Desetak puta sam u toku ove jednomesečne Koka-Koline reklamne „dugmemanije“ donosio odluku da idem (odnosno ne idem), na koncert Bijelog dugmeta. A onda sam u prošli petak u tramvaju broj 12, u trenutku dok je na onom malom nadvožnjaku savijao oko Hipodroma, odlučio da odem na ovu „poslednju proslavu mature“, kako je mini turneju Dugmeta nazvao Goran Bregović.
Utorak veče, dok se približavam Hipodromu, kroz glavu mi prolazi ona spektakularna „dimna pečurka“ koja je otvarala koncerte Bijelog dugmeta na Eto baš hoću turneji iz sedamdeset i neke. Kao da večeras jasno čujem onu Jugotonovu „reklamnu pticu“ i ono njeno „Nova ploča“ koja je pratila „diskografski blokbaster“, drugi album Šta bi dao da si na mom mjestu. U gomili tražim one dve bizarne dame iz skoro sto puta ponavljanog tv-snimka sa koncerta kod Hajdučke česme. Da li su i one tu sa onim svojim čudnim torbama? Ko su bile one? Majka i ćerka? Tetka i sestričina? Koga sad briga za to? Ali onda je bilo upečatljivo.
U prolazu kraj štandova, u nozdrvama se zadržava miris iz obližnjih hipodromskih štala, semenke kao na Pavarotiju, pivo kao na Kraftverku, atmosfera derbija Partizan–Zvezda iz sedamdesetih. Crveni koka-kola dabldeker, zadužen za cirkuski „Dugme filing“ i porodična slikanja u majicama benda. U publici pristojan svet. Strašno puno sveta!
Početak. Uvodni instrumental Kad bi bio Bijelo dugme je sentimentalni saundtrek mini filma koji kao da je stigao sa promocije Leksikona YU mitologije. Svi su tu: Ivo Andrić, Alija Sirotanović, Brena, Dalipagić, Tito, slet… Izlazi Tifa i počinje Lažeš zlato… Eksplozija u hipodromskoj prašini, koja će se usled hektolitara prosutog sponzorskog MB piva ubrzo pretvoriti u nešto vrlo nalik živom blatu… Ozvučenje očajno.
Tokom celog koncerta imam problem sa koncentracijom. Neprestano u sebi raspravljam sa autorima tekstova, koji su ispratili ova tri koncerta Dugmeta. „Bregović kao praotac turbo-folka“, „pastirski rok kao muzička podloga proustaškog Tompsona i neslužbeni zvuk hrvatske desnice“. „Bregovićev folk-rok kao prethodnica Vukovara, Oluje, Sarajeva, Srebrenice“ (da li je to zbog Dugmetovog singla Top?).
Kad Tifa u finalu zapeva Lipe cvatu setim se nedavno pročitanih redova o bivšoj ravnoj Jugoslaviji u kojoj su cvetale lipe, pre nego što će postati vešala.
U redu, ali pokojni komandant Tigrova i svojevremeno predsednik jednog beogradskog fudbalskog kluba slušao je Elvisa (kralja), a ne Dugme.
A i ona pitanja Bregoviću u sarajevskim „Danima“, neka su izgledala, izvinite, kao zanovetanja štapskog novinara.
Dok nas Željko Bebek, večeras dok peva Bosanca emotivno i rutinski vraća u „premijerno-praistorijsko“ vreme „dugmemanije“, padaju mi na pamet beogradska urbana zakerala i priče o Dugmetu kao grobaru „gradskog“ Bg zvuka. Istina je samo u ovom. Petnaestogodišnje odsustvo sarajevske grupe pomoglo je da beogradski rok bude ono što je oduvek bio, nebitan. Ne radi se tu o kvalitetu. Naravno da je ovde oduvek bilo impresivnih bendova još od Pop mašine, preko Šarla, pa sve do Darkvuda, ali odsustvo spektakularnosti je večna „prikolica“ Bg scene. Nesposobnost da se dirigovanom kampanjom napravi „dan veći od života“, dovela je do toga da danas na našim televizijama ne postoji gotovo nijedna emisija o domaćem roku. Ko bi danas napustio školu zbog Jarbola? Ko bi ponavljao razred zbog Darkvuda?
Tokom bisa na kome bend izvodi Ima neka tajna veza, gledam oko sebe. Za neke je ovo specifična silikonska injekcija botoksa, za druge je ovo noć bekstva od restrukturiranja preduzeća, otkaza, obijanja biroa. A nekad je čini se sve bilo jednostavnije, četvrt hleba, parizer i besplatno prenoćište na makarskoj ili nekoj drugoj plaži. Važno je ove noći biti sam sa onim sobom od juče, sa onom bitangom, Selmom, princezom (ali bez pekara, jer on noću radi).
Jugonostalgija je odavno prestala da bude sumnjiva, čak je i najkontroverzniji i najdestruktivniji bend iz SFRJ, Laibach, tokom svoje poslednje turneje „vrteo“, bez ikakve ironije, festivalske hitove bivše nam domovine.
