Letnja migracija dela beogradskih klubova u veće, otvorene prostore – u zelenilu, uz reke ili na njima – sasvim je logična za njihov posao, a omogućava i širenje delatnosti. S četvrt veka kontinuiteta, među najstarijim ovde aktivnim klubovima, BitefArt monsunsko leto 2014. provodi u kalemegdanskoj tvrđavi, na teniskim terenima preko dana stranim turistima pokazivanim uz opasku da je tu trenirao Đoković. U sparnim noćima publici je, međutim, uz uobičajene programe ponuđen i novi muzički festival, pretenciozno – gotovo akademski – titlovan Musicology, Study of Music. Ne samo da je dobrodošao usred pomora ovdašnjih letnjih priredbi, nego kontra beskonačnog recikliranja na preživelim događajima te vrste, ima i koncepciju – štaviše, usklađenu s imidžom matičnog kluba. BitefArt je u svom početku bio vodeći džez-klub u prestonici pred-raspadne Jugoslavije, devedesetih je postao fensi-lokal, a zahvaljujući dugogodišnjem vođstvu Miše Relića – inače pevača/gitariste – zadržao je pristojnu dozu muziciranja uživo, i poziciju u funky Belgrade.
Ta „privilegija“, nažalost, podrazumeva i niz ovde uobičajenih mana: terminološku pirotehniku koja veze nema sa onim što uz to stvarno čujemo, sofisticiranost kakva u prevodu na srpski najčešće znači jednostavno ispraznost pa i metiljavost, te šminku koja neuspešno prikriva tek pokondirenost. Konkretnije, kada uz sva čuda marketinga g. Relić lično, u ulozi voditelja programa, poziva publiku da aplauzima pozdravi komercijalne sponzore manifestacije (pivo/cigarete), automatski (se) srozava na splavarski nivo. Bezrezervna glorifikacija gostujućih zvezda programa takođe doprinosi provincijalizaciji, dok je IIC (Italijanski institut za kulturu) – obezbeđujući učestvovanje dve od četiri glavne atrakcije ovog festivala – očekivao „Međunarodni festival novih muzičkih tendencija“. Iz „zemlje – počasnog gosta“ su Mario Biondi i ovde već česti Nikola Konte (Nicola Conte), u obe svoje uloge: kao poznati DJ, i kao gitarista/vođa benda s kojim pokazuje da i uživo može ponešto od onog što „vrti“.
POMPEZNI DISKO: Biondi (Mario Ranno, r. ‘71) uspon je izveo kao pomalo džezirani balader, odavde primećen prvenstveno jer je za naslovnu tačku svog debi-albuma Handful Of Soul (2006, Schema Records) postavio vokalizu poznate numere Duška Gojkovića. Koliko mu je (i uz big bend) falilo svinga, Mario je tiražno daleko dogurao, da bi potom bio reklamiran kao „italijanski Beri Vajt“. Prihvatiti i prenositi tu oznaku znak je nenaslušanosti, jer Biondiev dubok, pomalo hrapav glas, na Vajtovo pevanje liči taman koliko i njih dvojica međusobno izgledom. Osim kad Mario imitira Berija, čemu je druge večeri pristupio posle niza bezličnih kompozicija. Praćen sekstetom mladih zemljaka, značajno slabijih od italijanskih džezera koje smo poslednjih godina imali prilike da ugostimo u Beogradu, Biondi je demonstrirao glas bitno bolji nego što mu je tehnika pevanja. U vokalizama i pokušajima improvizacije je nespretan, pa ukupan grublji zvuk nije samo podloga za ples, nego i odstupnica – u pompezni disko.
JORUBA I NADGRADNJA: I Konte i Biondi među nama imaju svoju zahvalnu publiku, makar se ona po večeri merila stotinama prisutnih (pojedinačne ulaznice 1200-1700d, komplet za sva 4 dana – 3999-5699d.). Ipak, šarenijih i življih se dosta skupilo za prvo pojavljivanje Kezaje Džounsa (Keziah Jones, r. Olufemi Sanjaolu, ‘68) iz Nigerije. Elitni sin provukao se bez studiranja u SFRJ, nego je zanat pekao po Londonu i Parizu, dok svoje duboke etno-korene (joruba, muzika daleko pre svakog soula, roka ili džeza) nije uobličio u samoproklamovani stil po kom je naslovio i debi-album Blufunk Is A Fact (1992, Delabel). Nastavio je plodnom diskografijom i nastupima od uličnih do festivalskih, postavši poznat po mešavini sirovih bluz i oštrih fank sastojaka, te posebno po svom neuobičajenom postupanju s gitarom.
I tu je opet „kvaka“, razdelnik generacijskih poimanja i vrednovanja. Kezaja šamara i čupa žice, čak i dok je gitara na (svojim) leđima, ali to ga ne čini nimalo revolucionarnim, pa čak ni inovatorom – ukoliko iz prethodnih npr. 35 godina znate bilo koga na liniji od Dž. B. Almera (James Blood Ulmer) do L. Luekea. Time, naravno, ne umanjujete kvalitet Džounsovog nastupa: malokalibarski hipster, prosečan pevač, ali ubedljiv i duhovit, prenosi osećanja i energiju; neminovno raštimava i zamenjuje gitare, ni u kakvom srodstvu s milozvučnim mnogožičanim bendovima Zapadne Afrike, nego pod uticajima Fele Kutija i Majlsa Dejvisa, od prvog singla Rhythm Is Love i… Par osnovnih zvukova i efekata el. gitare prirodno vode u ponoćni vrhunac, njemu dragu tačku još jednog ličnog uzora, gde se spaja toliko zlatnih žila popularne muzike – dilan/hendriksovska All Along The Watchtower! Sa solidnom ritam-sekcijom (posebno, masivnim basistom Otom Vilijemsom), kojoj se na kongama pridružio ovdašnji afro-znalac Igor Vincetić, iskusni zabavljač Kezaja posle kupuje vreme, na radost razigranih.
Kao što je u Srbiji 2014. nemoguće makar pola sata gledati TV, a da vas ne zaskoči stand-up tragičar pod pseudonimom Premijer, neizvodivo je i spojiti četiri večeri bez pljuska, pa je stradao kraj festivala. No, švedska atrakcija Dirty Loops u prelasku iz virtuelne sfere u stvarni svet, pri prvoj poseti ovom regionu, s lokalnom publikom ujedinila se u inatu da uživaju u neobičnim obradama uglavnom banalnih pop-hitića.
Čast izuzecima kao što je Vasil Hadžimanov, ali za ostalo ili nema ili nije mesto u ovoj rubrici: di-džejevi, derivativni bendovi, „naši-na-engleskom“… Poređenja radi: engleski nije maternji jezik K. Džounsu, kao ni M. Biondiu i M. Reliću, pa zašto su onda Kezajini prosti stihovi smisleni i verodostojni?
