Negde u vreme kad je grafit (danas bi rekli: post, meme…) “Klepton je bog” bio na zidu u predgrađu Londona, proleća 1965. tek 20-godišnji Erik Klepton iz komercijalizacije čuvenog ritam-i-bluz sastava Yardbirds odbegao je pod okrilje Velikog Tatice (Big Daddy, tek kasnije: Kum…) britanskog bluza, Džona Mejla (John Mayall, dalje: JM). Delovalo je prirodno da ode kod čistunca, a ovaj ga je i doslovno zbrinuo u potkrovlju svog porodičnog doma gde je Erik vežbao uz ploče iz Mejlove čuvene zbirke. No, JM je već i tada bio značajan inovator u odabranom žanru, samo to nisu primećivali mnogi.
Rođenog 1933. i odraslog u unutrašnjosti Engleske, s ocem koji je po pabovima svirao gitaru a kod kuće imao ploče na 78 obrtaja, Džona je rano privukao zvuk izvornih američkih izvođača (bugi-vugi klaviristi, pioniri džez-gitare, folk-bluz majstori) i uz njihove ploče je sam učio gitaru, od 14. godine klavir kad ga se u školi dočepao, potom i usnu harmoniku. Kao tinejdžer sklepao je sebi kućicu na hrastu u dvorištu i praktično se preselio tamo. Od 18. godine, trogodišnji vojni rok u britanskoj armiji, kao pisara u inženjeriji, odveo ga je i u Koreju, a na odsustvu u Japanu kupio je prvu električnu gitaru, još uvek izvodeći “usamljeničku” muziku. Po povratku, upisao se na umetnički koledž u obližnjem Mančesteru i 1956. krenuo da poluprofesionalno svira s lokalnim bendovima po igrankama. S diplomom dizajnera, 1962. pridružio se duvački vođenom sastavu Blues Syndicate, koji je džez i bluz mešao po ugledu na Aleksisa Kornera, “oca britanskog bluza”. Posleratni bum tradicionalnog džeza na Ostrvu je bio na izmaku, brzo su postali popularni zbog dugih klupskih R’n’B sešna i baš je Korner ubedio Mejla da “preseče”: 1963. postao je profesionalni muzičar, preselio se u London i kasnije oslikao/uobličio brojne omote svojih izdanja. Korner mu je zaista pomogao da se snađe na prestoničkoj sceni i već krajem godine JM je imao svoju grupu Bluesbreakers – basista Džon MekVi, bubnjar Hjui Flint (mnogo kasnije, u The Blues Band) – i redovne nastupe u legendarnom klubu “Marquee”. Počeli su da objavljuju singl ploče, pratili Džona Li Hukera, Ti-Boun Vokera i Soni Boj Vilijamsona na njihovim prvim klupskim nastupima u Engleskoj, i krajem ‘64. snimili prvi, i to koncertni album – John Mayall plays John Mayall (1965, Decca) uplićući standarde i Džonove autorske tačke.
Uz šefovo obećanje da ga mesto u postavi čeka kadgod, avgusta ‘65. Klepton je s nekim amaterima pod nazivom Glands kombijem otišao za Grčku (usput, zbog kvara, neznan bio i u Beogradu) a JM brzo isprobao nekoliko gitarista, ali je zamena postao 18-godišnji Piter Grin; nakratko je basista bio i Džek Brus, dok se Klepton najesen vratio. Prekaljeni klupskim svirkama, narednog proleća su s izvanrednim producentom Majkom Vernonom za svega tri dana snimili legendarni album (čitaj: long play ploču) Blues Breakers with Eric Clapton (1966, Decca). To ostvarenje smesta je postalo etalon belačke/električne vrste ove muzike: briljantno izvedeni standardi urbanog, Čikago-bluza uz Erikovo prvo (pa i vokalno) “otplaćivanje duga” mitološkom Robertu Džonsonu, sa znatnim dodatkom Mejlovih autorskih tačaka na dostojnom nivou. Gostuje i duvačka sekcija (na omotu je JM obećao: nikad neće duvače uvesti u stalnu postavu), a album se dobro i prodavao. Tako je JM i pred širu publiku stao kao solidan (drugi) gitarista – ponekad s neparnim brojem žica, pre Kita Ričardsa – vrlo dobar orguljaš i klavirista, odličan svirač usne harmonike, pevač prepoznatljivog nazalnog glasa i uopšte autoritet za bluz. Možda još važnije, zbir svih tih kvaliteta – protkan Kleptonovim potpuno zrelim tonom, besprekornim frazama i britkom silinom – s lakoćom je razduvao dotad česte nedoumice o izvornosti “mogu li belci/Englezi-mladi…da dožive bluz?”.
Koliko su šezdesete bile bogate pop-muzičkim zbivanjima govori i brzina događaja, konkretno – smenjivanje postava, pa tako i u Bluesbreakers. U maju ‘66. im je Džindžer Bejker seo za bubnjeve, a nekih mesec pre nego što će upravo nahvaljeni LP izaći, već u junu su Bejker i Klepton s Brusom izleteli u super-trio Cream; potajno su vežbali, ne rekavši Mejlu, i procurilo je u novine. JM je ubedio Pitera Grina da se vrati – iznenađenje za sve koji su smatrali da je Klepton nenadoknadiv. U otprilike godinu dana s Grinom, Bluesbreakers su napravili 40-ak snimaka uključujući EP s Polom Baterfildom, vodećim belim usnim harmonikašem/pevačem s one strane Atlantika.
No, kapitalno ostvarenje ove faze je LP A Hard Road (1967): prethodni, s Kleptonom, svakako je remek-delo, ali nisam jedini kleptomanijak koji priznaje da je A Hard Road čak i bolji za nijansu-dve. Razliku čine udeo i kvalitet novih autorskih tačaka, Mejlovih kao i Grinovih. Polako je postajalo jasno da je JM punokrvni vođa sastava i aranžer, te da svojim mladim zvezdama pruža i priliku i podršku – Grinovi vrhunski stilizovani instrumentali kao Supernatural su bluz-odjek tadašnje psihodelije, inovacije skladno uklopljene u već kanonizovani, moderni bluz.
I priča se ponovila: upravo to što je Bluesbreakers činilo izuzetnim pa i nedostižnim, “povuklo” je na svoju stranu: par nedelja pošto je umesto Onslija Danbara za bubnjeve nekako seo krakati Mik Flitvud, Grin daje otkaz i sa basistom MekVijem i Flitvudom pravi Peter Green’s Fleetwood Mac; da, deco, Fleetwood Mac su ranih godina (i albuma) bili bluz-sastav, i to odličan. Iako ostavši potpuno sam, JM se nije zbunio: prvo je u jednom danu snimio studijski album Blues Alone, sve radeći sam osim što je Kif Hartli bubnjao na pola numera, a zatim je za novog gitaristu izabrao 18-godišnjeg Mika Tejlora. Bluesbreakers, kao sekstet (sa dvojicom saksofonista) snimaju još jedan klasični LP, Crusade (1967) i na turnejama su uglavnom van Britanije. Bas-gitaru preuzima tada 15-godišnji Endi Frejzer, ali posle šest nedelja odlazi u grupu Free. Hartli “dobija nogu” kao podsticaj da okupi svoj bend, a bubnjeve preuzima Džon Hajsmen, postava se širi na treći saks i violinu/kornet, a album Bare Wires opet dolazi pod vrh britanskih top-lista.
“Rasadnik talenata” brzinski nastavlja jer Hajsmen s par članova odlazi da napravi cenjeni sastav Colosseum. JM raspušta Bluesbreakers da bi do daljeg objavljivao samo pod sopstvenim imenom; uzima bubnjara Kolina Alena (kasnije, Focus) i obnovljeni kvartet snima album Blues From Laurel Canyon (1968, poslednji s etiketom Decca). Urađen u londonskom studiju, to je svojevrsni dnevnik njegovog preseljenja u Kaliforniju, u planinski deo Los Anđelesa gde su živeli brojni poznati muzičari; više nije neobično da JM sastavi LP bez ijednog bluz-standarda. Leta ‘69, posle gotovo dve godine vernosti, Mik Tejlor odlazi u Rolling Stones da oplete njihove najbolje LP-ije. Uskoro i ritam sekcija napušta Bluesbreakers, da se pridruži grupi Stone The Crows, mada mladoliki basista Stiv Tompson produžava saradnju s Mejlom.
JM nije napustio samo Britaniju, nego i svoju prvu porodicu, pa se u pesmama uskoro javljaju i nove ljubavi i novi interesi. S rastućom popularnošću u SAD, kao pravi ostrvski osobenjak, on je potpuno živeo usvojeni identitet: s bradicom, dugokos, obučen kao urbani traper (nema veze s trap tzv. muzikom) – duge rese na rukavima jakne od štavljene kože, čak i lovački nož u koricama na opasaču – pa nije čudo što se aktivirao i ekološki. No pre toga “spušta loptu” vraćajući se pretežno na akustične instrumente i – bez bubnjara! Opet nepogrešivo bira odlične muzičare i s njima postiže nove kvalitete: gitarista Džon Mark svira prstima, Džon(i) Almond je flautista/saksofonista, a kičmu ove sedeće postave drži Stiv Tompson, perkusivni bas-gitarista koji će posle par sezona studijskih radova, nažalost, nestati s radara. U nezaobilaznoj dvorani Fillmore East (Njujork) snimaju izvrsni live-album savršeno odgovarajućeg naslova Turning Point (1969, Polydor), gotovo preteču unplugged-trenda i dinamički domaći zadatak za akustični bluz. JM briljira kao el/slajd gitarista, ima i skat pevanja, Almond se ne usteže od dugih džezerskih solaža… Počinje meditativnom The Laws Must Change, a završava eksplozivnom Room To Move, verovatno najpoznatijom Mejlovom pesmom.
Nepravedno u senci ranijih Mejlovih vrhunaca s gitarskim herojima, ova postava ekspresno pravi još jedno remek-delo, prefinjeni studijski Empty Rooms (1970) koji vodi bluz u nove prostore. Ponovo odjekuju aktuelni društveni nemiri (Plan Your Revolution), diskretno je uključen i Moog sintisajzer, a u finalu – pre rečitativne, tačnije šapćuće Lying In My Bed – u bajkovitoj bluz-vožnji To A Princess gostuje drugi basista, Lari Tejlor (ex Canned Heat); čak i za Mejla neobično, da ga prati dvojac bas-gitarista. Tejlor ostaje s njim godinama, Mark i Almond odlaze kao duet (a nisu Soft Cell), novi vrsni gitarista je Harvi Mendel (takođe iz specijalizovanog američkog bluz/bugi benda Canned Heat), a četvorku kompletira Zapin saradnik, pionir električne violine Don Šugerkejn Haris; poznat po brzom snimanju, takoreći uživo, s njima objavljuje USA Union. Zaštita prirode je tema dana, doduše, više u tekstu na omotu.
Za dvostruki LP Back To the Roots JM snima nove numere, ali s nizom sada slavnih gostiju koji su prošli kroz njegove postave, i to je simbolički zaokružilo najvažniju deceniju njegove, ispostaviće se, 60-godišnje karijere. Pošto je producirao snimke jednog od trojice kraljeva bluza, Alberta Kinga, JM studijsku ekipu koristi za sopstvenu turneju i dok se mnogi zamlaćuju fuzijom džeza i roka, objavljuje odličan koncertni Jazz Blues Fusion (1972). Svirači nisu slavni ali jesu kvalitetni: Blu Mičel (truba), Erni Vots (saks), Fredi Robinson (gitara) i, naravno, Lari Tejlor. Diskografiju nastavlja sarađujući s cenjenim producentima, elementima džeza i fanka udaljavajući se od električnog bluza kakav sve više traljave mlađi belci. JM uvodi i ženski vokal, pa u Jugoslaviji prvi put gostuje 1975. s Tejlorom, Harisom i svojom prvom pevačicom Di MekKini (posle nevažnog albuma New Year, New Band, New Company), a drugi 1977.
JM počinje i uživo da se osvrće na sopstvene klasične domete: s Mikom Tejlorom, Džonom MekVijem i Kolinom Alenom ide na dvogodišnju svetsku turneju. Godine 1984. ponovo aktivira firmu Bluesbreakers s dvojicom gitarista – Volterom Trautom i Henrijem ‘Koko’ Montojom – koji će tek napraviti veće karijere, i tako je ponovo nastupao u Jugoslaviji 1987. Tada već uredno ošišan, sede “grive” i skockan u dobro odelo, Mejl je bio u vrlo dobroj formi. Iako bez ugovora s velikim izdavačem, uspeo je opet da uzleti i album A Sense of Place (1990, Island) vratio ga je u prvu ligu.
Obeležavajući 40 godina karijere albumom Along For The Ride (2001), sazvao je na snimanje prijatelje iz Bluesbreakers ali i Gerija Mura, Stiva Kropera, Stiva Milera, Otisa Raša, Bilija Gibonsa, Krisa Riu, Džefa Hilija itd. Svoj 70. rođendan slavio je velikim dobrotvornim koncertom “Unite for UNICEF”, a među gostima su svirali Klepton i Mik Tejlor. Godine 2005. odlikovala ga je britanska kraljica. Album In The Palace Of The King (2007) posvećen je Džonovom ličnom heroju, gitaristi Frediju Kingu. Bluesbreakers je ponovo ugasio 2008. kako bi prestao s učestanim nastupima i putovanjima, te radio s raznim muzičarima. Svega tri meseca kasnije ipak je pošao na svetsku turneju s novim pratećim kvartetom. Uostalom, dovoljno govore naslovi albuma kao što su Road Dogs i No Days Off. 2018. je opet uradio nešto prvo: solo-gitaru u svom bendu poverio je ženi, Kerolajn Vonderlend. Do konačnog povlačenja sa scene 2022. JM je zadržao prosek od oko 100 svirki godišnje.
JM je mnoge svoje nastupe snimao sopstvenim dvokanalnim magnetofonom, često pristojnog tehničkog nivoa, što je omogućilo brojne kasnije albume, čak i s postavama koje nisu imale zvanična izdanja. U ovom veku, takve stvari objavljivao je i za sopstvenu onlajn kompaniju Private Stash. O CD-reizdanjima da i ne počinjemo, važnije je da je od 2013. sarađivao s malom kućom Forty Below Records, te da su studijski albumi s tom etiketom – A Special Life, Find a Way to Care, Talk About That (gostuje Džo Volš), Nobody Told Me (gostuju Tod Randgren, Litl Stiven, Džo Bonamasa) – dobro ocenjeni.
U Hol slavnih bluza primljen je 2016. a …rokenrola ove godine, u kategoriji “muzički uticaj”. Živeo je kako je želeo, mnogo i dugo radio ono što voli, iz dva braka imao šestoro dece, uživao poštovanje brojnih mlađih kolega… Umro je u svom domu u Kaliforniji izguravši 90 godina. Većina nas o tome može samo da sanja.
