Bekim ili – sva čula na maksimumu

Fotografija napravljena mobilnim telefonom, ne preterano vešta, ali poenta je bila da se ovekoveči trenutak u kome neki dragi ljudi sede u bašti naše male knjižare-kafeterije. Datum je 21. oktobar leta miholjskog godine 2019. Na slici su Sanela (Babić), Bekim (Sejranović) i Srđan (Valjarević). Pamtim da smo sedeli i razgovarali neko vreme, usput sam se sa Bekimom dogovorio o reizdavanju njegovog drugog romana Ljepši kraj, dela preko kojeg sam ga upoznao, a kojeg nakon Samizdatove verzije više nije bilo u domaćim knjižarama. Pričao je kako radi na novoj knjizi, ali da mora prvo (iz čisto finansijskih razloga) da ga napiše na norveškom jeziku pa će ga onda prebaciti na „naš“. Novo izdanje Ljepšeg kraja je bilo logično, i da se ovdašnjoj publici koja ga je prvobitno propustila pruži prilika da kompletira njegova dela, a i nama da ga „saberemo“ pod Bukinim logotipom.

Razmišljao sam tada kako su Bekim i Srđan među deset najboljih pisaca što ih je Jugoslavija posthumno porodila. Obojica beskrajno talentovani, nesnađeni i dečački iskreni, obojica preživeli ozbiljne krize i oporavljeni se polako vraćali. Jako sam se radovao sledećim knjigama koje su stidljivo najavljivali, negde pomalo ljubomoran što Srđana nikada nisam imao priliku da probam da nagovorim da objavi nešto za nas.

Sve troje gledaju u objektiv, smeše se osmehom ljudi koji više-manje sve znaju, koji više nikuda ne žure, pred kojima su godine za naplatu jer su svoje račune uveliko platili.

Iste večeri sam Bekima i Sanelu video ispred „Poleta“, na Tomaševoj promociji. Ljudi je bilo previše, a kiseonika premalo za nas sredovečne te smo ostali ispred kluba. Tu nastaje još jedna fotografija na kojoj su Bekim i Miki iz Darkwooda. Primećujem tada kako njih dvojica zapravo liče.

. . .

Tačno je sedam meseci i jedna pandemija kasnije, 21. je maj leta prestupnog 2020. godine, u 15.51 mi stiže mejl od dragog Draga Glamuzine, urednika zagrebačkog VBZ-a. Manirom dobrog kolege mi šalje sređen rukopis Ljepšeg kraja koji će oni uskoro takođe reizdati. Kao pravi štreber, ja volim sve da imam spremno na vreme i već sam verovatno urnisao sirotog Draga pitajući ga svako malo kada će mi to poslati. Sređujući izdavački plan do kraja godine, shvatam da je korona dovela do pomeranja datuma izlaska svih izdanja za nekih mesec dana i da će Bekimova knjiga, ako sve bude po planu, izaći na moj 48. rođendan, negde sredinom avgusta. Zabavlja me ta koincidencija, pogotovu jer smo vršnjaci. Razmišljam da možda možemo tim povodom da napravimo žurku u novoj knjižari čije otvaranje pripremamo, a možda i u Banjaluci, na festivalu Imperativ, koji njegova Sanela sjajno organizuje već nekoliko godina i koji je karantin pomerio sa početka juna na kraj avgusta. Premotavam u glavi i neke scene sa prošlogodišnjeg festivala na kom smo se družili, prosleđujem fajl na prelom i radujem se ponovnom čitanju romana koji nas je prvi put spojio, kada nisam baš verovao da će on (i još mnogi neki divni pisci i spisateljice) postati „moj“…

Postoje neki događaji koji vas udare takvom silinom da se dok ste živi, jasno sećate gde ste bili i šta ste u tom trenutku radili. Istog dana u 18.15 čitao sam prelom Miljenkovog romana Rod, Jutjub je, vođen svojim algoritmom, nakon Koenovog čuvenog plavog mantila servirao Masimovu izvedbu Jurine Mi nismo sami, gde prosto ne možete da izdržite a da ne počnete da imitirate (bezuspešno, naravno, ali tim je zabavnije) izvedbu tog Dorijana Greja glazbe, pardon, muzike. U tom međutrenutku zatreperi poruka, jedna od mnogih koje primiš tog dana, jedina posle koje se dan zaustavlja i ostaje zamrznut u momentu što traje dok mozak pokušava da obradi neprihvatljiv raspored slova u prvoj rečenici Saneline poruke:

„Ivane, Bekim je danas umro.“

Vreme ne protiče, ne dozvoljavaš mu jer je očito došlo do neke greške u Matriksu, hajmo sve ispočetka, Sanela šalje poruku, ti je otvaraš i čitaš…

I pročitaćeš je nekoliko puta, a onda će vreme poput bujice da sruši tu branu. Odgovorićeš joj na poruku, nesuvislim pitanjima i rečenicama jer ona je jedna od onih koji su najviše izgubili i njen je gubitak neuporediv sa tvojim. A kad je tebi ovoliko teško, pitaš se, kako li je tek njoj?

Kao izdavač imaš obavezu da obavestiš medije i čitaoce. Radiš u nekom magnovenju, zahvalan si svemiru što si sam kod kuće i što sve te nalete očaja, gubitak glasa kada se jave Miljenko, Vlajsa, Rumena, ozbiljnu tugu – ne moraš da objašnjavaš. Deci posebno, njima su takve stvari strane i time, dakle, hiljadu puta strašnije.

. . .

Nekoliko dana je prošlo od tada. Desile su se neke lepe stvari, reakcija na njegov odlazak je, što se tiče čitalaca, ako računamo sve moguće komentare, poruke, telefonske pozive bila takva da bi se Bekim verovatno postideo.

Prepoznavanje između pisca i čitalaca ume da stvori jaku sponu. Bekima su njegove čitateljke i njegovi čitaoci voleli. Videlo se to na svim potpisivanjima na kojima su mu stidljivo prilazili, a onda se trenutno otkravljivali jer su Bekimove tople oči i osmeh imali instant efekat.

Kolege pisci i neki ljudi iz medija su takođe ostavili divne tragove ljubavi i poštovanja (Marko T, Aca S, Suzana, Skoča… preskačem mnoge sigurno, ali bar da skrenem pažnju na njihove tekstove/izjave). Bilo je i onih koji su želeli da se očešu, samoproglašenih prijatelja nekrofilske provenijencije, ali njihova nebitnost bi trebalo da potone u okeanu prosečnosti u kojem se batrgaju pa ih ne treba spominjati. Na koncu, takvi se uvek sami prepoznaju.

Usledio je Teofilov poziv da napišem ovaj tekst, prihvatio sam jer ne mogu da odbijem ni njega ni Bekima, mada znam da ima sigurno onih koji bi ovo uradili bolje od mene, em nadarenijih em Bekimu bližih. Ja nisam bio Bekimov prijatelj iz jednostavnog razloga – nije bilo prilike da to postanem. Sreli smo se možda deset puta. Svaki od tih susreta bio je, doduše, za pamćenje, ali verujem da takvo iskustvo imaju svi koji su mu bili koliko-toliko bliski. Od sumanutog pijanstva i nastupa na gostovanju Krokodila u Uljaniku u Puli 2009. gde se nije znalo da li sam ja strašniji voditelj ili on gost, preko Subotice, Beograda, Sarajeva, Zagreba, Banjaluke… Svakog se živo sećam jer sati sa njim su oni kada se učestvuje u životu, intenzivno i sa svim čulima na maksimumu.

Bio sam mu drug i izdavač, a to nije mala čast.

. . .

Jedan od retkih pravih je otišao. Utešno je znati da smo bili tu, delili prostor i vreme sa njim. Postoje trenuci kada bih voleo da mogu da premotam vreme, da tom divnom čoveku kažem još ponešto, da ga zagrlim onako stamenog, širokih pleća i ponovo čujem njegov smeh. Ima tih momenata kada poželim da mirni, topli 21. oktobar, dan bez pravih briga i crnih slutnji potraje. Da osmesi ljudi na slici zaigraju u stvarnosti, zvuci ulice probiju šum ništavila i da zajedno, nesvesni onoga što nas čeka, otrčimo još jedan, počasni krug.