Kada je Novak izašao na ulicu, činilo mu se da mu ponestaje vazduha. U sobi je već bilo svežije nego napolju. Strašna ga je omorina dočekala.
Niski oblaci prekrivali su nebeski svod, izgledao je kao da je prevučen tamnim suknom. Kroz njih je prosijavala nekakva svetlost, ali neka slaba, pepeljastosiva, raspršena svetlost koja kao da je dopirala sa onoga sveta. Gradom se prostrla popodnevna tišina, ono sveopšte ćutanje koje nastupa posle ručka, negde oko tri sata: ljudi su tužno varili hranu.
Ovaj momenat popodnevne tišine i fjake „tužnog varenja“ naših panonskih provincijskih varoši, odnekud, nekom teško odredivom suštinom, tako različit od mediteranske sieste, to je onaj momenat koji gotovo da je „amblematski“ za svet Kostolanjijevih proza, naročito onih koje se odvijaju u Šarsegu, tom tromom gradiću zaglavljenom u blatu i pesku negde usred bačke vinom omamljene Nigdine. Skoro sto godina kasnije, pišući o svojevrsnom „mađarskom veltšmercu“, Tužnim Nedeljama i samoubistvima kao „brendu“, Kšištof će ga Varga (v. „Vreme“ br. 1143) – možda tek poluozbiljno – pripisati i jednom „trivijalnom“ razlogu: teškoj mađarskoj kuhinji koja čoveka telesno otrombolji, a duševno ga nekako umlati i rasprši pa mu nije ni do čega… Nego samo brekće i sopće negde u zavetrini, „tužno vareći“, kako bi to evo rekao Kostolanji, kojeg je Varga uostalom sigurno čitao…
Jedva godinu i kusur dana nakon ponovljenih izdanja (u novom prevodu) romana Ana Edeš i Ševa (v. „Vreme“ br. 1106), stiže nam još jedan Kostolanji na srpskom, i to premijerno: Zlatni zmaj, roman izvorno objavljen sredinom dvadesetih godina prošlog veka, a lociran vremenski-prostorno – baš kao i Ševa – u pozni devetnaesti vek, u provincijski milje Šarsega, varoši iz piščeve literarne imaginacije, ali sasvim jasno „modelirane“ po Subotici – Szabadki, Kostolanjijevom rodnom gradu, u vreme kada je bila tek jedna poluanonimna postaja na carskoj & kraljevskoj železničkoj trasi koja kroz lenjirom oblikovanu južnu Ugarsku vodi od prestone Pešte ka pograničnom Zemunu…
Ispostavlja se da je Zlatni zmaj baš ona karika koja (nam) je nedostajala za ozbiljan uvid u Kostolanjijev svet, jer ovo je roman koji u paru sa Ševom zapravo „isteruje“ piščevog demona zvanog Bačka, tu „južnu provinciju“ koju je tako voleo da ne voli, a zapravo joj po svemu tako nerazmrsivo pripadao… Neminovno vam padne na pamet – ne zarad nekih preočiglednih poetičkih srodnosti, jer njih slabo da ima, nego iz „strateškijih“ razloga – kako su i Kiš i Tišma (obojica su savršeno vladali mađarskim) još zarana morali mnogo čitati Kostolanjija, to jest kako je on na jednom sublimnijem nivou jedan od njihovih književnih predaka. Taj svet Šarsega – to jeste u bitnom svet koji ćemo kasnije prepoznavati u Ulici kestenova ili u onim periferijskim špelunkama kojima se vuku mutni, tajnim strastima raspeti Tišmini junaci…
A sve počinje tako lako i prozračno u Zlatnom zmaju, prizorom prekrasnog majskog dana dok nebom nad Šarsegom leti taj papirnati zmaj kojeg su pustili varoški gimnazijalci… Da bi se priča onda postepeno transformisala u jesenju sonatu o neminovnoj propasti i suicidu čestitog profesora Novaka prekasno probuđenog iz svog zaštićenog sveta matematičkih formula u palanačku stvarnost, u svet koji ništa ne voli toliko koliko viriti iza tuđih firangi i baviti se tuđim životom, naročito ako ovaj nekako i nečim nadilazi predviđene koordinate i dimenzije. Profesorova egzistencija, sva zasnovana na visokim predstavama u ljudskoj dužnosti i časti, raspašće se u rediteljskom i pedagoškom „neuspehu“, u nemogućnosti nošenja sa provalom iracionalne, nezaslužene netrpeljivosti, nasilja i olajavanja, u nemogućnosti preosetljivog bića da se ponese sa izloženošću polujavnom preziru, a zapravo još i više nehaju sveta koji ga okružuje. Na drugoj strani, eto nam Mladog Novog Sveta od nekovrsnih bačkih Hansa Kastorpa čiji će se životi zapravo ubrzo takođe nasukati u plitkom blatu, a profesor Novak, odavno pokojan, ostaće tek kao neka sićušna iskrica uspomene na mogućnost nekakvog drugačijeg bivstvovanja. Mogućnost na vreme i bez pardona likvidiranu, dakako… Kostolanji je (i) u Zlatnom zmaju majstor portretiranja ljudi sudbinski zaglavljenih na sporednom koloseku epohe, a „čehovljevski“ željnih širine i daljine, jednog (malo)građanskog sveta stisnutog u procep između „proste“ paorske i nedosegljive mondene egzistencije. Razume se da bi Deže Kostolanji, da naprasno vaskrsne, brzo shvatio da se u međuvremenu ovde promenila samo scenografija i kostimografija dok je fabula uglavnom ista kao i likovi… To jest, i Šarseg (najpribližniji prevod bio bi Blatište) je tu negde, ne morate ni vozom ni autobusom do njega: već ste tamo, bez brige.
