Poslednjih nedelja, tačnije, od jednog govora premijera Vučića, u naš medijski rečnik ušla je reč „agresivno“.
Koliko se sećam, prvi put je izraz upotrebljen kao način otvaranja novih radnih mesta. Upoznali smo pomalo zbunjujuć izraz „agresivno zapošljavanje“. Od prvog trenutka, ova floskula mi se urezala u pamćenje, jer od reformisanog političara evropske provenijencije nisam očekivao agresivnost kao deo političkog programa.
Pošto su sve naše političke stranke liderskog tipa, a SNS posebno, nije trebalo dugo čekati da se agresivnost proširi i na ostale aspekte društveno-političkih aktivnosti. Ministri su odreda krenuli agresivno u izgradnju infrastrukture, zatim su agresivno krenuli u formiranje vlade, pa su agresivno jurnuli ka pridruživanju EU kroz diplomatsku ofanzivu. Agresivno će se krenuti u reforme zakona o radu, agresivno će se kresati plate i penzije. Agresivnost je postala ključna reč, osnovna osobina političkog programa. Agresivnost i kresanje!
Postoji samo jedna oblast gde je agresivnost zabranjena, prećutno preskočena, ili je jednostavno potisnuta, što bi bilo u skladu sa zakonima psihodinamike.
U odnosima i reakcijama prema Kosovu upadljivo nedostaje agresivnost koja dominira na unutrašnjem planu. Sa Kosovom mora fino, kao i sa strancima u Briselu. Za njih su rezervisani staložen ton, sklopljene ruke u tihoj molitvi i pomirljivost u svakom obliku.
Za nas, smrtnike sa pasošem Srbije, ostali su agresivnost i kresanje. Ovaj pojam mi je otvorio oči jer mesecima nisam znao šta me to u javnom prostoru podseća na devedesete. Agresivnost je taj ključ za razumevanje populističke politike, samo moramo biti potpuno iskreni i konstatovati da se ispoljavanje agresivnosti ipak promenilo. Devedesetih smo imali otvorenu sezonu za pražnjenje unutrašnje i nacionalne frustracije, pa ste mogli da ratujete, ubijate, otvoreno mrzite, pljujete, polivate vodom ili psujete sve živo. E, kakva su to bila vremena, reći će vam sa setom svaki tranzicioni krimos, biznismen ili političar. Ne voliš, biješ ili ubiješ, poželiš, pa kupiš, ukradeš ili privatizuješ, narod glasa, a ti ih ložiš i plašiš.
Danas više tako ne može. Ako dobiješ podršku od moćnih, ako ne talasaš prema komšijama, na unutrašnjem planu i dalje ostaješ car. Međutim, nema potezanja pištolja na neistomišljenike, nema mlaćenja opozicije, mora to da se čini sofisticirano. Šta onda da radi frustrirani srpski političar iz devedesetih nego da agresivnost sublimira i izrazi na društveno prihvatljiv način. Dodajte onda agresivnost u svaku rečenicu koju izgovorite i videćete – rezultati su fantastični!
Nerviraju vas penzioneri, agresivno im skrešite penzije, čik neka se pobune, samo im pomenite svoj izborni rezultat, smrznuće se od straha i neće smeti da izađu ni do pošte po penziju. Verovaće da će ih milioni Vučićevih glasača vrebati u ulazu i pred zgradom.
Radnici i sindikati su oterali bivšeg ministra jer je hteo da menja zakone o radu. Dobiće Vulina da se agresivno bori za radnička prava, jer agresivnosti više nema prema Kosovu, pa šteta da ta energija agresivnosti vetri.
Ajmo agresivno i ka koridorima. Kad krenete kolima ka Subotici ili Nišu, videćete da je asfalt u lošem stanju. Agresivno ćemo pokrpiti rupe, pa da ko ljudi agresivno vozimo.
Nerviraju vas oni voditelji iz jutarnjeg programa RTS-a, pa još doveli nekog čoveka iz „Večernjih novosti“ i kritikuju Vladu, Novu Vladu, zamislite! Odmah agresivno saopštenje, tek da vide s kim imaju posla, da ne pomisle da kritikuju u popodnevnim časovima, da ne kažem u prajm tajmu.
Recimo da je moje uvo previše tanano, da u političkom životu Srbije danas nema radikalne niti radikalske agresivnosti, da ja prosto zaključujem po analogiji iz prošlih vremena. U tom slučaju „agresivno“ takođe moramo izbaciti iz političkog rečnika zbog pedagoških i gnoseoloških razloga. Mlađim generacijama poručujemo da je agresivno jednako dobro, što je u politiku stiglo verovatno iz sportskog rečnika. Agresivno bi značilo predano, punom snagom, bez oklevanja, što bih mogao da prihvatim bez zadrške. U protivnom ćemo nastaviti sa jezičkim oksimoronima iz devedesetih „strašno dobro“ ili „užasno smešno“, a strava i užas su zaista bili naša realnost.
Nego, pun kvalitet političkih poruka možemo proceniti prema tome koliko su „ušle u narod“. Ako narod počne agresivno da se ponaša, ako se vrati agresivnost u komunikaciju, onda je poruka primljena. Sudeći po količini vesti u crnim hronikama, agresivnost cveta. Seme je palo da plodno tlo, sirotinja je sve veća, frustracije takođe, biće nasilja na sve strane.
Ostaje nam – kresanje! U prenesenom smislu, kresanje bih podržao kao transformaciju agresije u libido, odnosno u seksualnu energiju. Međutim, politika uvek zazire od seksa, pa se plašim da će kresanje pre imati kastracioni karakter. Kresanje će doživeti korisnici budžeta, kao čin lišavanja žrtve njene falusne moći, simbola vlasti. Koliko čujem, prvo će da kresnu penzionere, pa zatim i ostale – linearno, po 10%.
Bez anestezije!
