Komentar
Vojnotehnički institut: Eksplozija upozorenja
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Iza te politike referenduma mora da se krije nekakav uži interes ili neki skriven a dovoljno snažan spoljni podsticaj, pošto je očigledno da nije u pitanju interes Crne Gore
Mora biti da se to neki marketinški stručnjak u Podgorici dosetio da priču o referendumu treba pustiti upravo usred najmrtvije sezone, jer bi inače urednici beogradskih novina vest o tome da Crna Gora hoće da se razdruži smestili negde kod čitulja. A bilo je važno da stvar odjekne u Beogradu, pošto je u Podgorici to stajaća tema koju nema šta da potisne i zameni. Dakle, nade vlasti u Podgorici sastoje se u tome da će u Beogradu biti primećeno da Crna Gora još uvek hoće da se osamostali, da preti referendumom i da će se neko u Srbiji konačno zbog toga iznervirati.
To bi bilo važno za samostalnu Crnu Goru pošto izgleda da je jedini način da se do toga dođe ako se osamostali Srbija. Od Srbije se očekuje da bratski pomogne i sarađuje u tom poduhvatu, tako što će sama odustati od državne zajednice za račun onog dela Crne Gore koji zajednicu ne želi, ali ne može da u to ubedi dovoljan broj vlastitih građana. To će reći da referendum kojim se preti nema izgleda da uspe i to uglavnom svi znaju.
U stvari, već dosta dugo svi znaju sve o ovom problemu, ali problem je u tome što Srbija ovog puta pokazuje dosta strpljenja, ili je sve to premalo zanima, pa se možda uopšte i neće iznervirati. Za taj slučaj Podgorica nudi razgovore o mirnom razdruživanju (inače opet preti referendum, što sve više liči na pretnju da će se obesiti ili makar početi štrajk glađu) na šta se u Beogradu niko nije odazvao. Niko osim Labusa.
Vođa G17 plus odnekud je zaključio da je trenutak da nas podseti na početno opredeljenje svoje stranke u nestajanju, koje je dosta dugo izbegavao da pominje, pošto mu je svojevremeno Solana objasnio da Evropa na to gleda sasvim drugačije i da ne želi nove granice, što je Labus uostalom dobro znao, ali eto, ponekad koristi kad se nekom nešto ponovi. Uopšte, ovde se već dosta dugo svi bavimo ponavljanjem već rečenog, ponovo postavljamo ista pitanja i nestrpljivo čekamo dobro poznate odgovore, te ako tako nastavimo, neka od moždanih vijuga neminovno će nam atrofirati.
Slučaj crnogorskog otcepljenja je možda najkarakterističniji po tome koliko malo novog tu ima da se kaže i da se misli. Zašto, dakle, Labus veruje da je sad trenutak da se razgovara o razdruživanju? Ako zanemarimo mogućnost da se nada nekim glasovima na lokalnim izborima, ostaje da mu verujemo da on veruje Đukanovićevoj ekipi kada kaže da zajednica ne funkcioniše. Ne hoda.
Pa, stvarno, što ne hoda malo bolje? Zato što joj je Đukanović lično vezao noge još pri rođenju, kao što opet svi znamo. Da li je on time nekome lukavo podvalio? Da li je Solana ispao naivan kad je funkcionisanje zajednice sasvim prepustio političkoj volji vlasti u Beogradu i Podgorici? Pa, sve što je on mogao da uradi bilo je da objasni šta Evropa želi i šta se Srbiji i Crnoj Gori više isplati, a nije mogao da se bavi time šta se kome od pregovarača i političkih lidera lično više ili manje isplati.
Možda teško grešim, ali čini mi se da je politika u Srbiji, posle svih izbornih potresa i promena, ipak napredovala u poređenju s Crnom Gorom, gde se vlast nije menjala. U Srbiji se sada, naime, manje oseća ta velika lična vezanost za vlast bilo koga od političara; svi imaju iskustvo poraza i teško da će se ko ponovo usuditi da sopstveni interes suviše upadljivo suprotstavi javnom interesu.
U tom pogledu Crna Gora je zaostala, donekle baš zato što je Đukanović svojevremeno uspeo da se izmakne od Miloševića i da to preživi. Posle toga, neko vreme je sve u Crnoj Gori izgledalo modernije i razumnije nego u Srbiji. A onda je pao Milošević, što je Đukanović odbio da primeti i od tada, i zbog toga, Crna Gora gubi kompas.
I vlast i opozicija suviše su zaključani u svoje tvrđave i ta zakrvljenost postaje sve gora i sve gluplja, dok običan svet, paradoksalno, valjda slušajući instinkt samoodbrane, polako gubi interes za tu večitu svađu. Čini mi se da su vlasti propustile nekoliko najboljih prilika da temu nezavisnosti malo ohlade, pogotovu što zajednica ničim ne ograničava crnogorski prosperitet. Zato iza te politike referenduma mora da se krije nekakav uži interes ili neki skriven a dovoljno snažan spoljni podsticaj, pošto je očigledno da nije u pitanju interes Crne Gore.
Naime, ako zaista dođe do referenduma, biće to tesno preglasavanje čiji ishod, kakav god bio, ne može da ne zavadi Crnu Goru sa samom sobom. Sever s jugom, Cetinje s Herceg Novim, Srbe s Bošnjacima i Albancima, i ne vidim da će onaj ko ostane u manjini to primiti kao sportski poraz. Ali, verujem da bi sve ipak prošlo nešto mirnije ako bi izgubili separatisti, što je verovatno, jer se ne bi menjao status quo a s poznatim stanjem svi se nekako lakše mire.
Srbija ovde najbolje može da pomogne ako ne radi baš ništa. To znači: neka Labus sam u svoje ime raspravlja o razdruženju i neka dokazuje da tako štiti interese Srbije, a i Crne Gore. Ono što je gore rečeno o tome da politika u Srbiji više nije toliko vođena privatnim interesima, najmanje se odnosi na Labusa i njegovu separatističku stranku.
Iz perspektive Beograda ovo je zapravo prijatan problem, jedini o kojem Srbija sasvim deli stav Evrope; može sebi da dozvoli da strpljivo čeka, smeška se, pokazuje mnogo dobre volje i ljudskog razumevanja za crnogorske nesporazume s Evropom. A najbolje bi bilo da Beograd ne drži stranu nikome u Crnoj Gori, jer tamo se već jako teško razaznaje šta ko stvarno hoće i zbog čega. Neka, dakle, sve to bude posao za nekoga iz Brisela.
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić sugrađane naziva „oholim i osionim“ zato što traže odgovornost i pravdu zbog tragedije na tek rekonstruisanoj železničkoj stanici. Ovakve izjave izazivaju bes i sablazan
Tokom blokada u petak samo ludom srećom niko nije poginuo. Ali, fitilji su sve kraći. Tako to biva onde gde vlast ima samo jedan princip – da ostane na vlasti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo je nacrtao mete na leđima studenata koji traže pravdu blokiranjem fakulteta. Treba li sada da vajne „patriote“ potežu štangle, noževe i bejzbol palice na ove momke i devojke optužene da su gramzivi plaćenici
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve