Savršeno domaći stranci

Ruta grupa Triglav je regionalna unija teatara koju čini šest gradskih pozorišta: MGL Ljubljana (Slovenija), Kazalište Ulysses (Hrvatska), Dramski teatar Skoplje (Makedonija), Gradsko pozorište Podgorica (Crna Gora), Kamerni teatar 55 (Sarajevo) i Beogradsko dramsko pozorište (Srbija). Ideja osnivača je da se napravi saradnja između ovih regionalnih pozorišta i da razmenjuju predstave tako što će svaka dva meseca pozorišta gostovati u jednoj pozorišnoj kući. U decembru domaćin RUTE bilo je Beogradsko dramsko pozorište, koje je i pokretač ove inicijative.

Prve večeri nastupilo je pozorište domaćin sa predstavom Living room u režiji Ersana Montaga, o kojoj smo već pisali povodom početka ovogodišnjeg Bitefa. Living room je predstava o sudbini operske pevačice čija je životna tragedija počela na dan kada je umro Tito i nastavlja se do danas, a dnevna soba je prostor u kome se odvija drama duga 40 godina. Preplitanje prostorno-vremenskih planova veoma uspešno je izvedeno zahvaljujući inventivnoj upotrebi rotacije, odličnoj organizaciji scenskog prostora i kreativnoj upotrebi zvuka. Ova predstava se minimalno koristi dijalogom, ali uspešno i bez patetike dočarava tragiku glavne junakinje. Ratovi devedesetih su poharali život ove žene – usporili joj karijeru, ubili muža, slomili je, naterali je da odustane od pevanja i pokuša da nađe utehu u pedagogiji. Priča izmišljene dive sumira gubitak generacije čiji su uspon i lična sreća zaustavljeni društvenim slomom koji je počeo rečenicom “Umro je drug Tito”.

nosorog 01

NOSOROZI I(LI) FAŠISTI

Pozorište Ulysses napravilo je odličan repertoarski potez postavkom komada Nosorog Ežena Joneska u vreme pandemije korona virusa. Komad je pisan 1958. godine i obično je tumačen kao komad o pojavi fašizma, ali je to pre svega komad o društvenoj situaciji u kojoj pristojni, obični građani u velikoj većini pristaju da postanu deo krda, i životnoj situaciji čoveka (Beranžea) koji to odbija da bude. Jedan od glavnih izazova komada je kako prikazati pretvaranje ljudi u nosoroge. Jonesko je u tekstu predložio da stampedo nosoroga kroz grad bude predstavljen isključivo zvučno. Međutim, rediteljka Lenka Udovički je pozvala poznatog koreografa Stašu Zurovca da osmisli ovu transformaciju. Koreograf je imao ideju da kroz pokret pokaže razliku između ljudi i nosoroga. Rediteljka, scenograf (Zdravka Ivandija Kirigin) i kostimograf (Bjanka Adžić Ursulov) su radnju stavili u kontekst dvadesetih godina prošlog veka, u vreme uspona fašizma. Koreograf je u prvom delu predstave, kada su ljudi još uvek bili ljudi, ubacio jako mnogo pokreta bliskih slepstiku, burleski koji bi verovatno trebalo da odraze emocionalna stanja likova. To je za posledicu imalo usporavanje radnje jer je bukvalno svaka replika praćena veoma ekspresivnim pokretom. Radnja je dodatno usporavana pevačkim deonicama i/ili klavirskom pratnjom. Scene pretvaranja građana u nosoroge urađene su kroz pokret, međutim, nije bilo sasvim jasno u šta se tačno pretvaraju: da li u nosoroge (kako bukvalno piše u komadu) ili fašiste (kako se najčešće tumači Joneskov komad), jer teško da mogu biti i jedno i drugo. Drugi deo predstave kada Beranže i njegova devojka Dejzi ostaju sami mnogo je bolje funkcionisao. Klavirska pratnja i kratki ples dobio je puni smisao – to je trenutak sreće u životu jednog para. Lagano približavanje hordi fašista u slow motion je efektan kontrapunkt sreći para. Bojan Dimitrijević (Beranže) i Maja Posavec (Dejzi) su svoje uloge igrali jednostavno, tačno i bez preterivanja. Maja Posavec je uspešno dočarala kako osoba koja se plaši da će ostati izolovana racionalizuje svoju odluku da napusti voljenog čoveka i priključi se krdu, a on čoveka koji se boji, koleba, ali ostaje dosledan odluci da ne poklekne, čak i kada ga krdo fašista-nosoroga sasvim opkoli.

Stranci 01

Dramski teatar iz Skoplja izveo je dramu Stranci Paola Đenovezea u režiji Nele Vitošević. Stranci su pozorišna obrada čuvenog filma Paola Đenovezea Savršeni stranci. Reč je o grupi prijatelja koji se okupljaju na večeri i iz zabave odlučuju da igraju neku vrstu igre istine i izazova – svako će svakome da pročita bilo koju poruku koja stigne na mobilni telefon i/ili čuje razgovor. Ovaj komad govori o onom o čemu je dobro bulevarsko pozorište vazda govorilo, a to je strah od skandala i kompromitovanja – samo što su se ljudi nekada bojali da će biti uhvaćena njihova pisma, a sada su to SMS poruke. Rediteljka Nela Vitošević je predstavu režirala tačno, dosledno, sa punom svešću o tome kakva je to priča, koji su njeni realni dometi i šta je glavni zadatak reditelja i glumaca – da se priča ispriča na jasan, zanimljiv način, sa karakterima koji su plastični i dosledno sprovedeni od početka do kraja predstave. Svi glumci (Igor Angelov, Irena Ristić, Biljana Dragićević-Projkovska, Zoran Ljutkov, Sanja Arsovska, Filip Trajković, Predrag Pavlovski) igraju ujednačeno, odnosi i likovi su jasni, a humor ublažava situaciju kada ona postane stvarno neprijatna. Glumci igraju lako, zabavno, ali sa merom, izbegavajući da publici podilaze i izmamljuju smeh i aplauz. Predstava Dramskog teatra Skoplje je od one vrste na koju biste rado pozvali prijatelje da sa njima provedete jedno prijatno i zabavno veče u pozorištu – ko ne bi voleo da zaviri u nečiji tuđ telefon i ko je taj koji ne krije nešto u svom?

SEDAM DANA, SEDAM STRAHOVA

7 dana 01

Predstava Sedam dana u izvođenju Mestnog gledališča iz Ljubljane spontano se tematski nadovezala na predstavu iz Skoplja iako je u pitanju sasvim drugačija vrsta pozorišta. Sedam dana je autorski projekat Žige Divjaka po tekstu Katarine Morano i samog reditelja, u kome se on bavi strahovima savremenog čoveka. Međutim, dok u prethodnoj predstavi strahovi proizilaze iz bojazni pojedinca da će bližnji razotkriti njegove tajne, ovde je problem postavljen na dubljem društvenom nivou. Naime, reč je o permanentnom strahu koji povezuje građane različitih društvenih slojeva u Sloveniji – inostrane radnike bez stalne radne dozvole, mlade bračne parove, penzionere, japije… Sve one koji žive od svog rada i imaju osećaj da bi im egzistencija svakog trenutka mogla biti uništena stihijskim udarcem neoliberalnog kapitalizma. Svaka scena je urađena na drugačiji način, a sve zajedno predstavljaju zanimljivu lepezu pozorišnih interesovanja ovog reditelja. U prvoj sceni mladi bračni par bezuspešno traži stan – niko ne želi da im izda stan jer su deca i kućni ljubimci nepoželjni, a kirije suviše visoke tako da beba koja tek treba da se rodi umesto radosti i nade predstavlja teret i brigu. U jednoj od narednih scena nekada veoma ugledan radnik varilac koji je ostao bez posla za život zarađuje tako što maskiran u kravu zabavlja raspuštenu decu po tržnim centrima. Njegova životna situacija je tragikomična – čovek u smešnom kostimu zaključava se u WC i očajnički traži da mu se vrati ljudsko dostojanstvo, ali od toga, naravno, nema ništa: potrošači čekaju, a nadnica se mora zaraditi. Kao košmaran san izgledala je scena u kojoj se radnik na privremenom radu u Sloveniji bezuspešno bori sa administracijom koja odbija da mu izda stalnu radnu vizu. Priča japija koji jurca za rokovima i trči izgubljenu trku sa mejlovima i sastancima bila je monodrama koja pršti energijom. Vizuelno je bila efektna scena gde se jedan par dugo vozi kolima kroz predivne alpske predele i ne primećuje ih jer se svađaju oko trivijalnosti, a suštinski je problem u tome što je muž na dugo obećavani porodični izlet pošao preumoran i neispavan nakon što je čitavu noć radio u trećoj smeni. Posebno je tužna bila poslednja scena u kojoj ostareli brat i sestra pričaju o običnim stvarima i otkrivaju da im je čitav život protekao u čekanju da život počne. To i jeste konačni rezultat života koji protiče u strahu za sutra dok se propuštaju radosti koje donosi svakodnevni život. Predstava Pluća Žige Divjaka trebalo je da dođe na ovogodišnji Bitef, ali nije došla zbog problema sa
pandemijom korona virusa. Lepo je što smo imali prilike da upoznamo njegov rad i da vidimo sa kakvim oduševljenjem čitava glumačka ekipa igra u njegovoj predstavi.

NEUBEDLJIVI KONJI

konji ubijaju, zar ne 01

Predstava Šindlerov lift Kamernog teatra 55 nije gostovala. Poslednje večeri gledali smo predstavu Konji ubijaju, zar ne? Gradskog pozorišta Podgorice, koja je inspirisana čuvenim romanom i filmom Konje ubijaju, zar ne? Ovaj roman i film kroz priču o takmičenju u plesu iznosi potresnu sliku stradanja malog čoveka tokom velike ekonomske krize u Americi. Maja Pelević je radnju prebacila u kontekst savremene Crne Gore, a takmičenje je rijaliti u kome učestvuju tipični tranzicijski gubitnici u Crnoj Gori (ratni vojni invalid, neostvarena starleta, bračni par bez posla, majka i njen sin koji krije svoje prave seksualne sklonosti…). Maja Pelević nije uspela da razradi likove na nov način već su svi ostali na nivou skica i crtica. Priči nije značajno pomoglo ni to što se na kraju situacija preokreće – maltretirani takmičari ubijaju predstavnika medija koji ih je angažovao i vodio takmičenje (odatle, valjda, promena i u naslovu). Reditelj Kokan Mladenović nije našao rešenje za probleme koji postoje u dramaturgiji predstave, već je pokušao da nas “uvuče” u predstavu tako što nas je rasporedio za kafanske stolove gde smo služeni večerom i pićem. Nije jasno šta je bila ideja sa ovom promenom: da nam glumci budu bliži? Da imamo osećaj da smo deo čitave predstave? Ako smo deo predstave, kakva je naša uloga u njoj? Gomila otvorenih pitanja bez pravog rešenja rezultirala je time da su glumci igrali krajnje uopšteno, a čitava predstava je bila krajnje neubedljiva.

Sve skupa, druga revija predstava RUTA – Regionalne unije teatara pružila nam je delimičan uvid u rad ovih pozorišta. Nije sasvim jasno da li su sva pozorišta ove svoje predstave smatrala reprezentativnim za svoj rad ili su jednostavno izveli one predstave sa kojima su mogli da putuju. Kako god bilo, ideja da pozorišta u regionu razmenjuju predstave veoma je dragocena i dobrodošla za naš pozorišni život, a nadamo se da ćemo uskoro gledati i koprodukcije.