Od postavljenja Kokana Mladenovića na mesto upravnika beogradskog pozorišta "Atelje 212" pre tri godine desio se niz "slučajeva" koji su polarizovali kako ansambl ovog teatra tako i širu pozorišnu javnost. Sve je kulminiralo proteklih dana kada se pojavilo pismo dela glumaca sa zahtevom za Mladenovićevu smenu, a zatim i pismo podrške Mladenoviću od dela zaposlenih u ovom pozorištu
Krajem ovog maja počela je četvrta godina upravničkog mandata Kokana Mladenovića u beogradskom pozorištu „Atelje 212“. Nekako baš tih dana, u Skupštinu grada stiglo je pismo 25 od 33 glumca „Ateljea“ kojim traže smenu svog upravnika. Pre dve godine, radom Kokana Mladenovića nisu bili zadovoljni pojedini pozorišni poslenici. Prvo „protiv“ Kokana Mladenovića zbivalo se nakon i povodom predstave Kosa, a ovo, aktuelno, nakon predstave Zoran Đinđić i Sterijinog pozorja. Podsetimo se.
Kada je krajem januara 2009. godine Skupština grada Beograda raspisala javni konkurs za čelnike nekih od njenih najvažnijih ustanova kulture, za upravnika „Ateljea 212“ konkurisali su, osim Mladenovića, i glumci te kuće Gorica Popović i Tihomir Stanić. Stanić je tim povodom izjavljivao da nije tražio podršku kolega znajući koliko je varljiva, a Gorica Popović da ju je kandidovala grupa glumaca, i da je sigurna da bi se dobro snašla na tom mestu zato što je „Atelje kompaktna celina pa je dobro što je do sada biran neko od ljudi iz pozorišta“.
Kokan Mladenović nije bio iz „Ateljea“, i odmah je jasno pokazao da će ga promeniti. Svoju prvu sezonu u tom pozorištu nazvao je Revolucija. U intervjuu „Vremenu“ (broj 985) najavio je nameru da se Revolucijom dođe do odgovora na pitanja koja određuju i uređuju naš život: „Šta nam se dogodilo? Što nam se dogodilo? Jedu li revolucije uvek sopstvenu decu? Može li se od revolucije praviti evolucija? Postoji li i dalje ideal ‘pravde za sve i sreće za sve’? Ako reč revolucija podrazumeva korenitu promenu postojećeg stanja i rađanje jednog novog uređenja, potrudićemo se da naša revolucija, u svojim dobrim namerama, hrabrosti i želji da sačuva ideale naše mladosti, kako bi to rekao Zinovjev – ne liči na tužnu rasprodaju petooktobarskih ideala koja je obesmislila našu aktuelnu istoriju. Pozorište ne mora da kupuje i prodaje na našoj dnevnoj pijaci političkih interesa. Jedini proizvod koji ono ima, i na čemu se bazira već nekoliko hiljada godina jeste – istina.“ Javnih reakcija povodom Mladenovićeve Revolucije nije bilo; ne-javnih, kao uostalom i povodom svake promene – jeste.
A onda se desila Kosa.
DAJ NAM SUNCA: Mjuzikl Kosa u režiji Kokana Mladenovića je postao hit, predstava o kojoj se priča, i pre nego što je premijerno izvedena 4. februara 2010. godine. Pozorišni život je bio probuđen, karte su bile rasprodate i za februar i za mart. Zatim su događaji tekli sledećim redom: odmah nakon premijere Kose na zgradi „Ateljea 212“, ispod plakata te predstave, osvanuo je grafit „Filozofija palanke“; pozorišni kritičar Ivan Medenica je napisao negativnu kritiku o Kosi; na sledeću „Ateljeevu“ premijeru, predstavu Da nam živi živi rad, Ivan Medenica nije pozvan; autori te predstave proglasili su Kokana Mladenovića cenzorom; premijera Travestija nije održana. Sve to zajedno bilo je okidač pojedinim kulturnim poslenicima da javno negoduju protiv Kokana Mladenovića, reditelja i upravnika.
Kosa je nazvana „projektovanim hitom“ zato što je za naše navike imala veliku reklamu, a Kokanu Mladenoviću je zamereno da predstavom priča o protestu protiv moćnih kompanija, a producent mu je „Filip Moris“, da mu je više stalo do zarade nego do umetnosti (igrana je češće od ostalih predstava), da propagira pozorište zabave i da zastupa bulevarsko mišljenje o pozorištu. Tekst grafita na zgradi pozorišta protumačen je kao kritika upućena predstavi i Mladenovićevoj repertoarskoj politici. Najdirektniji i najistaknutiji predstavnik tog stava bio je teatrolog i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Ivan Medenica. U kritici u nedeljniku „NIN“ negativno je ocenio predstavu, a u „Politici“ je objasnio zašto je grafit „Filozofija palanke“ napisan na pravom mestu. „Duh projekta Kosa ‘Ateljea 212’ – kako same predstave tako i produkcionih uslova i reklamne kampanje koji su je pratili – zaista je palanački„, napisao je. S obzirom na to da se u Kosi „prepoznaje paradoks: uz pomoć tržišne logike i njoj primerenih marketinških sredstava, vodi se, navodno, borba protiv istog tog potrošačkog, globalizovanog sveta“, po Medenici „ovaj pristup bi mogao da bude subverzija, ‘borba neprijateljevim oružjem’, ali njega može da legitimiše, nužno retroaktivno (kao i svaku subverziju), samo završni ‘proizvod’ – stepen ostvarene kritičnosti“, koja je u Kosi izostala. Zato Medenica zaključuje da je „subverzija bila lažna“, odnosno da je napisani grafit adekvatna ocena onoga što se dešava unutar zgrade na kojoj je napisan. Jer, „duhu palanke strana je svaka prava pobuna, ona čiji je cilj promena“. Međutim, bez obzira na negativne kritike i glasove protiv pozorišta koje projektuje hitove, tokom prva tri meseca Kosu je odgledalo deset hiljada ljudi, predstava je za godinu dana zaradila 11 miliona dinara, što je za tri miliona manje nego što je „Atelje“ dobilo od osnivača Skupštine grada za osam premijera te sezone. Taj novac je uložen u nove projekte.
Da li zbog negativnog mišljenja o Kosi ili zbog previda u protokolu, tek – Ivan Medenica nije dobio ulaznicu za premijeru Da nam živi, živi rad održanu 9. aprila. Medenica je predstavi prisustvovao kao gost glumice Gorice Popović, zamenice predsednika upravnog odbora „Ateljea“, i otkrio da ga nakon pisanja o Kosi Mladenović smatra nepodobnim. „Pravo je upravnika kuće, bazirano na članu 59 statuta ‘Ateljea 212’, da kreira poslovnu politiku kuće, njenu prezentaciju javnosti, kao i protokol premijernih gostiju“, objasnio je Kokan Mladenović.
KONTRAREVOLUCIJA: Pošto priča o (ne)revolucionarnosti i (ne)kvalitetu Kose nije jenjavala, Kokan Mladenović je u „Politici“ 18. aprila izjavio da „Atelje 212 smelo grabi kroz sezonu Revolucija i mi svoje stavove o problemima države, društva izražavamo javno. Glasno, smelo, sa imenom i prezimenom! Pisanje grafita, pamfleta i svega ostalog pod okriljem noći govori o kukavičluku onih koji žele da našu Revoluciju proglase nedovoljno revolucionarnom. Revolucija je upravo govoriti to što želite smelo, na sav glas, stojeći iza svog stava sa imenom i prezimenom.“
Krajem aprila u „Blicu“, dakle dvadesetak dana nakon premijere predstave Da nam živi živi rad, njena rediteljka Anđelka Nikolić (pisac teksta Milan Marković) izjavila je da je „direktor pozorišta Kokan Mladenović uzurpirao proces rada nametanjem kontrolnih proba, koje su bile poligon za davanje sugestija i naređenja, odnosno za cenzuru na čijoj su se meti našli gotovo svi segmenti predstave. Tražio je da predstava bude smešnija, da se izbegava kritika vlasti i političara, a eksplicitno je zabranio da se pominju navijači Partizana, narodni pokret Obraz, sveti Sava, vladika Nikolaj Velimirović.“ Izrazivši žaljenje što „dvoje ljudi, tek zakoračili u svet profesionalnog teatra“ na ovaj način ulaze u konflikt sa upravnikom pozorišta, Mladenović je izjavio da su „sve intervencije proizašle iz primedaba nakon održane kontrolne probe usvojene na radost i uz podršku ansambla predstave i svih ostalih saradnika i vidno su, po mišljenju samih učesnika, doprinele uspehu predstave“. Podsetio je da je to uobičajena praksa u svakom teatru kod nas i u svetu i da su autori ugovorima sporazumno pristali na sve navedene uslove, i zapitao da li se odgovor na to pitanje zašto nisu odustali od predstave „možda krije u čudnoj disproporciji između autorske sujete i autorskih honorara“.
Prvih dana maja, u odbranu autora predstave Da nam živi živi rad, Ivana Medenice i grafita, ustalo je i sedamdesetak kulturnih radnika (Biljana Srbljanović, Dalija Aćin, Goran Cvetković, Iva Milošević, Jelena Đokić, Milena Bogavac, Milica Mihailović, Miljenko Dereta, Svetlana Lukić, Tanja Mandić Rigonat…) i izrazilo svoje „neslaganje sa načinom ophođenja prema pozorištu, drugačijem mišljenju i kritikama, čiji je g. Mladenović u ovom trenutku najtransparentniji primer“.
U svoj toj halabuci kao da nije bilo mesta i za Travestije Toma Stoparda u režiji Ljiljane Đurović, predstavu koja nije doživela premijeru iako je najavljivana kao veliki i važan projekat sezone. Mediji se nisu interesovali šta je sa premijerom, a njeni autori se nisu bunili. Znatno kasnije, u „Ludusu“, Ljiljana Đurović je izjavila da je „Kokan Mladenović jednostranom odlukom obustavio rad na predstavi Travestije sedamnaest dana pred premijeru“ zato što je, izjavila je rediteljka, Vlastimir Đuza Stojiljković napustio predstavu, smatrajući da je ona odgovorna za to. „U tom smislu, zahtevao je da potpišem aneks ugovora kojim bih prihvatila tu krivicu, te bih, pored materijalne odgovornosti, prihvatila i uvođenje umetničke supervizije direktora pozorišta.“ Ljiljana Đurović je to odbila.
Kako se bližio kraj sezone, tako su se proređivali dokazi da Kokan Mladenović ne radi kako treba. Sledeća „Ateljeeva“ sezona, N(EX)T YU, delovala je mirno – problemi su ostajali u kući. Čak je i ostavka Draginje Đurić na mesto predsednice Upravnog odbora „Ateljea“ zato što nije želela da u karijeri ima detalj o neslaganjima u pozorištu (glumci su joj se pismom požalili na stanje u kući), prošla bez medijske pažnje.
O UKIDANJU: I u ovoj sezoni, nazvanoj Utopija, delovalo je da je sve kako treba, dok nije došla na red premijera autorskog projekta Olivera Frljića Zoran Đinđić.
Predstava ima dve celine: u prvoj glumci govore publici koji su sve zločini učinjeni poslednje dve decenije u ime svih nas, pokazuju da je ispod svešteničke mantije maskirna uniforma, insceniraju sudski proces Vojislavu Koštunici, a u drugoj celini čitaju navodni tajni dokument u kome je zapisano sve u vezi s pripremom predstave, pa i imena glumaca koji su je napustili. Da se Frljić odrekao tog detalja, moguće je, nezadovoljstvo 25 glumaca potpisnika pisma kojim traže smenu Kokana Mladenovića, ne bi bilo sad obnarodovano.
Svog upravnika okrivljuju za „samovolju, nadmenost, neukus, samoreklamerstvo, diletantizam, prezir glumaca, sejanje zlog semena u ansamblu, trikove za pravljenje uspeha, uspešnih, kao i neuspešnih predstava“ i navode da je „počeo pretnjama, završio prezirom! Prezir je izazvao prezir, a tako se zajedno ne može nikuda!“ Naglasili su da će odigrati sve predstave do kraja sezone, ali neće učestvovati u produkciji novih dok je Mladenović upravnik „Ateljea“. Njihov zahtev je podržao Upravni odbor pozorišta. Pismo nije potpisalo osam glumaca: Svetozar Cvetković, Jelena Đokić, Mladen Andrejević, Svetislav Goncić, Feđa Stojanović, Milutin Karadžić, Branislav Trifunović i Ivan Jevtović. Pismo njihovih 25 kolega stiglo je u Skupštinu grada 30. maja, baš pred sam kraj Sterijinog pozorja na kome su se takmičile dve predstave „Ateljea 212“: Otac na službenom putu i Plodni dani. Očekivalo se da će žiri proglasiti Đuzu Stojiljkovića za najboljeg glumca, očekivalo se i još drugih nagrada, ali je samo Hana Selimović proglašena najboljom mladom glumicom. Zato je protest Kokana Mladenovića zbog odluke žirija da ne nagradi nijednog mladog glumca, kostimografa i scenografa, protest koji je izrazio rečima da bi Pozorje „svakako trebalo ukinuti“, protumačen kao negodovanje onog koji je gubi. Ksenija Radulović, selektorka Pozorja, u „Politici“ je Mladenovićevu izjavu ocenila osvetoljubivom i ostrašćenom, navela da on „nema podršku ogromne većine ansambla“ i upitala „da li treba ukinuti upravo njega s mesta upravnika ‘Ateljea 212’“.
BILANS: Nekoliko dana kasnije, nekako baš kad su mediji bili puni glumačkih izjava „protiv“ Mladenovića, reagovala je većina zaposlenih u pozorištu pismom za Skupštinu grada. Pismo je protumačeno kao podrška Mladenoviću, iako 48 potpisnika nisu želeli da se izjašnjavaju na čijoj su strani, već da argumentima dođu do rešenja neprijatne situacije u pozorištu. Zato su naveli da je u „Ateljeu“ za tri godine odigrano 1590 predstava od kojih 185 na gostovanjima u zemlji i inostranstvu, da su autori i glumci dobili 77 nagrada, da broj izvedenih predstava raste iz godine u godinu (506 – 523 – 561), broj gledalaca takođe (94.751 – 103.667 – 104.805 samo do 31. maja), kao i prihod sa blagajne, što je gotovo nezamislivo u današnje vreme (32.378.995,00 – 39.338.138,00 – 36.864.214,00 opet do 31. maja), pa je ostvareno 40 odsto sopstvenog prihoda i to u vreme velike ekonomske krize, da produciraju premijere sopstvenim sredstvima…
Kokan Mladenović je o stanju u „Ateljeu 212“ govorio ovog utorka na konferenciji za novinare (vidi okvir), a glumci koji traže njegovu smenu učiniće to u sredu – kad ovaj broj „Vremena“ bude u štampariji. O svemu će se izjasniti i Skupština grada nakon konstitutivne sednice. Zasad se samo zna da gradonačelnik Dragan Đilas nije za smenu Kokana Mladenovića zato što je „Atelje 212“ u prošloj sezoni izvelo šest premijera, najviše u odnosu na ostala beogradska pozorišta, i zato što su njegove predstave po kvalitetu prepoznate regionalno na brojnim gostovanjima i festivalima.
Krajem ovog maja „Atelje 212“ je postao član Evropske teatarske konvencije koju čini 45 najboljih pozorišta kontinenta. Ovog leta, 20. jula, na Brionima u Teatru „Ulisis“ biće izvedena premijera predstave Odisej, po tekstu Gorana Stefanovskog u režiji Aleksandra Popovskog, koprodukcija SNG Maribor, SNP Novi Sad, Festivala „Ohridsko leto“ i „Ateljea 212“ koje je ovoj koprodukciji „dalo“ glumce Svetozara Cvetkovića i Anitu Mančić. Sledeća, najavljena sezona „Ateljea 212“ zove se Generacija, zato što će spojiti najmlađe i starije autore i glumce: na primer, Jagoš Marković će u Šekspirovom Snu letnje noći spojiti četiri mlada para sa bardovima jugoslovenskog glumišta, Egon Savin će režirati tekst mladog Gorana Milenkovića, režiraće mladi reditelji Iva Milošević, Ana Tomović i Boris Liješević… To je plan iduće sezone „Ateljea 212“. Kokan Mladenović kaže da postoji planovi i za naredne, ali otom-potom.
„Neću sebi dozvoliti da u značajnoj instituciji kulture grada Beograda kao što je ‘Atelje 212’ odgovaram na pismo koje sadrži lične uvrede i klevete bez ijednog argumenta i konkretnog podatka. Govoriću o argumentima poslovanja, bez namere da ulazim u polemiku“, rekao je Kokan Mladenović na konferenciji za novinare održanoj u „Ateljeu 212“ u utorak. Počeo je od optužbi da sprovodi kaznenu politiku: „Za tri godine koliko sam direktor, nijedan glumac nije sankcionisan, mada se deo njih ponaša kao slobodni umetnici a primaju plate stalno zaposlenih. Pa ipak, niko nije ni sankcionisan pa čak ni za neplanirane troškove koje su izazvali vraćanjem uloga, a među njima je većina potpisnika ovog pisma, mnogi su unapređeni, a dobar deo potpisnika sam primio u ‘Atelje’.“
Govoreći o komunikaciji između njega i ansambla, Mladenović je naveo da je ove godine u zvaničnoj formi dobio predloge samo za dva projekta, Erola Kadića i Mime Karadžića, oba su usvojena. Napominjući da je u Upravnom odboru predstavnica ansambla Gorica Popović, Mladenović je pitao „zašto ona za Upravni odbor nema nikakav predlog koji potiče od ansambla ili zahtev povodom repertoara, ili se na bilo koji način ne ogradi od repertoara koji ansambl ne podržava“. Na početku i na kraju svake sezone upravnik i tim produkcije kuće razgovaraju sa ansamblom o prošloj sezoni i o planovima za iduću. „Ni na tim sastancima nije bilo primedbi.“
Iako je finansijski nepovoljno vreme, moglo bi neuporedivo bolje da se funkcioniše da za tri godine glumci nisu 1780 dana bili sprečeni da igraju predstave zbog gostovanja u drugim pozorištima, ili snimanja, i da nisu vratili 28 uloga. „Ti neplanirani troškovi produkcije iznose preko pet miliona dinara, koliko svi autorski honorari u jednoj sezoni.“ Nepotrebni trošak je i gubitak unapred dogovorene pomoći sa Draginjom Đurić, zbog njene ostavke, i 6,6 miliona dinara zbog raskida ugovora sa generalnim sponzorom sezone nakon javne uvrede jedne glumice.
I, na kraju, o predstavi Zoran Đinđić: „Mislim da nije slučajno da se ova vrsta problema dešava nakon predstave Zoran Đinđić. Ta predstava je nastala kao naš pokušaj da vratimo instituciju smelog, nezavisnog, građanskog mišljenja u odnosu na situaciju u kojoj živimo, pokušaj da pozorište vrati sebi tribunsku funkciju koju je imalo hiljadama godina. Burne reakcije koje je izazvala ta predstava, kako one euforično pozitivne tako one beskrajno negativne, pokazuju da smo uspeli, kao i nekoliko puta tokom prethodnih sezona, da pogodimo žarište problema. Ansambl je imao odrešene ruke da tokom par nedelja rada na predstavi proceni hoće li u tome učestvovati ili ne. Ukoliko nisu zainteresovani za produkciju koja je vrlo neobična za naše uslove, mogli su da se zahvale reditelju i bez ikakvih konsekvenci napuste projekat. U slučaju nekolicine glumaca koji su odustali od predstave, nikakvih prekora ni kazni nije bilo.
Upravni odbor je usvojio predstavu uslovno, jer nije želeo da se izjašnjava o nečemu što nema literarni predložak, ne razumevajući dovoljno šta je autorski projekat. Tražili su i da se uvede kontrolna proba. Četiri dana pred premijeru četiri od pet članova Upravnog odbora su odgledala predstavu i na zatvorenom sastanku odlučili da predstava izađe, bez ikakvih pisanih primedbi na bilo koji njen segment. Smatram da je neumesno da se sada deo Upravnog odbora ograđuje od predstave.“ I za kraj: „Verujem da su rezultati koje je napravila ova kuća dovoljni da se nastali problemi sa lakoćom prevaziđu.“
Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
