Decenijama unazad jedna od obaveznih tema škole, izdavača i roditelja je – kako zainteresovati i navići decu i mlade da čitaju. Smišljaju se razni načini i metode, od organizovanja susreta sa piscima i nagrađivanja najrevnosnijeg čitača, do tehnoloških zanimljivosti, ali razlog za brigu sporo nestaje. Serijal „Kontra navoj“ odlučio se za dobru staru – priču.
Po ideji Boška Milosavljevića, producentska kuća „Bernar“ je snimila 28 trominutnih epizoda u kojima ovaj profesor književnosti u Zemunskoj gimnaziji priča o knjigama i njihovim piscima. Priča zanimljivo, s puno detalja koji pobuđuju radoznalost za novim znanjem, o srpskoj i svetskoj književnosti, klasicima evropske i piscima nama malo poznatih književnosti. „Cilj nam je da afirmišemo kulturu čitanja kroz preporuku književnih dela svim uzrastima. Serijal je javno dobro, besplatno ga mogu preuzeti škole, institucije, televizijske stanice svih frekvencija“, kaže producent Bojan Dragičević i objašnjava da je serijal „dobio naziv po starom receptu beogradskih kafana: raso ili voda kao lek za otrežnjenje, kao kontra pijanstvu. Jer, šta je čitanje ako ne – otrežnjenje.“ U režiji Aleksandra Uhrina sve epizode su snimljene u Beogradu, zahvaljujući podršci Ministarstva kulture i informisanja.
„Čitanje je put spoznaje, odmor, učenje – kažu i da ko čita, živi više života. Možda je najbolja definicija ona koju je dala Isidora Sekulić, koja je smatrala literaturu prvim atributom kulture“, kaže za „Vreme“ autor „Kontra navoja“ Boško Milosavljević. „Što se tiče načina na koji bi valjalo zainteresovati ljude da čitaju, ima ih više. Ja volim ličan pristup, i preporuku. Umem da preporučujem knjige, a poznajem i nekoliko ljudi u čiji ukus verujem. Tako, na primer, pre nekoliko meseci, moji đaci otkrili su Šandora Maraja mojim koleginicama, a onda su ga one preporučile meni. Pročitao sam njegov roman Sveće gore do kraja, a zatim i sledeći, i tri knjige njegovih memoara koje je preveo pokojni Sava Babić. Zatim sam u Budimpešti održao predavanje o Crnjanskom, ali sam mladim mađarskim studentima skrenuo pažnju na Maraja, koji im je bio gotovo nepoznat. Hoću da kažem da je način da ljude, i ne samo mlade, privolite da čitaju, ili da opet čitaju, jedan stalni napor. Uvek sam se oduševljavao knjigama, filmovima, ljudima – pa sam o tome voleo da govorim ljudima. Mislio sam, i oni će se oduševljavati.“
Kriterijum po kome je Boško Milosavljević izabrao 28 pisaca – osim onog koji se podrazumeva, da su njihove knjige vredne preporuke – bio je raznovrsnost. „Neki su naši savremenici, kao Jagličić ili Uglješa Šajtinac, neki su nobelovci, kao Golding ili Bunjin, a neki su oskarovci, kao Džon Irving. U nekim emisijama se bavimo piscima koji su poznati ali dugo nisu bili u centru pažnje, na primer Grigorije Božović, Anđelko Krstić, Georgij Vladimov… To će, verujem, biti zanimljivo mnogim ljudima, naročito starijim. Tu je i inovativna Agota Krištof, pa nagrađivani rumunski pisac koji je preminuo u egzilu Vintila Horija, zatim raskošni Osetin Gajto Gazdanov… To su sve majstori pripovedanja. Nisam vodio računa o tome šta bi se gledaocima moglo dopasti, nego o tome šta je vredno. Ne treba podilaziti ukusu, treba ga formirati, naročito kod mladih.“ Boško Milosavljević kaže da ga je iskustvo naučilo „da ne treba da preporučuješ Crnjanskog ili Faulsa svima. Ali Dragoslava Mihajlovića ili Mešu Selimovića možeš. Jer ih ljudi lakše razumeju. Ovde ne rangiram četvoricu navedenih, nego je reč o tome da postoje veliki pisci koje može da čita gotovo svako, i veliki pisci za koje vam je potrebno malo više znanja, razumevanja, i osećanja za poseban stil koji neguju. Postoji i ona antologijska Čestertonova rečenica: ‘Nuditi nekom odličnu tragediju umesto prosečne komedije (a taj neko obožava prosečne komedije) isto je kao i kad vam neko traži kafu, a vi mu umesto kafe date odličan led.’ Kada je neko već formiran, ili misli da je formiran, onda je izazov uveriti ga da ima još toga vrednog čitanja.“
Kako podsticati ljude da čitaju – to nije samo stvar kulturne politike na višem, državnom nivou „koja je, da me shvatite baš ovako kako sam rekao, bedna“, smatra Milosavljević. „To je stvar ličnog čina, volje i želje svakog od nas koji radimo u prosveti ili u ustanovama kulture ili na filmu – da se ljudi ne bave trivijalnim, banalnim, vulgarnim sadržajima. Deca u školama čitaju, i to mnogo zavisi od nas, profesora. Lektira se čita, i osim par knjiga, mislim da nije loša. Ljudi često govore kako bi trebalo izbaciti Anu Karenjinu – a ja đacima kažem da taj roman mogu da mrze i izbacuju samo oni koji ga nisu pročitali. Verujem da bi stvari bile bolje kada bi đacima, kroz naše reči, bilo dostupno i više knjiga. Recimo, za njihov uzrast prikladni su Bariko, Mopasan, Tolstojeve priče, Fante, Virgil Georgiju… Mislim da je dobro da im se povremeno čitaju odlomci iz dela pisaca kojih nema u lektiri, pa tako i radim. Onda se oduševim, istini za volju nije to baš svakog dana, kada saznam da su neki od njih pročitali ponešto od toga.“
Format emisija „Kontra navoja“ odgovara društvenim mrežama što je po Bošku Milosavljeviću „paradoks, jer je baš internet jedan od razloga što ljudi zanemaruju stare dobre stvari poput čitanja. Međutim, činjenica je da postoje, da ljudi kroz njih žive, a činjenica je i da bismo voleli da serijal vidi što više ljudi.“
