Videoteka će pre svega ostati upamćena kao zanimljiv i hrabar pokušaj da se u okvirima srpskog filma ponudi nešto drugačije, mada istovremeno i kao film koji nije uspeo da do kraja razvije nemali potencijal koji je imao
Krajem aprila 2024. godine, taman na vreme za Uskrs, u naše bioskope stigao je film Videoteka, horor omnibus Luke Bursaća koji je svetsku premijeru imao krajem februara na 52. FEST-u. Koliko je meni poznato, u pitanju je prvi slučaj da su u bioskopskoj distribuciji istovremeno “dve verzije” jednog srpskog filma: duža, gotovo dvosatna rediteljska verzija (koja je prikazana i na FEST-u) prikazuje se u Takvudu i MTS dvorani, dok se u ostalim bioskopima prikazuje verzija od sat i po, koja se od duže razlikuje po tome što je odstranjena jedna priča. Videoteka je tako, u zavisnosti od toga koju ste verziju pogledali, diptih ili triptih, u oba slučaja spojen “vezivnim” narativom u kome se kriminalac (Đorđe Kadijević, mladi glumac koji, sasvim prikladno, s obzirom na žanr Videoteke, ime i prezime deli sa rediteljem prvog srpskog horor filma, čuvene Leptirice) sklanja od policije u napušteni video-klub i, dok čeka da se potera “ohladi”, na starom VHS plejeru gleda tri (ili dva) kratkometražna filma.
Videoteka je na nivou koncepta nesumnjivo veoma zanimljiva, posebno ako volite i pratite žanr. Prvobitni plan je bio da omnibus režiraju troje mladih reditelja: Luka Bursać, Momir Milošević (Otvorena, Blok 27, predstojeći Sapun) i Tina Ščavinčar, da bi kasnije Bursać u potpunosti preuzeo projekat. Milošević je 2019. publici predstavio kratki film Videćeš večeras koji je pisan da bude deo ovog omnibusa, Tina Ščavinčar još uvek priprema prvi dugometražni film (koji je možda nadahnut njenom pričom planiranom za Videoteku), dok je Bursać napisao scenarija za sve tri priče omnibusa, izašao na konkurs Filmskog centra Srbije i izborio podršku, nakon čega je realizovao Videoteku u okviru svoje produkcijske kuće Mashina&Zec (u kasnijoj fazi u projekat su se uključili i striming platforma Apolon i digitalni izdavač BLKN).
Čini se da je ideja Luke Bursaća, verziranijim poklonicima srpskog filma poznatog po filmovima Tmina i Afterparti, bila da uz pomoć Videoteke dopre do što šireg gledalačkog kruga, što se, ako je sudeći po slaboj prođi u bioskopima, nije dogodilo. Bursać je dobar stilista, ima viziju i ambiciju, ima dar da odabere prave saradnike, ali će Videoteka, kad se sve sabere i oduzme, pre svega biti upamćena kao propuštena prilika za hit, tj. film zahvaljujući kome će Bursać ostati poznat širem auditorijumu. Bursać je u intervjuu za sajt Mreže kinoprikazivača Srbije kao nadahnuća za Videoteku naveo stripovsku/serijsku/filmsku antologiju Priče iz grobnice, seriju Zona sumraka i Romerov kultni Kripšou, ali je ono što nam je ponudio znatno hermetičnije od navedenih uzora, mnogo više “arthaus”. Iako je ovoga puta posegnuo za motivima koji u teoriji mogu biti veoma komunukativni i prijemčivi, Bursać se odlučio da ih obradi na način koji gledalačkoj većini neće biti dovoljno razumljiv.
Vezivnoj, naslovnoj priči Videoteka nedostaje narativnog zamajca. Nakon uvodne potere, lik koji tumači Đorđe Kadijević je pasiviziran, sveden na puštanje kaseta i ne preterano uzbudljive pokušaje da pobegne iz video-kluba u koji se sakrio od policajaca. Razigravanje i narativno obogaćivanje ovog segmenta svakako bi dopirinelo sveukupnoj efektnosti, dok se ovako sve svodi na štos koji jeste simpatičan, ali zapravo ne vodi nikuda – što je posebno izraženo u poslednjim minutima ovog omnibusa, kada nam je serviran zgodan omaž Oldričevom noar klasiku Poljubac smrti, odnosno Tarantinovim Petparačkim pričama (a koji će većini gledalaca biti nejasan i samo ih dodatno zbuniti), ali se ne dogodi ništa što bi povezalo okvirnu priču sa ostalima.
Prva priča, Balanar, nalazi se samo u rediteljskoj veziji filma, a nadahnuta je epskom fantastikom, i to onom naglašeno krvavom i fantazmagoričnom. Glavni junak je bezimeni putnik (rumunski glumac Bogdan Farkaš) koji iznemogao, nakon silnih izazova, utočište pronalazi na farmi kod plemenitog starca i slepe devojke. Uskoro sledi preokret, koji je već naznačen u naslovu ove priče i koji će verziraniji odmah uočiti. Balanar je vizuelno fascinantan, direktor fotografije Lazar Bogdanović zaista je sjajno uradio svoj deo posla, ali narativno gledano, ovo je pravolinijska priča kojoj je, i uz najbolju volju, teško pronaći smisao i/ili poentu, a ujedno je i prilično frustrirajući početak omnibusa. Zato i ne čudi što je odlučeno da u kraćoj verziji upravo ova priča otpadne.
Druga priča je naslovljena Dubai. U njenom središtu je Aleksandar Savić (Relja Popović), siromašni momak iz Žarkova koji sanja o boljem životu u Dubaiju i kome ostareli bogataš Petar Racković (David Tasić Daf) ponudi da “zamene mesta”. To se zaista i dešava, ali bukvalno. Racković osvane u mladom telu i počne da uživa u životu punim plućima (a pre svega u čarima Aleksandrove devojke Vanje, u tumačenju Mione Marković), dok Aleksandru, zarobljenom u telu starca, ostaje bogatstvo ali ne i želja i snaga da u njemu uživa. Dubai odlično počinje, Popović i Tasić su na visini zahtevnih glumačkih zadataka, ali poenta je previše laka, a priča se uz to završi bez odgovarajućeg epiloga. Kao i Balanar, Dubai nije bez čari, ali definitivno ostavlja utisak nezaokruženosti i nedovršenosti. Počelo se jako, pa stalo u trenutku kada je bilo potrebno da se poentira.
Treća priča je ubedljivo najbolja, “kaseta” koja zavređuje premotavanje i još jedno gledanje. Dok su Balanar i Dubai narativno “mršavi”, Prokletstvo Kuprešovih donosi mnoštvo najrazličitijih motiva. Izuzetno pojavni Igor Benčina glumi Manuela, oženjenog policajca iz Majdanpeka koji je opsednut maloletnom Jovanom (anđeoski lepa debitantkinja Tamara Isalović). Situaciju komplikuje pojava manijaka (glumi ga Vahid Džanković, u izuzetno upečatljivoj minijaturi bez ijedne izgovorne reči) koji seje strah i smrt po Majdanpeku i okolini. U ovom segmentu ima najviše likova, pa i prostora za neke sjajne epizode, a odigrali su ih Petar Zekavica, Jovan Jovanović, Miloš Miša Samolov, Jovana Belović, Alisa Lacko, Vladimir Gvojić, Dušan Radović…
Motiv vlaške magije i komunikacije sa mrtvima uveden je u priču na samom početku (scena sa Sonjom Vukićević), ali je dobrim delom nedorečen, samo “zagreban”, uključujući tu “prokletstvo” iz naslova koje je progutala elipsa. Ovde je definitivno bilo materijala za celovečernji film, trebalo je samo popuniti praznine, ali se Bursać i ovoga puta odlučio za strukturu koja više zbunjuje nego što objašnjava, sa velikim brojem elipsi koje češče frustriraju nego što nagrađuju. Bez obzira na pobrojane probleme, Prokletstvo Kuprešovih je veoma dobar moderni srpski horor, autentičan, jeziv i atmosferičan, sa gotovo fulčijevskom atmosferom i sjajno odabranom muzikom za podvlačenje svih ključnih mesta (Divlji anđeli su zastupljeni sa pesmama Voli te tvoja zver i Totalni kontakt, od kojih je ova druga duet sa Zanom Nimani, a u filmu se čuju Voli me još ovu noć grupe Denis i Denis, i, u samom krešendu, Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš Bijelog dugmeta). Videoteka će, verujem, pre svega ostati upamćena kao zanimljiv i hrabar pokušaj da se u okvirima srpskog filma ponudi nešto drugačije, mada istovremeno i kao film koji nije uspeo da do kraja razvije nemali potencijal koji je imao. Bursać će, nadam se, na svom sledećem projektu osetiti potrebu da se “uortači” sa odgovarajućim scenaristom, koji će mu pomoći da ideje artikuliše u dramaturški puniju i zaokruženiju celinu (ili celine). Ostaje nada da će Videoteka po prispeću na striming platforme pronaći svoje gledoce i/ili da će se u narednim godinama i decenijama izboriti za povlašćeni/kultni satus među poklonicima žanra. Dopao nam se ili ne, jedno je nesporno – filmovi poput ovog prava su retkost u srpskoj kinematografiji. Treba to ceniti.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
