Operacija “Oko i duh”

Dominantno uzev, a po pitanju distribucije u bioskopskom smislu, dokumentarni filmovi su mahom “osuđeni” na specijalizovane filmske festivale, gde poklonici treba da se izbore kroz gustiš, a nekada i stvarni nepregled krupnih gledalačkih izazova, pa ako u tom naumu uspeju, mogu da direktno posvedoče u kojoj meri (naravno, od jednog konkretnog slučaja do narednog, pa sve tako redom) dokumentarci i dalje odražavaju sveprisutni, a nekako i eluzivni duh vremena, i šta nam to onda govori – o samim filmovima, filmu kao mediju, dokumentaristici i njenim vrlim stvaraocima, duhu vremena, pa i nama samima u njegovom vrtlogu. Ovoga puta uzorak će nam biti četiri uglavnom biografski ustrojena ostvarenja sa obilate i raznovrsne ponude 15. po redu izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs u našem glavnom gradu.

U uvodnom pasusu eseja Oko i Duh, delu zbirke Sezanova sumnja – Oko i duh i drugi ogledi o umetnosti Morisa Merlo-Pontija (prevela Milica Stojković, objavio Službeni glasnik) stoji naredno opažanje: “Nauka manipuliše stvarima, a odbija da u njima živi. Ona im stvara unutrašnje modele i, vršeći prema njihovim indeksima ili varijablama transformacije dopuštene po njihovoj definiciji, samo se ponekad sukobljava sa stvarnim svetom. Ona jeste, i uvek je bila zadivljujuće aktivna, ingeniozna, neobuzdana misao, rešenost da se prema svakom odnosi kao ‘predmetu uopšte’, odnosno da nam istovremeno ne znači ništa i ipak bude predodređena za naše poduhvate.” Upravo navedeno, naravno, uz ponešto samododeljene slobode u interpretaciji, može se u značajnoj meri primeniti i kada je reč o podvojenosti dokumentarni – igrani film, pri čemu bi tu igranom filmu pripala pozicija nauke, dok bi dokumentarnom izrazu bio dodeljen zadatak da živi u stvarima, pojavama, pojmovima koje opisuje i prikazuje, a koje najčešće u sferi igranog filma bivaju predmet svesnih manipulacija.

LJUBAVNO PISMO KNJIŠKOM PERU

Prvi ogled na tom tragu može da nam bude odličan biografski dokumentarni film Kurt Vonegat – Otkačen u vremenu (Kurt Vonegutt – Unstuck in Time) reditelja Roberta B. Vajdija i Dona Argota. Formalno gledano, ali možda i samo, ako ne i isključivo formalno gledano, ovo je film koji zbilja potpada pod odrednicu dokumentarnih biopika, odnosno biografskih dokumentaraca, jer, na osnovu sveukupnog utiska i preovlađujućeg duha, to ostvarenje je delo koje transcendira uvek krute okvire tog polaznog podžanra, te se i u strukturalnom i u emocionalnom smislu (i to na ravne časti) nameće kao svojevrsno ljubavno pismo voljenom knjiškom peru, a iz vizure reditelja koji je decenijama radio na tom filmu o svom literaranom heroju, da bi u nekom trenutku postao blizak i odan prijatelj Vonegatov. Pri svemu tome ovaj naslov zadovoljava normu i kada ga svedemo na okvir biografskog prikaza jednog svakako dovoljno uzbudljivog života i karijere pune golemih i nespornih poduhvata, kao i pokleknuća i lutanja…

Tome se, ne samo preciznosti radi, treba dodati i taj kontemplativno-ispovedni ton koji predstavlja važnu determinantu ovog filma čitavim njegovim tokom, a to se na prvom mestu odnosi na samog Roberta B. Vejdija, koji uz dosta naoko sramežljive samoironije prikazuje i vlastitu evoluciju – od knjiškog moljca u mladim godinama, pa sve do cenjenog “izvođača rediteljskih radova”, što uključuje i rad na i dalje aktuelnoj i obilato i često nagrađivanoj satiričnoj televizijskoj seriji Curb Your Enthisiasm, koja, ako ćemo pošteno, barem na konto tog lako uočljivog apsurdističkog doživljaja humora i onoga što jeste i što može biti smešno, ima vidljive asocijativne veze sa onim što poštovaoci hitro prepoznaju kao iznimno važan deo čari i specifičnosti Vonegatove proze. Pomenuti film (naravno, ostavimo li po strani sam uvod gde je potrebno napraviti smislenu i ubedljivu kopču između ključne teme i vremena u kome nastaje film, spremajući se da u dogledno bliskoj budućnosti stupi pred publiku) formalno zadržava linearno pripovedanje, što je u krajnjem slučaju ogoljena i nezaobilazna nužnost kada u sat i po ili dva sata trajanja na razložan i pregledan način treba “ugurati” izobilje faktografsko-biografske građe, ali ipak dosta brzo stupa na put određen i mustrom koju čine dovoljno slobodarski upotrebljene i pozicionarne pripovedne sinkope, što ovaj film dovodi u dodatnu rimu i analogiju sa Vonegatovim viđenjem proze i književne naracije, i to ne samo u, kanda, sveopšte poznatoj Klanici 5, nego i znatno šire – na uzorku bezmalo čitavog opusa tokom svih tih decenija neumornog, a katkad i pogibeljnog delanja na polju lepe, ali, avaj!, i ne uvek rado čitane i popularne književnosti. Uz svu tu svoju umešno artikulisanu digresivnost, Kurt Vonegat – Otkačen u vremenu ipak sve do isteka poslednjeg kadra uspeva da ostane na jasnom i temeljno utabanom tragu možda u neku ruku i impresionističkog viđenja onoga šta i kakav biografski dokumentarac treba da bude, istovremeno uspevajući da bude i nepobitno ilustratitivan portret centralnog lika ove priče, i to u nekoliko raznolikih, a povremeno i oprečnih, pa i međusobno isključivih dimenzija njegove i privatne i javne persone; tako kroz 126 minuta trajanja pred očima (uz obilje arhivske građe i uz dozirano ‘talking-head’ učešće učenjaka, biografa, poznavalaca dela i prilika tog i ovog doba, i uz samo nešto malo animatorskih intervencija) imamo uzbudljiv i dinamičan “scenosled” Vonegata u sijaset životnih rola i postavki – sin, brat, otac, požrtvovani ujak, nevoljki radnik u odeljenju industrijskog giganta za odnose sa javnošću, mladi veteran užasa Drugog svetskog rata, pisac godinama na nekoliko (doduše, krupnih) koraka do slave i esnafskog priznanja, nervčik, književni superstar, satiričar, javni govornik, voljeni cinik, odan prijatelj, mentor krajnje iskrenih namera, preljubnik u zrelim godinama, mrgud, povremeno i narcis zabrinut nad bledilom što izjeda odraz nekada visokog sjaja… Uz sve to, ovaj film dosta skladno i nimalo intruzivno predočava šta se zbivalo u životu i sve zrelijim godinama i drugog aktera ovog filma, a što tvori upečatljivu transgeneracijsku klackalicu na čijim polovima su nekadašnji idol, a sada blizak prijatelj i njemu bespogovorno lojalan biograf (filmskim sredstvima), i to tokom nekoliko dugih, a pomalo i verolomnih decenija na prelazu između dva baš dinamična stoleća.

STOUN, SRČAN I SAMOUVEREN

fd1e3193-401a-4307-9f24-450d34cbc5b2

U ponudi aktuelnog izdanja Beldocs-a je i JFK Revisited: Through The Looking Glass (JFK: S druge strane ogledala), film kojim se nakon pune tri decenije veliki Oliver Stoun vratio svojoj opsesivnoj temi – misteriji atentata na predsednika Kenedija. Na mahove, ovaj Stounov film ostavlja utisak komprimovane serije preinačene u film, a što je donekle potcrtano i formalnom strukturom ovog ostvarenja – film je podeljen u dve celine, pri čemu se prva polovina tiče novih (jednako kriptičnih i nanovo javno prećutanih) saznanja o tom pogubljenju praktično pred očima sveta, a do čega se došlo nakon otvaranja niza decenijama zapečaćenih dokumenata tajnih službi, i to mimo rada čuvene Vorenove komisije, koja je izgleda i bila postavljena prvenstveno radi dodatnog zamućivanja ionako nimalo bistre vode u tom prevratničkom slučaju, a druga polovina nam ponovo donosi Stounovo ustremljivanje na ono na šta je taj znakoviti slučaj ukazivao a tiče se američke spoljašnje i unutrašnje politike, naravno, na večitoj razmeđi paranoje i intervencionizma. U toj polovini (uz krajnje sugestivnu naraciju glasom Donalda Saterlenda, koji je odigrao značajnu epizodu u Stounovom igranom remek delu na JFK teme pre trideset godina) Stoun u očekivano filmski učinkovitom izrazu gledaoce podseća na ono što je na tom tragu izneo pre nekoliko godina u svojoj dokumentarnoj seriji sličnog tona i profila. Ipak, ovo je, ukupno uzev, vrlo dobar film, a posebnu vrednost predstavljaju povremeni odblesci autoironije, kao, recimo, u slučaju rečenice koja je mnogima brzo upala u uši i urezala se u pamćenju, a koju tu izgovara sam Oliver Stoun (“Teorije zavere sada su činjenice zavere”). A ubedljivo najznačajnija i najrečitija vrednost ovog filma je to što i ovaj film u ogromnoj meri predstavlja preciznu refleksiju javne persone svog autora, pri čemu se tu ponajpre ističu srčanost i samouverenost, naravno, u skladnom “hodu” sa nikada spornim Stounovim rediteljskim i sveobuhvatnim filmskim umećem.

ENIO, JAKO SAM TE CENIO

Ennio

Biografski dokumentarac nedavno je sročio i dobro poznati italijanski sineasta Đuzepe Tornatore, ne samo kod nas kanda zauvek najprepoznatljiviji po filmskom klasiku Novi bioskop Paradizo, koji je nedavno javnosti predočio ambiciozan ali neporecivo tradicionalistički dokumentarac u čijoj je žiži Tornatoreov saradnik, ali, kako se može saznati, i blizak prijatelj – znameniti mag filmske muzike Enio Morikone. U zanatskom smislu filmu jednostavno i svedeno naslovljenem Enio ništa se iole relevantno ne može zameriti, naravno, ako ciljano, u naletu dobre volje i dobrovoljnog slepila, apstrahujemo nimalo ekonomično trajanje od čak 156 minuta, kao i pomalo kontradiktornu impresiju koja nas navodi da istaknemo da je Tornatore ovim filmom pogodio u samo središte mete, pred gledaoce iznevši desetine i desetine svedočenja Morikoneovih saradnika, prijatelja i poštovatelja (pri čemu glavninu ovog ostvarenja čini opsežan razgovor koji je Tornatore
vodio sa svojim “junakom” tokom niza godina, a koji je okončan malo pre maestrove smrti pre par godina). Ovo preterano ne iznenađuje, Tornatoreu su se i u slučaju uspelijih igranih filmova na dušu mogle stavljati upadljiva doslovnost i raspričanost, a ovaj film, i mimo tog svog okoštalog izraza i svečarskog tona bespogovornog panegirika, zadovoljava kao i pomalo iscrpljujuće detaljistički portret jednog zbilja velikog umetnika koji je zaslužio čak i možda više i opsežnije.

DISKO–SUSRET

Sabrina Salerno iz filma Italo disko (1)

U Italiji ostajemo i zbog tematskog-reportažnog nemačko-italijanskog dokumentarca Italo disko. Blistavi zvuk 80-ih, koji u tih svojih sat i sitan kusur trajanja dosta brzo nadvisi nekolicinu ranijih, TV radova na temu tog popkulturnog fenomena iz narečene ere. U odnosu na prethodnike, ovo ostvarenje dominira produkcionom superiornošću i opštom kinestetskom uprizorenošću, i nema sumnje da će zagrejati srca onih koji još uvek pate za užitkom koji su osećali upoznajući se sa novitetima iz domena italo (boot) diska koje je kod nas donosila ekipa radijske emisije “Disko-susret” Radio Beograda. Međutim, uz svu preglednost, te izrazito zabavna pojašnjenja tamošnjeg vickastog sociologa kulture, ovaj film ne pruža potpunu sliku tog neodoljivog i žilavog fenomena disko-zvuka sa ne tako očekivane adrese i podosta DIY žara. Tako smo ostali uskraćeni za priču o melanholiji kao važnom sastojku dela italo disko-hitova, podsećanja na tzv. spori disko (disco lento), te derivate iz Nemačke, Španije… gde je takođe “rodilo” podosta budućih punokrvnih evergrinova. Mada, niko nije ni rekao da nastavak ovde nije jedna od logičnih opcija.