dokumentarni film Zemlja slepih iz 1992. godine nagradu Feliks Evropske filmske akademije, a dokumentarac Ramin 2012. godine bio je nominovan za Oskara. U Retrospektivi baltičkog filma na ovogodišnjem Martovskom festivalu je i Stonisov dokumentarac Sam.
„VREME„: Sa kakvim očekivanjima stižete u Beograd?
AUDRIUS STONIS: Znate, ima jedna jednostavna istina – filmovi ne postoje bez publike. Nije potrebno da bude mnogo gledalaca, dovoljni su i samo oni koji će razumeti, osetiti, umeti da cene vaš sinematski jezik. A ja znam da ću u Beogradu pronaći takvu publiku. Imate bogatu i duboku filmsku tradiciju. Uz to, imate ljude koji vole i razumeju film. Nije mi prvi put da dolazim u Beograd. Ono što me uvek iznova iznenađuje je duboka unutrašnja veza između baltičkog i srpskog dokumentarnog filma.
Da li su festivali najpodesniji kontekst za prikazivanja filmova kao što su vaši? Šta se učešćem na festivalu može dobiti?
Filmski festivali su zapravo ostrva nezavisnog, nekomercijalnog filma. Oni su i prostor gde se rađaju i nove ideje i nove tendencije u filmskom jeziku. Komercijalni filmovi se hrane tim idejama. Lično, ne mogu da zamislim napredak filma bez filmskih festivala.
Šta je važno znati o baltičkom dokumentarnom filmu? U kakvom je stanju u ovom trenutku baltička dokumentaristička scena?
Nije nužno da išta znate o baltičkom dokumentarnom filmu i dokumentaristima. Trebalo bi da naprosto gledate te filmove i dopustite sebi da uživate u lepoti sinematskih svetova koje su ti filmovi stvorili. Ovi filmovi sami za sebe govore sve što treba. Inače, trenutno stanje baltičke filmske dokumentaristike je veoma zanimljivo. Nova imena, novi filmski reditelji i rediteljke stupaju na dokumentarističku scenu sa novim, veoma zanimljivim sinematskim vizijama.
Da li postoji zajednički sadržatelj u poetskom i/ili vizuelnom smislu baltičkih dokumentaraca i da li utiču na mlađe autore?
Mislim da su baltički poetski dokumentarci pokazali da se svet može odražavati u slikama i prizorima, pokazujući i da se tišina dâ čuti i da crno-beli prizori mogu biti i puni boja. Poetski dokumentarci su u tom svom čistom obliku već postali deo filmske istorije. To je normalan proces, ali on je, između ostalog, i oblikovao naše razumevanje filma. Stoga, možete da uočite tragove poetskih dokumentarnih filmova i u delima savremenih filmskih stvaralaca. Ti mladi naraštaji filmskih kreativaca tragaju za vlastitim filmskim jezikom i izrazom,
ali pominjana poetičnost i vizuelnost su urezane i u njihovu viziju sveta. Na Martovskom festivalu su apsolutno divni dokumentarni filmovi. Istina, ovih nekoliko filmova u sklopu retrospektive predstavljaju samo uvod u jedinstven i prelep svet baltičkog poetskog dokumentarnog filma.
Da li su baltički dokumentarci mogući izvan zvaničnog, državnog sistema?
Ne doživljavam državnu podršku kao nešto negativno. Naprotiv, veoma mi je drago što država dokumentarne filmove i dalje doživljava kao vid umetnosti i što ih podržava. To pomaže autorima da pružaju otpor pritisku koji stiže od televizija i ostalih komercijalnih struktura. Srećan sam što dokumentarno filmsko stvaralaštvo i dalje ne smatraju granom novinarstva, već integralnim delom filmskog procesa. I, naravno, bez ikakve cenzure i kreativne i ideološke kontrole.
Na Martovskom festivalu je i testamentarni film Jonasa Mekasa Uspomena na putovanja u Litvaniju. Šta smatrate ključnim elementima njegove jedinstvenosti i veličine?
Za mene je Jonas Mekas simbol slobode. On nikada nije pravio filmove kao proizvode. Za njega je filmski jezik bio najiskreniji način da razgovora sa prijateljima. Voleo je život i koristio je film da sačuva dragocene trenutke na traci kako bi ih podelio sa nama. Jonas Mekas me je naučio da budem otvoren prema svim mogućim filmskim oblicima i koncepcijama. Da cenim raznovrsnost i raznorodnost filma, kao i da iskreno poštujem nove pojave u savremenom filmu. Sloboda i nove tehnologije su filmu donele tako mnogo novih mogućnosti. Naučili smo kako da koristimo najsofisticiraniju filmsku opremu. Ali i dalje se kao značajna pitanja za filmske stvaraoce nameću pitanja „šta“ i „zašto“.
Koje bi bile udarne pretnje za stvaralaštvo u domenu kreativnog dokumentarnog filma danas – da li duh striktnog pragmatizma, konzumerizam, popularna kultura, televizijski pristup dokumentarnom stvaralaštvu ili neka opšta površnost naše ere…?
Ne, ove stvari koje ste naveli ne predstavljaju pretnju. One predstavljaju pritisak na dokumentarni film. To je onaj zakon opruge – što više pojačavate pritisak, otpor postaje snažniji. A pod pritiskom se rađaju najzanimljivije stvari. Mislim da najveću pretnju predstavljaju onaj trenutak i ona stanja kada počnemo da se osećamo zadovoljni samim sobom i srećni zbog sebe samih.
Kreativne dokumentarce često smatraju delom i odrazom tzv. visoke kulture, te da li je visoka kultura uopšte i moguća u današnjem svetu?
Postoji prostor na ovom svetu i za visoku i za nisku kulturu. One su uvek postojale jedna pokraj druge i istovremeno jedna sa drugom. Kada bi iz nekog razloga visoka kultura nestala, to ne bi predstavljao kraj samo za kreativne dokumentarce, nego u isti mah i za veći deo poezije, klasične muzike, opere, baleta, savremenog slikarstva, savremene umetnosti uopšte.
