Srpska slava danas: Samo po jedan pleh, jedna šerpa

Juče je bio Aranđelovdan, druga velika slava ovog meseca.

Od osmoro prijatelja i rođaka kojima ne zna se koliko godina unazad čestitam praznik, ove godine mi je ostalo samo jedno ime. Ostali ili nisu ovde a tamo gde su ne slave, ili im se osladila pauza od gostiju tokom korone pa su je (pauzu) produžili i na ovu godinu.

Prošle nedelje je bio Đurđic.

Zvala sam rođaku iz Futoga da čestitam i ona se neobično silno obradovala. Kaže, mislila je da sam zaboravila, već je sedam uveče, gde sam do sad, je l’ smo dobro.

Pravdam se da namerno zovem ovako kasno zato što nisam htela da joj smetam u spremanju – ona je velika domaćica, kod nje na slavi ima jela za na dva velika stola u obe sobe, pa sam čekala neko vreme kad bi trebalo da je sve završila.

Bilo nekad, kaže mi, mogla sam i oko ručka da zovem jer je već tad sve bilo gotovo. Ove godine – simbolično. Ali da ne shvatim pogrešno, svega ima na broju što treba da bude, mada samo osnovno i simbolično. I malo, po jedan pleh, jednu šerpu.

A ni ne treba više, što da baca, kaže. Imala je tek nekoliko gostiju, a i ti koji su joj došli moraju da paze šta jedu i koliko.

Pa krene da mi nabraja ko sve i zbog čega nije došao. Neki su bolesni pa ne mogu iz kreveta, to je opravdano. Ali ne razume one zdrave što ih mrzi. Jedan je u nekim nemirima, drugog mrzi da  pali auto zato što je našao parking ispred kuće, treći se boji da neće moći da otćuti ako neko pomene Vučića.

Ali ipak nisu oni krivi. Svet se promenio, kaže.

Nadala se da će videti drugaricu iz Mitrovice. Iz Kosovske, ne iz Sremske, naglašava. Bila je sigurna da će doći i to ne sama s mužem, nego i sa dva unuka da ih pokaže.

Kad ono, nisu mogli. Boje se.

Šta ako se nešto desi pa se zatvore granice a oni se nađu na sred puta. Kud’ će s unučićima? A i ne zna se ništa šta će biti s tablicama. Šta ako ih zaustavi milicija i kaže da te njihove više ne važe, da ne smeju dalje da voze? A i ćerka i sin su im rekli da se što manje kreću, samo kad se mora. Da li se ljuti, pitala ju je drugarica. Jadni ljudi, kaže.

Čuje da su i drugi koji slave imali malo gostiju. I to je tužno, slava treba da je slavlje a ne tek da se kaže da je slava.

I pita: kaži mi, ti si novinar, ti znaš, kad će ovo da prestane? Kad će da bude k’o nekad? Pa pune sobe gostiju, pa puni stolovi nemaš gde viljušku da spustiš, pa svirka, pa veselje, pa sve lepo i svetlo opet da bude?