Dve žurke s kraja istorije

Sećate li se gde ste, kako i s kim dočekali novu 2000? Angloamerička istoričarka i novinarka En Eplbaum (Anne Applebaum) odlično se seća: bila je u svojoj tadašnjoj kući u ruralnoj Poljskoj, s mužem Radekom Sikorskim, tada zamenikom ministra spoljnih poslova novodemokratske i evrooptimistične poljske Žečpospolite, i sa internacionalnom svitom uzvanika, sve korifeja demokratskih borbi, čežnji, nada i perspektiva, što istočno, što zapadno od Elbe, koja je kadgod delila Evropu na hladnoratovske nepomirljive polovine. Kako god, sadašnjost je bila punonadežna, a budućnost šarena i cvetna: Poljska je tada bila odličan đak čuvene demokratske tranzicije; jedino je Mađarska možda bila još bolja. Dobro, i Češka, ali znate već kako je to sa Češkom, ona i kad nije u mogućnosti da bude deo rešenja, svakako nije ni deo problema, pa nam je utoliko i nezanimljiva…

Sumrak-demokratije-naslovnica-1

Dvadeset godina kasnije, to se slavljeničko društvo opasno rasulo – doduše, stigle su u međuvremenu i neke obećavajuće pridošlice, ali ipak… Neki od istaknutih gostiju na onoj davnoj večeri danas su na nekoj drugoj strani od autorke, toliko drugoj da mnogi više ne žele s njom nikakvu komunikaciju: ni pismo, ni razglednicu. En Eplbaum veruje, zapravo zna, da ona nije ta koja je promenila svoja bazična uverenja; šta se onda promenilo, i kako, i zašto?

Ova slika praznične žurke, pa još lažno milenijumske (treći je milenijum ipak došao tek sa 2001), možda deluje anegdotalno, ali autorka je koristi s dobrim razlogom i pokrićem.

Sumrak demokratije je studija pisana više sa literarnom minucioznošću (uključujući i sjajne, insajderske portrete mnogih aktivnih aktera pometnje savremenosti, recimo Borisa Džonsona) nego suvo naučnom akribijom, ali opet i vrlo pouzdana i tačna u činjeničnoj ravni (tu se vidi i novinarski i istoričarski zanat, obuka i iskustvo), o tome kako je tzv. Zapadni svet – u koji dakako spada i cela istočna Evropa, sve sa balkanskim slepim crevcetom – dospeo od preterano euforičnog, danas površno i po jednom ružnom automatizmu ozloglašavanog Fukujaminog “kraja istorije”, do ruba i preko ruba osvete upravo onih njenih, istorijinih, najružnijih delova.

Eplbaum nije od juče na ovom terenu; bavi se kako Amerikom i zapadnoevropskim društvima (pre svega Britanijom), tako i istočnom Evropom i u komunističkoj i u tranzicijskoj fazi dovoljno dugo, dovoljno pomno, dovoljno izbliza i iznutra. Po nekom bazičnom uverenju iliti svetonazoru je, moglo bi se reći, liberalna konzervativka, a ako vam ovo zvuči kao drveno gvožđe to je zato što je stvarnost uistinu istisnula ovakve definicije iz polja mogućeg; isuviše je konzervativaca, i na Zapadu, a o Istoku da i ne govorimo, prešlo na “tamnu stranu”, pokrenulo ili se pridružilo populističkim, antidemokratskim i dakako iliberalnim pogledima ili čak tehnikama upravljanja društvom i njegovog dugoročnog, dubinskog preoblikovanja i preusmeravanja. Pitajte Orban Viktora, davnog mladog liberala koji se danas javno diči time što je od Mađarske napravio “iliberalnu demokratiju”. E, tu već stvarno imamo posla sa drvenim gvožđem, tako da je Orbanova samodijagnoza tek polovično tačna.

Iako o krizi (“sumrak” je pomalo predramatična reč, ali tako je valjda bolje za prodaju…) poverenja u superiornost demokratije govori na manje-više globalnom nivou, Eplbaum se ponajviše koncentriše na četiri “studije slučaja”; dva su sa evropskog istoka, i to su Poljska pod vlašću neokonzervativne i ultraklerikalne desnice (i onog neverovatnog pajaca koji je sigurno odrastao kao komšija Loleka i Boleka s kojim ovi kul momci nisu hteli da se druže) i dakako Mađarska pod Orbanom. Treći je slučaj za razmatranje Trampova i “trampizovana” Amerika, a četvrti “bregzitirana” Velika Britanija. Naravno da su kondicije i (pred)istorije ovih “slučajeva” ne-može-biti-različitije, ali ima tu i sasvim dovoljno zajedničkih elemenata. Ponajpre: populizam, idiosinkratički otpor prema tobožnjoj tiraniji stručnjaka (kao novom za kvazi-klasni prezir pogodnom delu “otuđenih elita”), divljanje uprošćenih identitarnih politika (ima li drugačijih?) neretko upakovanih u sentimentalni pasatizam, ali i u deluzivno proaktivnu parolu da će odustajanje od levo-liberalno-demokratskih politika “učiniti (Ameriku, Britaniju, Španiju, Mađarsku… koga god) ponovo velikom”, devastacija nezavisnosti medija i sudstva, marginalizacija, pauperizacija i sistematsko ozloglašavanje “nekooperativnih” delova akademskih elita (hm, zvuči li to odnekud sveže i poznato?) i naposletku zapravo ukidanje politike i ukidanje javnosti kao dekadentnih liberalnih kerefeka; u “zapadnim” primerima dotle ipak (još?) nije došlo jer je odviše jak imuni sistem društva koje ima dovoljno antitela (mada je pitanje – dokle?) da infekciju drži pod kontrolom ili čak da njena najproblematičnija ospoljenja izluči iz društvenog organizma (pitajte Trampa; šalim se, nemojte, jer on nema pojma šta mu se dogodilo, samo zna da je podlom zaverom stranaca i crnaca i crnih stranaca i stranih crnaca izbačen iz Bele kuće taman kad je mislio da će je kupiti ispod cene), dočim je na “istoku” posao bio znatno lakši. A tek na jugoistoku, dodao bi čitalac neki sa ovih strana…

Eplbaum se ne bavi mnogo čarobnim svetom iluzija i predrasuda “malog čoveka”. U njenom su fokusu oni koji imaju moć, to jest pre svega uticaj, da mogu da kreiraju narative koje će posle “mali čovek” trošiti simpatično verujući da su lično njegovi i da su, štaviše, “antielitistički”. Drugim rečima, bavi se političarima i intelektualcima, dakle liderima javnog mnjenja; onima koji bi morali da znaju bolje od onoga što su odlučili da daju od sebe, a ako ispada da ne znaju, onda se obično radi o tome da svoje tobožnje neznanje ciljano uzgajaju.

Daleko je od slučajnog, a još dalje od pogrešnog, što Eplbaum otvara ovu knjigu citatom iz znamenite “Izdaje intelektualaca”, koju je Žilijen Benda napisao pre bezmalo sto godina, zatravljen ne toliko nadiranjem fašizma i drugih totalitarnih ideologija i praksi, koliko aktivnom, neretko oduševljenom podrškom koju su tim pošastima davali mnogi ljudi do tada smatrani uzorom umnosti, čestitosti i intelektualne superiornosti. Uostalom, čemu se čuditi? I najradikalnije populističke, antiliberalne i antiintelektualne programe smislili su – intelektualci. Čak i najzaumnije ideje, poput onih Crvenih Kmera o tome da intelektualce kao parazite treba što istrebiti, što poslati ih na “stvarni rad” na pirinčanim poljima opet je smislio – intelektualac, Pol Pot… Kome bi drugom nešto takvo moglo pasti na pamet?

I – šta je bilo na kraju? Ništa, jer smo još daleko od kraja. Ali je En Eplbaum ipak dvadeset godina kasnije napravila novu žurku, sa što starim, što novim gostima. A Sumrak demokratije je obavezno štivo za one koji se pitaju kako i zašto su čak i ozbiljnija i utemeljenija društva od srpskog počela da glavinjaju po čestaru obesmišljenih i zloupotrebljenih pojmova i vrednosti.