Ako smo leteli, bili smo letu skloni

Neki od filmova dobace i do zaslužene titule umetničkog dela, pa još i uspeju da tu “lentu” zadrže i uz neizbežan protok vremena, ali film svojim ogromnim delom jeste i industrija, pa čak i kod nas i na obližnjim prostorima, te svakako ima smisla obratiti pažnju na činjenicu da imamo još jedan bioskopski hit srpske proizvodnje. To je važno i ako se ima u vidu stalna zapitanost nad činjenicom da srpske kinematografije kanda ni ne bi bilo da nije podrške države, a da su komercijalni (što bi onda trebalo da znači i isplativi) filmovi dobrodošli i kao prirodna i zdravorazumska protivteža takođe potrebnim ostvarenjima (kao i delima koja ka tom cilju streme, ali na kraju do njega ne dobace), koji imaju, pak, vlastite kanale proboja do festivalske i druge publike, i ovde i vani.

LETO-kada-SAM-naučila-DA-letim-PLAKAT

Dakle, brojke ukazuju da će, nakon Nečiste krvi, Tome, Južnog vetra 2, Zlatnog dečka, i film Leto kada sam naučila da letim u režiji Radivoja Andrića, a zasnovan na istoimenom romanu Jasminke Petrović, biti bioskopski hit, što je izrazito važno i izvan tog šireg konteksta, i prikazivačkog i filmofilmskog. Naime, u tom smislu pomenuti film se nakon poduže pauze na tom planu (od čak gotovo 18 godina) nadovezuje na Andrićev niz kino-hitova (Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje i Kad porastem, biću Kengur), a nakon Zlogonja Raška Miljkovića (takođe ekranizaciji proze Jasminke Petrović) udahnjuje se novi dašak života toj vazda varljivoj niti ovdašnjih filmova koji se nedvosmisleno na prvom mestu obraćaju deci i mladima. Krenemo li tim tragom, uvek je mudro podsetiti se te lako primetne činjenice da dečji film i na uzorku novog srpskog filmskog milenijuma predstavlja jedan od brojnih žanrovskih i tematskih zabata uz koje bi mirne duše uvek mogla da se pridoda i odrednica skrajnutosti, premda konkretne brojke o gledanosti filmova te sorte u danima SFRJ ukazuju da su tako žanrovski određena ostvarenja bila sasvim respektabilni hitovi, koji su – usled svoje prirode i univerzalnosti – imali znatno duži vek trajanja čak i pri poređenju sa mega-hitovima u bioskopima tog doba. Ovde je prirodno mesto da se navede sledeći citat iz eseja Kristine Đuković, Jovan Rančić, vuk samotnjak srpskog dečjeg filma iz zbornika Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma (objavila kuća Clio, 2008. godine); Đuković je, dakle, na tim stranicama, ukazala i na ovo: “Odsustvo dečjeg filma u domaćoj kinematografiji, odnosno, sporadičnost kojom se u njoj javlja, nije moguće razmatrati mimo opšteg odnosa koji društvo uspostavlja prema detetu, pošto je reč o žanru prevashodno određenom svojom ciljnom publikom. Čak i kada se obraćaju dečjoj publici, izražena je potreba odraslih da govore drugim odraslima, što proizilazi iz uverenja da je to jedini način da budu umetnički relevantni. Dakle, odnos društva prema deci, tj. sazrevanje o detinjstvu kao autonomnoj psihološkoj kategoriji, nikada nije bio sasvim rasterećen od onoga što društvo očekuje od deteta da postane, onoga što društvo sebi zamera i što bi želelo da bude…”

OSVAJANJE SVETOG GRALA

Ovde možemo da se nadovežemo jednom hitrom i aksiomski ubedljivom konstatacijom – Andrićev film (i izrazito je dobro i značajno što je tako) Leto kada sam naučila da letim, iako se nužno kreće po tom skliskom terenu nedovoljno postojane i osnažene tradicije tokom svih pređašnjih decenija profesionalne kinematografije kod nas, ostvarenje je koje se bezrezervno obraća deci i mlađoj publici, pri čemu na tom putu u značajnoj meri osvaja svojevrsni Sveti gral – filma o deci i za decu koji je lako pojmljiv i emotivno i kinestetski upečatljiv i kada ga gledaju oči odraslih i kada njegove domete (kao i namere autora) vagaju filmofilmski umovi odrasle publike. Priča o isprva neželjenom letovanju male Beograđanke Sofije na hrvatskom ostrvu na kom je rođena i mladost provela njena ekscentrična i stroga baka, koja se u rodni kraj vraća nakon zbunjujuće duge pauze, svesno je pojednostavljena, što je, doduše, čini preciznim filmskim ekvivalentom romana Jasminke Petrović, a što onda otvara (kako, uostalom, stari, dobri filmski običaju neretko i nalažu) priliku da se kroz povest o letnjim avanturama u ovim nepogrešivo ugodnim krajolicima krene put prikazivanja i onih svakodnevnih tlapnji, emotivnih i duševnih damara koje mlada bića nikako ne mogu da izbegnu tu – na razmeđi između detinjstva i rane mladosti. Po tom aspektu gledano, Leto kada sam naučila da letim je sasvim uspeo i krajnje ubedljiv film u kome je vešto stvoren efektan privid intimističkog obraćanja na putu sazrevanja gde sve stanice i nisu prijatne i po volji duša, umova i tela ionako izmučenih hormonalnim i pratećim potresima i snažnim uverenjem da nešto debelo nije u redu sa svetom, tako sputanim društvenim konvencijama i temeljnim odsustvom slobode izbora, a sve to čak i na neosporno lepim mediteranskim adresama. Reč je o duhovitoj komediji, te efektnoj studiji karaktera u fazi nastajanja u sasvim uobičajenoj, ali i dovoljno zanimljivoj životnoj situaciji koja, pritom, pleni dinamičnim izlaganjem, upotrebom dovoljno raznovrsnih oruđa i pripovedačkih ukrasa (uključujući tu i povremene grafičke upadice, kao i blage i blagotvorne postmoderne zahvate), kao i sveukupnim šarmom koji dosta brzo prevaziđe taj u samom startu prisutan i evidentan aspekt i kvalitet tzv. morskog filma.

Jednostavno govoreći, Andrić i ostatak autorskog i esnafskog dela ekipe uspeli su da stvore film čiji se sveprisutni polet nijednog trena ne čini hinjenim ili daleko bilo kalkulantskim, te se u ovom filmu lako može uživati sve i kada mu pristupate sa pozicije možda površnog gledaoca koji u bioskopu (a posebno ovih dana i godina) prevashodno traži i očekuje zabavu, kao i ako ste od onog soja ambicioznih i pravičnih, ali i cepidlačenju sklonih filmoljubaca koji i od aktuelne filmske i bioskopske ponude očekuju više – zanatsku zrelost, produkcionu dostatnost i jasan smisao postojanja, recimo. A sve to je nesporno deo aduta kojima može da se podiči ovaj Andrićev film.

NEUSILJENA DIDAKTIČNOST

Ovome se mora dodati i snažan sud da Andrić i dalje, pa i u slučaju rada sa tako pipavim materijom, pa još i potvrđenim i dugovečnim knjiškim bestselerom, lako vlada stilemama komercijalnog (dakle, i repertoarskog, ali pre svega i komunikativnog filma), što nikoga ne bi trebalo da začudi imajući u vidu da je u slučaju ostvarenja Tri palme za dve bitange i ribicu pokazao kadrim da očiglednu budžetsku sputanost preobrati u oruđe kojom se kroz nenametljivu komediju prikazuje i očaj i apsurdnost teškog vremena, da je sa Munjama uspeo da uhvati duh vremena – taj brzo i olako potrošeni postoktobarski optimizam bez pokrića, te da je u Kad porastem biću Kengur u srpski savremeni film uveo stvarnosno neizbežni a značenjski potentan motiv džabalebarenja po kladionicama kao kakvim fatumskim deluzijama, kao i osećaj brzog vratolomnog skoka u bezdno kapitalističkog iscrpljivanja i tela i duha, čemu je ovde malo ko zbilja stremio… U slučaju najnovijeg filma, na ruku mu ide odlična gluma (ponajpre baš mladog dela ansambla i na prvom mestu zaista magnetične Klare Hrvanović u hitroj saigri sa Olgom Odanović), suvereno baratanje ritmom pripovedanja, promišljeno naglašeni kolorit snimatelja Dušana Joksimovića, nadahnuta montažna raznovrsnost u viđenju i izvođenju Dejana Uroševića… Uz to, scenaristkinja Ljubica Luković je umešno za veliko platno spremila dramaturško viđenje teksta u kom je iz romana zadržana ona iznimno vredna i precizno određena mešavina frivolnosti sa punim povodom i smislom postojanja i ozbiljnosti na idejnom i motivskom planu, koja vreba iz prikrajka i koja ovom dečjem filmu obezbeđuje i uvek dobrodošlu podršku neusiljene i blagotvorne didaktičnosti (ovde bismo mogli, u duhu najčešće komplementarnog suživota književnosti i filma, da skrenemo pažnju da je Kreativni centar pre nekoliko sedmica objavio specijalno izdanje pomenutog romana, ilustrovano fotografijama sa snimanja filma, dok se na kraju knjige nalazi poseban dodatak o tome kako se film snimao).

A može se reći da je Leto kada sam naučila da letim uspelo da utekne onom uvek prisutnom paradoksu kada su dečiji filmovi u pitanju (a što se da zametiti, ali u znatno manjoj meri, i u kod književnosti za male i mlade naraštaje), koji ukazuje da, usled sasvim razumljivih i logičnih okolnosti, autori filmova za decu nužno i već u samom startu bivaju iskustveno i generacijski udaljeni od aktera i ciljanih konzumenata svojih filmskih priča, a da pri takvom poretku stvari valja uteći i pred kalkulanstvom i pred paternalizacijskom srčanošću, pa imale one koren i u najplementijim polaznim namerama.

Ukupno uzev, Leto kada sam naučila da letim je vrlo dobar film (i to ne samo u srpskom kontekstu i po ovdašnjim okvirnim merilima sagledavano) koji, na sve pomenuto, podstiče i na diskusiju i mimo konteksta o kome je bilo reči u prvih nekoliko pasusa ovog prikaza. Pomenimo da, premda je to bilo zastupljeno (i to prominentnije) u samom romanu, čini se da je nastao odveć grub šav na onoj tački i priče i filma kada se nakratko u svetlu pojašnjenja par decenija dugog sukoba brata i sestre došlo do pomena ratnih sukoba, gde je dominantni lahorasti duh filma ipak izabačen iz ležišta. Na samom kraju, mora se jasno naznačiti ono što se možda podrazumeva, a što je ovde silno važno – pored već prisutnih, a mahom unisonih pohvala pominjane zrelije publike, ključna će biti reakcija onih o čijem stasavanju i promenama u hodu ovaj film govori i onih kojima se on na prvom mestu obraća. Međutim, biće onda neophodna zamašnija i temeljnija analiza da se utvrdi da li i u kojoj meri, a mimo onoga na šta rečito ukazuju konkretne brojke koje se tiču broja gledalaca tokom bioskopske distribucije, srpski film ove fele uz sebe ipak ima i mladu i mlađu publiku. Na tom će se tasu pokazati istinska relevantnost i ovog i svih, ponajdamo se, što skorijih i što brojnijih (i, naravno, što kvalitetnijih) filmova koji će spadati u taj i dalje oskudan fundus dečjih filmova ovdašnjih autora i producenata.