Buntom protiv bunila

U glavnom gradu, između ostalog, u toku je tzv. Povratak raspisanih, iliti novo izdanje Sajma knjiga u Beogradu; tamo, očekivano, kako kažu izobilje svega i svačega (uključujući tu i konkretne primere izdavačkih neumerenosti i razmetljivosti), kažu, nema čega nema… A evo, ni ove jeseni tamo nema, recimo, srpskog prevoda maestralne studije Baader–Meinhoff – The Inside Story of R.A.F. iz pera Štefana Austa; a u njoj, već u uvodu, mogu se naći i ovi redovi (u slobodnom prevodu): “Poput mnogih drugih u svojoj generaciji, oni su stali u stroj naspram starog poretka stvari i onoga što su mnogi od njih prepoznavali kao fašizam pod novim licem i novom krinkom. Pokušali su da ovaj ‘ubilački svet’ promene silom, načinivši sebe gospodarima života i smrti, i završili su jednako krivi koliko i generacija njihovih roditelja. Izvestan broj pripadnika Frakcije Crvene armije (R.A.F.) to su shvatili. Neki drugi to ni do današnjeg dana nisu spoznali.”

Dakle, i dalje nema preko potrebnog ovdašnjeg prevoda narečene Austove studije, koja bi nas jetko podsetila na nužnost bunta, ove ili one podvrste, obuhvatajući i bunt protiv (samo)zaborava ili jednako otrovnog i pogubnog bunila.

Na planu nedavno pridošlih striming-premijera u duhu događaja opisanih u pomenutoj Austovoj dokumentarističkoj hronici dobro znanih epizoda radikalne i radikalizovane građanske neposlušnosti, svakako je najbliži novi film Romena Gavrasa (naravno, sina Koste Gavrasa), i to ne samo što je tu reč o igranom ostvarenju, a u sferi filma i filmskog izraza bunt nekako najprirodnije i najprilježnije prijanja upravo uz fikciju. Novi, treći po redu film mlađeg Gavrasa naslovljen je Athena, a radnja je smeštena u krajnje uverljivo ali ipak izmaštano i poprilično ubogo francusko predgrađe gde nakon još jednog naleta policijske torture sa smrtnim ishodom nad nefrancuskim žiteljima dolazi do ogromne, pa i oružane pobune protiv takozvanih organa javnog reda i mira. Gavrasova Athena je zapravo nedvosmisleno jednostavan film, sa dramom utemeljenom u jasnoj i zgodnoj oprečnosti – na različitim stranama barikada i varljivih linija razgraničenja naći će dva brata, jedan kao vođa tog mini građanskog rata, a drugi kao cenjen i pouzdan uposlenik ministarstava sile, a obojica ozlojeđeni dubokim bolom malodobnog trećeg brata, te ključne žrtve i okidača sukoba širokih i surovih razmera. U tom smislu i u toj dimenziji, u dimenziji korenske dramaturške postavke, ovaj film ne donosi ama baš ništa inovativnije ili prevratničko.

ZADIVLJUJUĆA POETIČNOST

Ali, dobro je što je tako. Jer, Romen Gavras je već od prvog celovečernjeg rada sasvim zasluženo prepoznat kao velika uzdanica i vrhunski stilista novog francuskog filma, te bi eventualna narativna i dramaturška akrobatika i ovde predstavljale čist višak i težak uteg o “vrat” i ovde rabljenog stilskog čistunstva i prateće preciznosti izraza. Naime, Gavras je i ovde izvanredan na poznatoj mu teritoriji – u aspektu stvaranja upečatljive atmosfere i prefinjenog filmskog rukopisa, ponovo jasno označenog očekivanim hiperestetizovanim naturalizmom, koji na česte mahove stiže i do tačke zasluženog epiteta zadivljujuće poetičnosti. To je posebno jasno u besprekornih prvih petnaest minuta Athene, u tom prvom očaravajuće orkestriranom akcionom segmentu, na konto koga su neki sasvim opravdano povukli paralele i laskave analogije sa jednako briljantnim otvaranjima klasika kao što su Spilbergovo Spasavanje Redova Rajana i/ili Kuaranova Gravitacija. Tu neizostavno stižemo do definitivno jedine falinke ovog, ukupno uzev, vrlo dobrog i sasvim lako razaznatljivog ostvarenja – jednostavno, pomenuti uvodni segment nepobitno predstavlja najbolji deo i vrhunac filma u celini gledano, i stiče se utisak da je i sam Gavras odustao od cilja da dokuči odgovor na pitanje kako nastaviti film nakon tako bravuroznog otvaranja (naravno, ako odbacimo pretpostavku da čitava Athena možda i postoji samo zbog tog uvoda, da je ostatak filma tu izgovor i plaćanje nužnog danka propisanoj metraži celovečernjeg filma, ali ništa strašno – jer isto se može ustvrditi i u slučaju Kameronovog Titanika i završnog segmenta potonuća te grdosije od broda).

POTOMAK 01

Poetičnost možda i nenadano zatičemo i u Netfliksovom dokumentarcu (u ponudi ovog striming-šampiona pristiglog nakon uspeha i odličja na filmskim festivalima poput Sandensa i SXSW-a) Potomak (Descendant), koji umesto sugerisanog i očekivanog reportažnog ostvarenja pruža naglašeno poetično i tanano i iznijansirano poetizovano delo o događanjima i potresima u malom gradu u saveznoj državi Alabami nakon što posle dugog niza godina i pokušaja budu pronađeni ostaci Klotilde, poslednjeg broda koji je (kao posledica razmetljive i ohole opklade) iz Afrike doveo poslednju stotinu i kusur tamnoputih robova na tlo Amerike, i to nakon zvanične prohibicije ropstva u toj zemlji, a glavni akteri čije ispovesti i svedočanstva pratimo u ovom vrsnom dokumentarnom radu jesu potomci upravo tih poslednjih robova. Tamo gde se sa poviše povoda mogla očekivati polemika, pa i didaktičnost, koja nekako uvek vreba iz prikrajka, gledalac će se susreti sa već pominjanom poetičnošću, kao i nežnom, pipavom melanholijom (ovde u sudaru sa proaktivističkim impulsom), koja katkad ume da se izrodi iz godina života pod žrvnjem nepravde i nejednakosti. I upravo zahvaljujući tom poprilično riskantnom zaokretu, kao i stilskom izrazu koji je otvoreno srodan sa stilemama skorijeg američkog nezavisnog filma, Potomak neusiljeno štrči iz “mora” okvirno sličnih ostvarenja ili barem ostvarenja sličnog tona ili ideološkog predznaka. Ovaj film je kinestetički ubedljivo delo koje prelazi granice žanra i izraza, pritom, izdašno se baveći suštinom samozadate teme i uticaja priča o Klotildi i njenih uticaja na živote žitelja gradića nekada očito pokudno nazvanog Africatown.

AKTIVISTIČKA EVOLUCIJA

ROZA PARKS 01

S druge strane, preciznost reportažnog/problemskog dokumentarca, pa još i biografske podele, kristalno je jasna odrednica dokumentarnog filma The Rebellious Life of Mrs. Rosa Parks (Buntovnički život gospođe Roze Parks), koji nastoji da dodatno pojasni životni put i aktivističku evoluciju Roze Parks, čuvene Afroamerikanke koja je ponosito (i, naravno, sasvim opravdano) odbila da ustane beloputom sugrađaninu u onom sada već legendarnom autobusu na američkom Jugu. Iako je često svođena na tu herojsku i rečitu epizodu iz svog života i borbe, Roza Parks je bila mnogo više od instant-heroine, i to ovaj glavnotokovski dokumentarac staloženo opisuje. Možda i prekasno, pri samoj završnici, ovaj se film iz ponude Peacocka (a što je bled, ali ipak vidljiv odblesak uticaja Woke kulture) dotiče (inače, snažnih i tokom decenija postojanih) i verskih/religijskih ubeđenja Roze Parks, ali iz ovog filma doznajemo dovoljno toga i o bigotskoj i mizoginoj suštini crnačkih aktivističkih pokreta te ere, gde su žene bivale temeljno skrajnute, i to uprkos ogromnom i krajnje opipljivom doprinosu održavanju plamena borbe i bunta, a između redova doznajemo da je Parks imala jake rezerve i prema onima svetlije puti. Očekivano montažno raskošan i prepun vrhunskog i vrhunski udenutog i interpretiranog arhivskog materijala, ovo jeste ultimativni film ne samo o Rozi Parks, već i o eri isključivosti koja, kako smo se nedavno uverili, lako i hitro može da se vrati s neprevidljivim krajnjim obimom.

MAMIN SIN 02

Za kraj, preporuku svakako zavređuje i autobiografski dokumentarac Mama’s Boy: The Story of Our Americas (Mamin sin: Priča o našim Amerikama), koji je proistekao iz istoimene knjige holivudskog scenariste mlađe generacije Dastina Lensa Bleka, Oskarom ovenčanog za pokazano u slučaju filma Milk (o Harviju Milku), a u produkciji kuće Stivena Spilberga. U govoru na ceremoniji dodele Oskara te 2009. godine, on je hrabro iskazao uverenje da će mlade generacije LGBTQ predznaka uskoro uživati u jednakim pravima i mogućnostima u svim sferama života u svakom kutku SAD. Problem je što ovaj film povremeno zabašuruje tu svoju potentnu polaznu tezu o ponajmanje dve Amerike (“crvene” i “plave”), čega postaju svesni i autori u samoj završnici koja u izvesnoj meri deluje nakalemljeno, iznuđeno a pomalo i manipulativno i glumljeno. Ostatak filma je dosta dobar – ne samo što pratimo put Blekove lične emancipacije iz popriličnog mraka života u strogo omeđenom zabatu života unutar Mormonske zajednice u američkoj takozvanoj dubini teritorije, pa sve do holivudskih mu godina, već smo, zahvaljujući ovom filmu, a na fonu priče o samom i pragmatičnom aktivizmu u vrsno upotrebljenoj prilici da se progovori i o lomovima i samopreispitivanjima roditelja gej dece, roditelja koji su i sami oblikovani širim društvenim okolnostima i spregama, kao i očekivanjima i nametima sredine, a koji su, eto, barem povremeno kadri da razbiju okove isključivosti, i to prema najbližima. Blek je vrstan i razložan pripovedač, te otuda kao zdravorazumska odlika biva izbor da dobar deo priče saznajemo iz njegovih direktnih obraćanja u kameru, a čitavim svojim tokom Mamim sin nas, između ostalog, podseća na vitalistički potencijal tihog ali na vreme i u ključnom trenutku dovoljno gromko iskazanog bunta.