U svojoj izvrsnoj Istoriji nasilja (prevela Ivana Misirlić, objavila Laguna) Eduar Lu navodi i par rečenica iz Foknerovog Svetilišta: „Templ je izašla unatraške iz prostorije. U hodniku se brzo okrenula i počela da trči kroz rastinje, sve do puta kojim je nastavila da trči pedesetak metara kroz mrak. A onda, bez najmanjeg zastajkivanja, okrenula se i trčeći vratila kući, preskočila galeriju i sklupčala se kraj vrata u trenutku dok je neko stupao u hodnik.“
Templ Drejk ćemo ostaviti na stranicama tog Foknerovog dela, ali kako je u popularnoj kulturi današnjice, kao i u onim vidovima umetnosti koji su neprikriveno oslonjeni na nju, sveopšta, pa makar i samo asocijativna umreženost već je podugo opšte prihvaćen aksiom, neka gorenavedeni citat posluži kao okvir i prvi stepenik u ovom zbirnom kritičkom osvrtu na četiri aktuelna celovečernja dokumentarna filma, koji (sasvim očekivano, svaki iz svog ugla i svaki u saglasju sa prirodom svoje teme i naumima autora im) poseže za nekim od brojnih aspekata queer života danas ili u doglednoj prošlosti, a sve to u svetlu priče o nedavno, naravno, na mišiće usvojenom Zakonu o istpolnom partnerstvu u susednoj Crnoj Gori, a dok ovde i dalje po tom pitanju caruje potpuni zakonodavni muk.
Hronološki gledano, prvi je pred gledaoce stigao film prilično pojašnjavajućeg i anamnezičnog naslova – Bully, Coward, Victim: The Story of Roy Cohn; uz napomenu da je u kratkom vremenskom periodu ovo već drugi ambiciozan film na temu živopisne pojave i burnog života Roja Kona (prvi je Where’s My Roy Cohn?). Ključna faktografska osobenost ovog ostvarenja je da ga je režirala Ajvi Miropol, unuka Džulijusa i Etel Rozenberg, koji su u ludilu makartijevskog lova na komuniste osuđeni na smrt zbog navodnog odavanja vojnih tajni neprijatelju, a tom ishodu je značajno doprineo upravo Roj Kon, tada mladi uposlenik tužilaštva u razmahanom letu na viđenije mesto u državnoj administraciji. Međutim, nasuprot očekivanjima, ovo nije ono što bi baš u SAD nazvali character assassination (ubistvo ličnosti), odnosno, jednostrana i ostrašćena diskreditacija ličnosti (a ne (zlo)dela), već izrazito smiren i taktičan prikaz jedne ličnosti sazdane od brojnih kontradikcija.
Roj Kon, na način na koji je prikazan u ovom HBO-ovom dokumentarcu, čudo je od oprečnosti – beskrupulozni karijerista, hladnokrvni prevarant, odmetnuti sin, odvažni jurišnik, bonvivan iz najviđenijih krugova čuvene njujorške diskoteke Studio 54, saborac slavnih i moćnih (uključujući Trampa), strastveni desničar i radikal, ali i ljutiti borac protiv uvreženog poreskog sistema, neustrašivi advokat, nikada stvarno autovani homoseksualac, a potom i žrtva AIDS-a. Posebna zanimljivost u vezi sa Rojom Konom, a što ga čini dodatno zanimljivim za poziciju „junaka“ filmske priče, njegova je potpuna nezainteresovanost za kozerske finese, za šarm…; a Roj Kon je, na kraju ove priče, upravo ono što i sam naslov tako nedvosmisleno sugeriše – nasilnik, kukavica i žrtva (žrtva društvenih uslovljavanja, ali i ličnih poimanja lične borbe u izrazito takmičarski ustrojenom društvu), ali, nadasve, čovek – nesiguran, slab, pohlepan, neempatičan, egocentričan… U smislu kratkog zaključka, ovaj film pruža dosta toga – informativan je, dinamičan, sa obiljem efektne arhivske građe, promišljeno ukorenjen u vreme i društveni kontekst, dok iskusna rediteljka znalački barata građom. Upravo zato i ostaje izvestan žal što filmu ipak nedostaje usredsređenosti na jedan ili dva od brojnih aspekata Konove burne biografije i osebujne i nezgodne ličnosti, mada je i ovaj zbirni okvir već sam po sebi sasvim legitiman autorski izbor i postupak.
Pod okriljem HBO-ove ponude pristigao je možda i najjeziviji dokumentarni film javno prikazan široj publici u prvoj polovini ove inače postrašne godine; Dobrodošli u Čečeniju reditelja Dejvida Frensa počiva na krajnje jednostavnim motivsko-tematskim osnovama, sa fokusom na samo dve tačke – na progon LGBTQ populacije u Čečeniji i pokušajima grupe odvažnih ruskih aktivista da ih izbave i spasu od progona, utamničenja, pa čak i ubistva, za početak u sigurnu kuću u Rusiji, a potom i u azil daleko od mesta stradanja i patnje. Film, reportažno-problemskog profila, kombinuje ispovesti aktera u kameru, prizore života barem privremeno spasenih dok čekaju iseljenje u daleki svet, te mučne i, srećom, kratke istinite snimke mučenja gej populacije u Čečeniji i obližnjim postsovjetskim republikama.
Negde pri sredini, kao centralna iskristališe se priča Griše/Maksima, koji će prvi izaći u javnost sa pričom o mučenju, a autor i u tom trenutku održava finu ravnotežu između tog, reklo bi se, jednako važnog kraka priča o aktivistima, koji, pak, predstavlja nastavak, čini se, Fransove i lične i autorske fascinacije primerima konkretizovanog aktivizma u narečenom domenu, očitovanom još u njegovom izvrsnom dokumentarcu Kako preživeti kugu (o aktivistima iz ere udarnog talasa pandemije AIDS-a). Primenjeni aktivizam i stoji kao snažan kontrapunkt tzv. projektnoj i karijerističkoj levici, neretko potpuno odrođenoj od „predmeta“ i fokusa svoje navodne zaštite, na to nas jasno podseća i ovaj film. Uz to, Dobrodošli u Čečeniju je silovito emotivan rad, usredsređen i artikulisan, i jedina zamerka je primetno odsustvo iole temeljnijeg prikaza kulturološkog i društvenog konteksta u Čečeniji, gde je takvo nepojmljivo nasilje, kanda, moguće upravo zbog sudara savremenog doba i nepopravljivo uvreženog a hipertrofiranog heteronormativnog i mužjačkog pogleda na svet, na poželjno, uobičajeno, prihvatljivo…
Nedvosmislenu reportažnu strukturu zatičemo u Netfliksovom dokumentarnom filmu Disclosure, a što je definitivno prikladno „pakovanje“ za detaljističko podsećanje na predstavljanja transrodnih osoba u holivudskim proizvodima, te kako-takvo stanje stvari utiče na živote transrodnih osoba u Americi. Sagovornici su neporecivo verzirani, kao i nadahnuti (tu prednjače ikonične glumice Lavern Koks, Džen Ričard, Kendis Kejn), a dobar deo aduta ovog nadasve zanimljivog i pitkog ostvarenja počiva u montažnoj superiornosti i obilju materijala kojima se dalo ilustrovati pominjano i isticano. Ovaj vešto skockani dokumentarac, koji je, doduše, mogao da bude i nešto kraći – posebno imajući u vidu od samog početka kristalno jasnu poentu, pred gledaoce iznosi i nekoliko zaista intrigantnih, ali i poraznih zaključaka koji navode na razmišljanje, na primer, kako prevazići brojne zamke te jednačine po kojoj veće i upadljivije prisustvo transrodnih osoba u šou-biznisu prouzrokuje i veći stepen opipljivog nasilja nad transrodnim osobama u „stvarnijoj“ dimenziji života, podalje od Holivuda, kako transrodne osobe na filmu i televiziji učiniti vidljivijim bez tako blatantnog flerta sa estradnim poimanjem sveta i posezanjem za stereotipima iz domena diva koje zapravo doslovno plagiraju izgled i nastup Kardašijanki i ostalih, te kako transrodne osobe učiniti integralnim delom LGBTQ zajednice, a uprkos počestom zazoru i preziru lezbijskih grupacija, gde na površinu brzo isplivava bolna istina o pojavi netolerancije i isključivosti čak i unutar dobrano diskriminisane manjine…
Najvedriji unutar ove četvorke svakako je poletni, lahorasti i šareni biografski dokumentarac, urađen takođe pod paskom Netfliksa, Mucho Mucho Amor: The Legend of Walter Mercado. Ovde je u pitanju dokumentarno ostvarenje potpuno zaodenuto ruhom popularne kulture, što je, kanda, i najpodesniji vid za prenošenje na male i nešto veće ekrane priče o najvećoj zvezdi među televizijskim astrolozima u latino delovima planeta, a, što je možda i važnije od toga i puke faktografije biografskog ili nekog drugog tipa, i istinskom unikatu i neponovljivoj pojavi i javnoj personi. Merkado, samoironični, vickasti, vitalni i domišljati ekscentrik je preuzeo (možda i ponajpre intuitivno) dobar deo tipske queer estetike u domenu televizijske zabave (hiperdramatičan i naglašeno kičerski nastup, upadljiva šminka, teatarski kostimi sa sve plaštom i krunama…, preambiciozne retro-frizure, obilje botoksa…), čime je zapravo anticipirao dobar deo onoga što privlačnim čini proizvode koje publici isporučuje, recimo, Ru Pol, a, pritom, po svoj prilici, potpuno svestan stanja stvari i odnosa prema queer identitetima u latino i katoličkim društvima, Merkado je ostao krajnje kriptičan po pitanju svoje seksualne orijentacije i ljubavnog života, i sve to do duboke starosti (umro je lane, u 87. godini). Iako zabavan i poletan, i ovaj film, doduše, nešto tišim glasom, podseća nas upravo na magiju i težinu iskoraka iz nametnutog i put osetnije i prekopotrebne slobode izbora i postojanja u obliku po ličnoj meri i htenjima.
