Noć, crna šuma, skeletna ruka koja je iznenada pred njim izrasla; zgrabio je pušku i povikao: „Nikada me nećete uvatit!“ Kad je povukao okidač, probudio se i polako podigao na laktove: jednim okom gleda, drugim osluškuje; onda se polako svali natrag, u mekano udubljenje između dvaju zlatolisnih bukava.
Gornji citat je prvi pasus prve celine, namerno ne kažem priče, u novoj proznoj knjizi Damira Karakaša koja je, knjiga, zapravo roman, ali od onih koji se odupiru toj definiciji jer i ne mare za nju; mogla bi to biti i zbirka pripovedaka, a opet nije, mada u Proslavi (Oceanmore, Zagreb 2019) baš i ne vrvi od dramskog „jedinstva mesta i vremena radnje“, a i zašto bi? Ono što, rekao bih, Proslavu ponajviše čini romanom jeste čitaočevo osećanje nakon završetka čitanja: možda je i do pretposlednje strane mogao dvojiti o pripadnosti ove knjige ovom ili onom književnom rodu, ali stekavši uvid u celinu, znaće da je upravo pročitao roman, i to po mnogo čemu najbolji koji se u ovoj tzv. književnoj sezoni pojavio na našem jeziku. A to je, znaćete već, onaj jezik na kojem se kojekuda, pa tako i u Karakaševoj zavičajnoj Lici, s mnogo uzajamnog razumevanja mrze Hrvati i Srbi i ostala familija trajno povezana najbližim krvnim srodstvom: preko zla oca i još gore majke.
Ali, manimo se teorijsko-fiokaškog cepidlačenja. Čim se pojavila, ova je knjiga podigla nešto prašine i izazvala polulokalni skandal, pre svega baš u zametenom piščevom zavičaju; Karakašu nipošto nije prvi put da prolazi kroz sumanute kravale, no ovaj je put stvar osobito zaumna i sumračna: ne toliko „politička“ ili ne znam kakva (na to je valjda i oguglao) koliko se pretvorila u reviju iskazivanja navodno povređenog, a još navodnije tankoćutnog lokalpatriotskog ponosa. Jer je Karakaš, pišući o siromašnom i trpkom kraju surove klime, bespoštednog siromaštva, beskompromisne neprosvećenosti i ispod grubih rituala, običaja i uverenja neretko zatomljene ljudskosti, i ovaj put išao do kraja i nešto dalje, toliko daleko da bi i famozni Bernhard Tomas ustuknuo i curiknuo. Ali Karakaš jok: na toj tački, gde se naš zamišljeni Bernhard već osvrće u panici, Ličanin kao da se tek zaukava. I kako sad voleti jednog takvog, ako je tvoj, tvoj u onom najprimordijalnijem plemenskom smislu, toliko tvoj da te zna kao staru paru i da je u stanju da te prikaže bez pardona i bontona, kako u književnosti jedino ima smisla, jer književnost nije uzajamno glađenje rođačkih i dobrosusedskih odnosa i manira nego prokleto surova, i isto tako nežna istina sveta?
Pa i kada, u prozi o nezamislivoj bedi i gladi usred gole nigdine, piše o seljanima koji su za neke osobito ogavne zime u istom loncu danju kuvali a noću srali, jer drugog nisu imali i jer su oko kuće zavijali gladni vukovi, što se možda jeste a možda i nije nekada negde „dogodilo“, nevažno je za prosuđivanje autentičnosti i vrednosti književne fikcije, Karakaš ne piše ama baš ništa podsmešljivo i skaredno, kamoli nadmeno i oholo, nego stvara snažne, nezaboravne slike koje u konačnici samo dodatno očovečuju one o kojima piše – i gde oni to prepoznali, i gde o tome nemali pojma.
Drugim rečima, ni ova, kao ni prethodne Karakaševe knjige nije kvaziantropološki zapis o „primitivcima u zaostaloj Lici“ kojima bi se valjalo podsmevati sa bezbedne klasno-kulturne distance; uostalom, pisac koji objašnjava kako sve do studentskih dana nikada nije bio u prilici da koristi pastu za zube ne govori o tom svetu drukčije nego kao neko ko mu fatumski pripada, ma koliko da se, hvala bogu, emancipovao od njegovih loših strana (što valjda isto nije zabranjeno, ili jeste?).
Dobro, ako o tome nije, o čemu jeste ova Proslava? Četiri prozne celine, četiri pričolike sastavnice romana bez središta (jer mu je središte svugde) istesane do bliskosti savršenstva kao stanja bez verbalnih viškova i ostalih smetajućih naplavina, povezuju motivi osujećenosti i potlačenosti, istorijske uskraćenosti za neposredno učestvovanje u bilo čemu Boljem, onom koje transcendira neposrednu i neprestanu borbu za opstanak. Lika, Hrvatska, Jugoslavija, Balkan, bilo koja sasvim konkretna geografska, a bogme i vremenska odrednica, jedva su i uglavnom tek ovlašno spominjane i prisutne, a opet, neko ko nije pao pravo s Marsa u ovaj naš svračiji zakutak dobro će znati i gde i kada se sve ovo zbiva. Mijo iz prve priče, lik neskriveno modeliran po piščevom dedi, odbegli je ustaša koji se nedaleko od svog sela skriva pred partizanima nakon oslobođenja, pokušavajući da preživi neotkriven bar dok ne prođe prvi talas jedva selektivne odmazde pobednika. U drugoj je prozi Mijo tek stasali dečak, vreme je kraljevine, što znamo tek po tome što se spominju žandari, oni zbog kojih je seljacima naredilo da više ne smeju držati pse, pa se sada valja svoga cuke nekako rešiti, što je zadatak duši teži nego što to duša sme da iskaže, pa joj je još samo preostalo zalajati, u trećoj je već rat, u Mije je nabubrela muška mladost i snaga i želja, a tu je i nova država, eto ovaj put kažu „naša“, ali šta je „naša“ država za nepismenoga seljaka nego nešto što on ne oblikuje niti o bilo čemu odlučuje, jer tu su glavata gospoda s cilindrima koja to bolje znaju (a koja svim Mijama ovog sveta na zboru kažu da je „komunizam kad brat jebe sestru“), ali će zato taj isti Mijo i svaki dostupni Mijo najpre najebati kada bude vakat da se plate računi za crno zlo koje je ova proizvela; u četvrtoj se varira motiv lapota, kao krajnjeg proizvoda beznadne, endemske bede, i motiv očinstva, te nasledne muške bolesti; Mijo je ovde tek unuk, nepozvan prati oca i dedu na poslednji put na planinu, za koji deda nema povratnu kartu, a Miji je tu naučiti jednu važnu, neprolaznu lekciju o svetu, onakvom kakav je suđen onima poput njega, gladnima do ludila i nazad, osim što nema nazad. Poente nema jer je obično nema ni u životu, a ni u književnosti koja ne mari za to da bude još jedna vrsta pilula za lilule i ništa osim toga.
Damir Karakaš ne piše tako da mu rečenice rastu do rasprsnuća, nakon čega se izlivaju na sve strane kao loše održavan odvod, nego brusi, teše i sažima sve dok ne ostane samo ono što nikako ne može i ne sme napolje (jer napolju zavijaju gladni vukovi). Karakaš nije „lak“ pisac, ali nipošto nije ni „težak“ na onaj zamorni odlikaški način. Karakaš je, hoću reći, samo jedan sasvim običan pisac, osim što je vraški izuzetan. On je jedan od naših najboljih (romano)pisaca, mada iz nekog sasvim zaumnog i posve vanjezičnog razloga nikada neće dobiti, na primer primjera, NIN-ovu nagradu. Rodio se, sto mu gromova, s ugrađenom tvorničkom, a ne fabričkom greškom.
