Knjiga Marka Ristića Oko nadrealizma, čiji je prvi deo nedavno objavio Clio, nastavak je novog procenjivanja dela i života beogradskih nadrealista započetog izložbom „Nemoguće“ u Muzeju primenjene umetnosti. Nikola Bertolino, priređivač ove knjige, svoju napomenu završava očekivanjem da će ovog puta javnost „kritički i objektivno, nezavisno od svih političkih simpatija i antipatija“ sagledati ovaj veoma značajan period naše kulturne istorije, aludirajući na razloge zbog kojih Oko nadrealizma nije objavljeno pre 14 godina u Nolitu u okviru Dela Marka Ristića u deset knjiga.
Nikola Bertolino bio je urednik pomenute Nolitove biblioteke, pre toga glavni urednik BIGZ-a, šef dokumentacionog odeljenja u Muzeju savremene umetnosti, a sve vreme prevodilac Remboa i velikih francuskih pesnika Igoa, Bodlera, Apolinera i Rasina. Očekuje objavljivanje svoje knjige o Rembou na francuskom, što će ga uključiti u krug svetskih remboista, i piše drugu knjigu svojih Anti–naci memoara. Za „Vreme“ Nikola Bertolino priča o Marku Ristiću i beogradskim nadrealistima:
RISTIĆEVI RUKOPISI: „Upoznao sam Marka Ristića dok smo u Muzeju savremene umetnosti 1969. godine spremali izložbu o nadrealizmu. Dao mi je mnoštvo radova i dokumenata. Sećam se, kad mi je pokazivao Bretonova pisma da vidim njegov lep rukopis, ruke su mu drhtale od bojazni da neću nekako da ih oštetim. Izložili smo ih u vitrini. Kasnije smo se viđali povodom štampanja njegovih Dela u Nolitu. Do knjige Oko nadrealizma bilo mu je najviše stalo. Naslov ima više značenja – oko, u smislu uokolo i u smislu čula vida, tako da iskazuje odnos nadrealizma prema spoljašnjem svetu ali i sveta prema njemu. Marko Ristić je bio skoro slep, znao je da mu je malo vremena ostalo, ali stigao je da mi da usmena uputstva. Tražio je da knjiga bude što bliža onom životnom neredu nadrealizma, da on bude prikazan u buci i haosu, da ne poštujem žanrovski raspored. Želeo je da knjiga bude neka vrsta almanaha nadrealizma, sa njegovim i tekstovima drugih nadrealista, sa odjecima javnosti, pismima, njegovim dnevnicima, a on je izabrao materijal. Nastojao sam da sačuvam njegov princip, i materijal sam grupisao oko šest glavnih događaja u nadrealizmu. Posle toga moj posao nije bio težak, daleko manje komplikovan nego rad na Knjizi o Mikelanđelu Miloša Crnjanskog, koji mi je svojevremeno poverio uređivanje svojih spisa. Knjigu sam spajao od delova tekstova koje mi je ostavio Crnjanski, a ostavio je haos – stranice sa istom paginacijom, više varijanti jednog te istog teksta, sve to je utrpao u dve kutuje za košulje – birao sam pasus odavde, pasus odande i tako komponovao.
Rukopis Oko nadrealizma predat je 1989, i u tehničkoj redakciji Nolita čamio je godinu dana, dok ga na kraju nisam odatle uzeo. A onda mi je 1991. godine Ševa, supruga Marka Ristića, ogorčena što knjiga ne izlazi i što Nolit ne isplaćuje honorare od prodaje prve tri knjige iz Dela, tražila rukopis nazad. Posle njene smrti i smrti njihove ćerke Mare nisam znao šta je sa rukopisom. Čak je u jednom momentu obznanjeno da je nestao. Zatim je gospođa Jelena Jovanović, njihova rođaka za koju nisam ni znao, javila da je on kod nje.“
TRI MRTVA PESNIKA: „Nakon promene društveno-političke klime 1987. godine Marko Ristić je pao u nemilost. To nije bilo prvi put: 1939. godine ‘Proleter’, organ KPJ-a, objavljuje Titov tekst u kojem je žestoko napadnut Marko Ristić kao intimus Bretona, čoveka koji kleveće sovjetsku kulturu, pa se zato preporučuje časopisima leve orijentacije, a bilo ih je mnogo, da mu uskrate saradnju. Kad je izbio rat, Marko nije znao hoće li izgubiti glavu od levih ili desnih. Nedićeva policija ga je hapsila kao simpatizera komunista, jer je nadrealizam bio levo orijentisan – Koča Popović je bio španski borac, komandant Prve proleterske brigade, Đorđe Jovanović i mnogi drugi su poginuli… Markovi dnevnici iz tog perioda puni su gorčine, usamljenosti… Posle rata, okolnost što je Koča Popović bio nadrealista učinila je da vlasti prigrle Marka Ristića i on je postao naš ambasador u Parizu. Sećam se da je naša desna inteligencija tada iskoristila činjenicu da su nadrealisti napadali Pola Klodela kad je postao ambasador, rekavši da neko ko napada ambasadora, na kraju i sam postaje ambasador. Nadrealisti su optuživani da su režimski pisci, a oni su odgovarali: „Mi nismo režimski pisci, mi smo režim.“
Najviše mu je zamerano zbog eseja Tri mrtva pesnika, briljantno napisanog, kao i sve što je Marko pisao. Proglasio je mrtvim pesnike Miloša Crnjanskog, Pola Elijara i Rastka Petrovića, koji je tada jedini bio mrtav. Sećam se, najviše me je pogodila njegova surovost prema Rastku. Rastko mu je pisao iz Amerike, želeo je da se vrati u domovinu, ali je Marko Ristić odbio svog nekadašnjeg prijatelja. Razlozi su bili ti što je Rastko bio u Americi dok su u zemlji drugi ginuli. Marko Ristić jeste bio moralno krut, što je osobina pomalo dogmatskih duhova. I Breton, papa nadrealizma, isključivao je iz pokreta onoga ko mu se nije dopadao. Ali ta njegova osobina ne može da utiče na ukupan stav o Marku Ristiću. Može da se konstatuje, ali da vidimo šta još ima Marko Ristić, a on ima mnogo toga. Od trojice pesnika koje proglašava mrtvim jedini Rastko nije ništa zgrešio, za razliku od Crnjanskog, koji je pre rata kao urednik časopisa ‘Ideje’ pisao pohvalno o Hitleru. Crnjanski je maltene potkazivao pesnike policiji, i samim tim zaslužuje da ga Marko napadne, ali ne da ga proglasi mrtvim pesnikom. Kasnije je Crnjanski napisao Lament nad Beogradom, Drugu knjigu Seoba, Roman o Londonu. Mislim da je on prošao kroz katarzu kad su pale bombe na Beograd, shvatio je šta je uradio. Svejedno, takva razračunavanja među piscima nisu u redu. To je greška Marka Ristića.
Posle smrti Marka Ristića 1984. godine, napao ga je Slobodan Selenić u romanu Ubistvo s predumišljajem. Selenić u knjizi objavljuje faksimil iz poratne ‘Politike’ sa spiskom streljanih koje je vojni sud proglasio ratnim zločincima, među kojima je i pesnik Svetislav Stefanović. Dan nakon objavljivanja tog spiska, Marko Ristić piše uvodnik u ‘Politici’ sa naslovom ‘Zajedno su pošli u smrt oni koji su zajedno pošli u zločin’“. Ali, i u Parizu nakon oslobođenja formirani su odbori za čistke u kojima su bili Morijak, Sartr, Kami. U književnosti takve stvari treba da budu u drugom planu. Ne treba ih zaboraviti, ali ne treba zbog toga ni izbacivati ljude iz književnosti. Selin je bio kolaboracionista, ali ga i pored toga Francuzi smatraju velikim piscem. Kod nas su strasti usijanije. Selenić u romanu kaže: ‘Jebeni levi intelektualac Marko Ristić’, i ‘Jebeš zemlju koja Marka ima’. A njegov junak kaže ‘ta neistina u ustima Krsmana bila je drukčijeg hemijskog sastava od laganja Marka Ristića koji je lažući znao da to čini iz koristoljublja’. Ovako se ipak ne može govoriti o Marku Ristiću. Može se reći da je moralno grešio, ali to je briljantno pisan esej. I mislim da to treba imati u vidu. Mi smo mala kultura, i kada bismo je očistili od levih i desnih pisaca, malo bi ih ostalo u njoj. Malo je njih kojima se nešto ne može prigovoriti.“
OSTAVŠTINA: „Povratak nadrealizma danas je logičan, kao najizrazitiji pokret kod nas, koji nije moguće potisnuti iz naše kulture. I nadrealisti su tražili nadahnuće u prošlosti. Jedan od najznačajnijih pesnika za njih je Rembo – Dedinac je maltene padao na kolena pri pomenu njegovog imena. Kad sam mu pokazao svoj prevod Remboove pesme Pijani brod, pogledao me i rekao: ‘Mi se nismo usuđivali.’ Nalazili su svoje duhovne pretke ne samo u pisanju nego i u shvatanju života. Tako ni sadašnja kultura ne može da postoji bez onoga što je bilo prošlih decenija.
Nakon smrti Mare, njihove kćeri, jedno vreme nije se znalo šta se događa sa Ristićevom ostavštinom. Osim dokumenata, spisa i radova naših, imao je i dokumenta pariskih nadrealista. Šta je sa svim tim, ne znam. Sećam se, posle Ševine smrti počela je prodaja slika, neki advokat je nešto od toga prodao. Koliko znam, celokupna prepiska nadrealista je nestala, ne zna se gde je. Srećom, dnevnici Marka Ristića su kod gospođe Jovanović. Mene veoma interesuje šta je pisao poslednjih godina života. Znam da je često bio gorak. Mnogi pojedinci iz našeg kulturnog života mogli bi da budu zainteresovani za njegove dnevnike. Mislim da bi bilo važno objaviti ih.
Marko Ristić je bio veoma prijatan čovek, voleo sam da ga slušam, bio je izvor znanja, ocena… Nekoliko puta bio sam u iskušenju da mu kažem da je bio nepravedan prema Rastku Petroviću, ali se nisam usudio. I drago mi je što nisam, siguran sam da mu je to bilo bolno mesto. On se nekoliko puta malkice pravdao zbog Crnjanskog, zbog Rastka nije pošto mu niko nije dao povoda. Možda je trebalo ja da mu kažem, ali…“
